Slobodan Tomić je u svom tekstu na Peščaniku „Bojkoti izbora jesu dovodili do obaranja semi-autoritarnih režima“ otvorio dimenziju rasprave koja je do sada bila zanemarivana – postojeća akademska, to jest empirijska literatura o bojkotu izbora. Konkretno, podelio je sa čitaocima studiju Iana Smitha, „Bojkot izbora i opstanak hibridnih režima“, te naveo zaključak ove studije da „kad opozicija bojkotuje izbore, verovatnoća da će režim izgubiti na budućim izborima značajno raste“. Sve to kao deo reakcije na tekst Zorana Živkovića u kojem se tvrdi da „bojkot izbora nikada nigde nije promenio vlast“.
Kako i sam Tomić kaže, ne postoji previše akademske literature koja se bavi ovim pitanjem, a kako je u aktuelnom političkom trenutku pitanje bojkota predstojećih izbora jedno od gorućih, korisno je pogledati šta političke nauke kažu o tome.
Iako postoje sporenja oko tipa režima u kojem danas živimo (što bi mogla da bude tema posebnog teksta) za potrebe ovog odgovora određujemo ga kao hibridni, preciznije kompetitivni ili takmičarski autoritarizam (Levitsky i Way). Ukratko – imamo redovne izbore, ali oni nisu fer i pošteni, a režim ima značajnu institucionalnu, medijsku i finansijsku prednost u odnosu na opoziciju, pa postoje nejednaki uslovi u političkoj utakmici.
Bez ulaženja u finese rasprave o bojkotu izbora, u nastavku ću pokušati da objasnim zbog čega iz navedene studije ne možemo da izvučemo zaključak koji je u naslovu pomenutog teksta, ali i zašto takav zaključak (čak i kada bi bio validan) nema preveliku težinu kada govorimo o predstojećim izborima u Srbiji, dok neki drugi izvori mogu da budu korisniji.
Ne postoji uzročno-posledična veza između bojkota izbora i pada hibridnih režima
Odmah nakon što je autor studije koju nam Tomić predstavlja izneo tezu da „verovatnoća da će režim izgubiti na budućim izborima značajno raste kada opozicija bojkotuje izbore“, dodao je i sledeće: ne može se precizno utvrditi uzročni mehanizam između ove dve stvari. Ali čak i da Smith to nije naglasio, važno je razlikovati korelaciju od kauzalnosti: to što se neke dve pojave odvijaju paralelno ili jedna za drugom, ne mora da znači da među njima postoji uzročno-posledična veza. Niti je ona vidljiva u samoj studiji.
Drugim rečima, to što se ispostavilo da su neki od posmatranih režima smenjeni na nekim sledećim izborima, nakon što je opozicija bojkotovala neke od prethodnih, ništa nam ne govori o tome da li je, koliko i kako bojkot uticao na tu smenu. Teškoća dokazivanja kauzalnosti je širi problem političkih (i generalno društvenih) nauka, pa je korisno da lekcije tražimo u pojedinačnim ranijim slučajevima umesto pozivanja na kvantitativne studije iz kojih teško možemo da izvučemo precizne zaključke.
Smena režima nije vodila većoj demokratičnosti, naprotiv
Pored veze koju autor studije pravi između bojkota i smene režima, on iznosi još jednu tezu – da su novi režimi, koji su usledili nakon opozicionog bojkota i kasnije smene vlasti, zapravo bili manje kompetitivni, to jest manje otvoreni i manje demokratični. Štaviše, Smith kao jedan od zaključaka navodi i da „deluje da učestvovanje na izborima više pomaže tranziciju iz hibridnih režima u demokratiju nego bojkotovanje“. To nam, kao i u prethodnom slučaju, ne govori dovoljno o uzročno-posledičnoj vezi. Ako prihvatimo prethodnu ideju da bojkot povećava šanse za smenu režima, onda ne smemo da zanemarimo ni tezu da su ti novi režimi zapravo bili manje demokratični.
Najpoštenije bi, svakako, bilo odbaciti i jednu i drugu pretpostavku jer za njih ne postoje dovoljni dokazi. Umesto toga, trebalo bi da detaljnije posmatramo konkretan kontekst u pojedinačnim režimima i analiziramo koji faktori su uticali na smenu, odnosno liberalizaciju režima, u nekim ranijim slučajevima.
