Zašto ljudi okupiraju Volstrit? Zašto se okupacija – uprkos poslednjem policijskom obračunu – proširila čitavom Amerikom, za samo nekoliko dana, i podstakla ljude da demonstrantima šalju pice, novac, opremu i, sada, da pokreću svoje pokrete pod nazivom Okupiraj Čikago, Okupiraj Floridu, Okupiraj Denver ili Okupiraj Los Anđeles?
Za to ima očiglednih razloga. Svedoci smo rađanja prkosnog otpora jedne nove generacije Amerikanaca, generacije koja zna da će završiti školovanje bez nade da će se zaposliti, bez perspektive, ali i pored toga opterećena ogromnim i neoprostivim dugom. Većina njih potiče, koliko sam video, iz radničkih ili siromašnih porodica, i ta deca su radila upravo ono što im je rečeno: učila, upisala fakultet, a sada ne samo što ih za to kažnjavaju, već ih i ponižavaju – tretiraju ih kao propalice i pokvarenjake.
Da li zaista toliko treba da nas čudi njihova želja da malo popričaju sa finansijskim magnatima koji su im ukrali budućnost?
Kao u Evropi, i ovde vidimo rezultate društvenog neuspeha kolosalnih razmera. Okupatori su upravo oni ljudi puni ideja, čiju bi energiju jedno zdravo društvo pokušalo da kanališe za poboljšanje životnih uslova za sve. Umesto toga, oni tu energiju koriste za planiranje kako da se čitav sistem sruši.
Ali u krajnjem, ovde se radi o neuspehu imaginacije. Ovo što sada gledamo može se protumačiti i kao zahtev da konačno povedemo onaj razgovor koji je trebalo voditi još 2008. To je bio trenutak, nakon što je svetska finansijska konstrukcija za dlaku izbegla krah, kada je sve izgledalo moguće.
Ispostavilo se da je sve što su nam poslednjih deset godina govorili bila laž. Tržišta nisu funkcionisala sama od sebe; tvorci finansijskih instrumenata nisu bili nepogrešivi genijalci; a dugovi se nisu stvarno morali otplaćivati – zapravo, otkrili smo da je i sam novac bio politički instrument, i da su trilioni dolara mogli da se izmisle ili da nestanu preko noći, ako to poželi vlada ili centralna banka. Čak je i časopis Economist objavljivao članke pod naslovom „Kapitalizam: da li je to stvarno bila dobra ideja?“
Izgledalo je da je došao čas da se o svemu ponovo razmisli: o samoj prirodi tržišta, o novcu, o dugu; da se zapitamo čemu „privreda“ zapravo služi? To je trajalo možda dve nedelje. Zatim smo svi, u jednom od istorijski najkolosalnijih primera gubljenja petlje, kolektivno zapušili uši i pokušali da, što je bolje moguće, vratimo stvari na staro.
Možda to ne treba da nas čudi. Postaje sve očiglednije da pravi prioritet svetskih vladara u poslednjih nekoliko decenija nije bilo stvaranje održivog oblika kapitalizma, već da nas ubede da je današnji oblik kapitalizma jedini zamislivi ekonomski sistem, i da su stoga svi njegovi nedostaci nevažni. Kao rezultat toga, svi sedimo zapanjeni dok se čitava aparatura raspada.
Sada smo shvatili da ekonomska kriza sedamdesetih nikad nije ni završena. Samo je zamaskirana jeftinim kreditima u zemlji i ogromnom pljačkom u inostranstvu – ovo drugo, u ime „dužničke krize trećeg sveta“. Ali globalni jug se pobunio. „Alter-globalistički pokret“ je, na kraju, bio uspešan: MMF je najuren iz Istočne Azije i Latinske Amerike, kao što ga sada proteruju sa Bliskog istoka. Rezultat je to da se dužnička kriza vraća kući, u Evropu i Severnu Ameriku, praćena istim pristupom: proglasiti finansijsku krizu, postaviti tobože neutralne tehnokrate da je rešavaju, a zatim otpočeti pljačkašku orgiju u ime „štednje“.
Ovaj novi oblik otpora silno podseća na stari pokret za globalnu pravdu: vidimo odbacivanje dotrajale partijske politike, istu privrženost radikalnoj različitosti, isto naglašavanje osmišljavanja novih oblika demokratije odozdo. Jedinu razliku čine mete: dvehiljadite godine, protestovalo se protiv do tada neviđenih planetarnih birokratija (Svetska trgovinska organizacija, MMF, Svetska banka, NAFTA), institucija bez ikakve demokratske odgovornosti, kreiranih jedino da bi služile interesima transnacionalnog kapitala; sada je meta čitava politička klasa država poput Grčke, Španije i, sada, Amerike – iz upravo istog razloga. Zato se demonstranti često ustežu da objave formalne zahteve, jer bi to moglo da predstavlja prećutno priznavanje legitimiteta političara, protiv kojih su se i okupili.
Kada istorija konačno bude napisana, sva je prilika da će čitavo ovo talasanje – počevši od Arapskog proleća – ostati zabeleženo kao uvodni čin niza pregovora o raspuštanju Američke imperije. Možda izgledi na uspeh mladih demonstranata nisu baš ružičasti, zbog tridesetogodišnjeg nepopustljivog favorizovanja propagande nad suštinom, i gušenja svega što zaliči na politički temelj za opoziciju; i svima je jasno da su bogati odlučni da prigrabe što je moguće veći deo plena, bacajući vukovima čitavu jednu generaciju mladih ljudi. Ali istorija nije na njihovoj strani.
Treba se prisetiti propasti evropskih kolonijalnih imperija. Ona svakako nije dovela do toga da bogataši otmu ceo kolač, već je dovela do stvaranja moderne socijalne države. Ne znamo šta će tačno iz ovoga ispasti. Ali ako okupatori konačno uspeju da se otrgnu iz stiska koji već trideset godina davi ljudsku imaginaciju, kao onih prvih nedelja u septembru 2008, sve opcije će ponovi biti na stolu – i okupatori Volstrita i drugih gradova širom Amerike, učiniće nam svima najveću moguću uslugu.
The Guardian, 25.09.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.10.2011.
OCCUPY WALL STREET