Airport life, foto: Rade Vilimonović
Airport life, foto: Rade Vilimonović

Sve više ljudi u najboljim godinama beži odavde. Oni ne odlaze nego žurno istrčavaju iz zarobljenog vazduha. Nema mere koja bi poslužila za poređenje ovoga i onoga pre nego što krenu, znajući da drugi izlaz ne postoji. Tek tamo vide čega sve ovde nema. Retki su oni koje uhvati tračak nostalgije ni za čim. Život je ipak na drugom mestu, ovde će ostati samo groblja pradedova iz davno umrle romantičarske epike o uzvišenim razlozima za ostanak.

U mojim godinama ljudi tragaju za objašnjenjima kako je sve tako brzo prošlo i gde smo protraćili vreme. I šta uopšte radimo ovde? Zavičaj više nije tamo gde su zapuštene njive ili sasušene krstače. Nego odlazi sa decom i sa njihovom decom i nastanjuje se i premešta daleko da ne bi sasvim nestao.

Znaš li sve ovo, predsedniče države koje nema, a tebi polako ostaje samo zemlja bez ljudi. Dodajmo ovde kao ljuti začin nešto rodoljubivog patosa: znaš li majstore gde ti je otadžbina?

Naravno da ne znaš. Uveren si da je to sve ono što si zauzeo, prisvojio, prezreo i možda uhapsio. Aleksandar Obradović iz Valjeva tvoj je sužanj. Tvoja ga naredba drži zarobljenog, tvoja ga sablja seče. Da je na vreme pobegao odavde nikada ga ne bi stigao. Mislim da on ne želi da utekne, sve i da ga pustiš. Svi su mu poslovi ovde, a mislim da si ti jedan od njih.

Ovo neposredno obraćanje već počinje da liči na otvoreno pismo. Tako je nekako krenulo, znam da ne bih smeo da se ljutim na svoje neizbežne teme. Ni da zamerim Vesni Pešič, koja misli da je taj učinio sve besmisleno što se da zamisliti, i više nema ni šta ni gde. Od te Vesnine tvrdnje proteklo je sasvim malo vremena, novi su nebrojeni podvizi pred nama, a vrhunac je predaleko.

Preksinoć je, na primer, pozvao svoje, možete misliti, najbliže saradnike, kako bi se dogovorili o najvažnijoj stvari po opstanak ovoga u čemu smo: kako sprečiti odliv mozgova.

Pri takvom pokretanju trusta mislilaca nastaje nerešiv problem. Kojim umom sprečiti odlazak umova? Pametni i beže zato što su pametni. Ne žele da opasne budale budu vlasnici onoga što oni jesu. Oni odlaze što dalje od moćnih maloumnika koji ih, jednog po jednog, sve zajedno, pretvaraju u Obradoviće.

Recimo, tzv. predsednik i Vrhovni zapovednik je pre nekoliko dana doveo ministra vojske i vodeće generale pred helikopter koji je kupljen kao poklon. Čuknuo je prednje staklo pilotskog prostora, lupio limariju, stavio uvo na stvar, pogledao u nebo i rekao: da, ovo je helikopter! Sad smo baš jaki. Oni (helikopteri) lete u paru, gađaju i pogađaju sve što treba da pogode. Naše nebo će biti mirno, on, taj helikopter leti čak i do visokih oblaka. Jel to behu kumulusi limbostratusi ili kumulolimbusi, ili kumulolimbostratusi, tako se zovu ti oblaci, jel tako? Tako je, tako je! I gađaju onda, ovi helikopteri, odozgo i na stranu, jel da? I uvis mogu odozdo, što da ne, čudo tehnike. Svuda gađaju, opasne mašine. Neću da vam kažem koliko koštaju, ha ha ha, a koštaju, nije da ne koštaju, naročito ovaj jedan. A i onaj drugi što nije ovde isto. Košta. Više od deset a manje od dvadeset. Mada je to bratski poklon, ali košta…

Mojsilovića je bilo sramota, videlo se. Ali je stajao kao dorski stub, ne znajući gde da potone od sramote. I propustio još jednu priliku da ode odatle i spase sebe i ostatke generalskog samopoštovanja. Svuda je bolje i manje jezivo, ima manje užasa nego tu gde je bio, sve se lakše istrpi nego što mora on. Ima placeva ispod Kosmaja, pokazao bih mu.

Malo je drugačiji, ali nekako sličan bio skup posvećen odbeglim mozgovima. Ne može se više ovako, oteše nam Nemci sve što vredi. Već sam rekao da ne dam sestre, rekao sam onom njihovom ministru, nemoj da mi dolaziš zbog sestara, sve sve, ali sestre ne dam! Tebi da dam sestre, evo ti ga na! I nije smeo da zucne. I Angeli sam rekao da sestre ne dam. Ali one odlaze, traže posao izvan zemlje, sestre kao sestre, sve sam učinio za njih. Evo, Rama nudi posao, a one trče kod Nemaca. Ima i ovde Nemaca, eno Tenis sa svinjama…

A sve smo uradili da ovde bude dobro, neprijatno mi je kako nam ide. Evo, Moravski koridor… Pravimo deset stadiona, a na terenima njive i livade, rane sorte povrća i kukuruz. Trava, goveda se raštrkala. Šta vi mislite, kako to da sprečimo? Mislim taj odliv, tih mozgova. Da ih sve pozatvaramo, ne ide. Ne možemo ih sve pohvatati dok beže. A potrebni su Srbiji koju stvaram, za koga je uopšte stvaram ako mi svi uteknu, dođe mi da dignem ruke? Jesam li ja Ivan Grozni, ili Jovan Bez Zemlje? Drobnjaku, što se smeješ?

Epilog je, kao i uvek, bio fantastični proizvod briljantnog uma. Toliko logičan, ali dalek pridruženim mozgovima, da je predsednik poželeo da ga javno saopšti. Dakle, ne može se nikome zabraniti da ide, rekao je, mada i ta opcija nije odbačena. Ali, kako mozgovi uopšte znaju da tamo gde beže uopšte ima posla? Tako što naši mediji objavljuju oglase! Ako ne bi bilo oglasa, ne bi se znalo da ima gde da se ide, pa se ne bi ni išlo. Jel tako ili nije? Tako je, dabome!

Treba učiniti samo jednu stvar: zabraniti oglase!

Takva domišljatost je antologijski prilog teoriji kolosalne gluposti i rasuđivanju o ljudskim slobodama i njihovoj beznačajnosti. To govori jedini predsednik u modernom svetu koji ima svog ličnog zatvorenika u valjevskom Taueru.

Tu će ga držati do svog raspada i propasti, jer Obradović to za njega neizbežno jeste. Ne može biti slobode za obojicu.

Peščanik.net, 18.12.2019.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)