Ne radi se o bilo kakvom bojkotu izbora
Smith u svojoj studiji ne analizira ishode i posledice svih bojkota izbora, već se poziva na klasifikaciju koju je postavila Emily Beaulieu, a koja bojkote deli na velike i male (major and minor). Smith se u svojoj studiji bavi prvima koje određuje kao bojkote u kojima učestvuje veći deo opozicije, a koji su „uglavnom motivisani nivoom nepravednosti izbornog procesa u kojem opozicija ne veruje da može da pobedi uprkos svojoj popularnosti“. Reč je, dakle, o situacijama u kojima je opozicija (tj. većina koja učestvuje u bojkotu) dovoljno popularna, tj. ima dovoljno visok rejting, da procenjuje da bi u uslovima fer i poštenih izbora potencijalno mogla da pobedi. U skorijoj prošlosti, primer takvog scenarija bi bila Makedonija na koju se deo opozicije u Srbiji s vremena na vreme poziva.
Sve ovo treba imati u vidu kako ne bismo bez rezerve uzimali sažete studije ili naslove tekstova i koristili ih kao dokaze u prilog tezi koju zastupamo. To je, recimo, pre neki dan bio slučaj na Tviteru sa nekima od zagovornika bojkota, odakle i motivacija za pisanje ovog odgovora.
Da bismo adekvatno analizirali posledice bojkota izbora treba, dakle, da postavljamo i sledeća pitanja: Koliko je opozicija u Srbiji trenutno snažna? Da li ima kapacitete da sprovede kampanju bojkota? Koje su moguće posledice ovakve odluke? Da li je njihov motiv prvenstveno nepravednost izbornih uslova ili je reč o „izlaznoj strategiji“ usled niskog rejtinga?
Ova pitanja dodatno otežavaju primenjivanje zaključaka iz Smithove studije na aktuelnu političku situaciju u Srbiji.
Treba se pozivati na literaturu, ali uz rezerve
Analiziranje postojeće literature svakako jeste korisnije od paušalnih procena o efektima bojkota izbora 2020. Međutim, treba imati u vidu sve specifičnosti lokalnog konteksta, kao i izbegavati oslanjanje na pojedinačne radove. U suprotnom, mogli bismo da se pozovemo na rad „Liberalizing Electoral Outcomes in Competitive Authoritarian Regimes“ (Marc & Howard, 2006), koji kaže da je u većini slučajeva gde je došlo do liberalizacije kompetitivnog autoritarnog režima, opozicija na izbore izlazila ujedinjena. To nam, međutim, ne govori mnogo o uzročno-posledičnoj vezi, to jest ne možemo da zaključimo da li je baš ujedinjavanje dovelo do liberalizacije ili je reč o širem regionalnom/globalnom trendu, kao ni da li je ujedinjavanje opozicije vodilo većoj izlaznosti na izborima. Uzgred, u ovom radu se reč „bojkot“ pominje samo jednom, tj. bojkot nije prepoznat kao strategija liberalizovanja hibridnih režima.
Sve u svemu: tačno je da postoje slučajevi bojkota izbora u hibridnim režimima nakon kojih jeste usledila smena vlasti, ali ne postoji dovoljno jasna uzročno-posledična veza, niti je u tim slučajevima došlo do liberalizacije ili demokratizacije u srednjem roku (Smith navodi samo jedan takav slučaj – Mađarsku). A to je proklamovani cilj aktuelne kampanje za bojkot – pošteniji izborni uslovi i demokratizacija zemlje.
Šta sve ovo znači za bojkot izbora u Srbiji 2020
Utisak je da je deo opozicije previše brzo i olako doneo odluku o bojkotu predstojećih izbora. Deo, međutim, još uvek nije, pa bi za njih bilo korisno da, pre donošenja konačne odluke, konsultuju uporedna iskustva drugih zemalja, postojeću literaturu (uz navedene rezerve), kao i debate koje su vođene u domaćim medijima (od kojih bih posebno izdvojila onu na portalu Talas koji uređujem). Dodatno, čak i oni akteri koji su se već odlučili na bojkot mogu da nauče ponešto iz svih ovih izvora, budući da nas nakon 2020. čeka još izbornih ciklusa za koje se treba na vreme spremati.
Proleće 2020. verovatno neće biti velika prekretnica u političkom životu Srbije, ali bi moglo značajno da utiče na dinamiku unutar opozicione scene. Zbog toga je izuzetno važno da akteri koji pretenduju na vodeće pozicije uzmu u obzir sve što imaju na raspolaganju i predstojeće odluke donose informisano i promišljeno. Režim to svakako već čini.
Autorka je masterantkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i zamenica glavnog urednika portala Talas.
Peščanik.net, 03.01.2020.
BOJKOT IZBORA 2020.