Banksy http://bit.ly/1qb8gtS

„Mržnja se nikada ne smiruje mržnjom, već jedino njenim odsustvom.
To je večiti zakon“.
(Sidarta Gautama, 5. vek p.n.e.)

Nisam slutio da će me tako brzo posle teksta „Globalna mržnja“ zasvrbeti prsti da ponovo kidam sebi i drugima nerve podacima o gadostima politike koja na mržnji gradi svoj smisao i postojanje. Povod ovom tekstu je i odsecanje glave jednom novnaru, i Hamasova kampanja brutalne egzekucije „izdajnika“, ali i najava nove američke strategije za rešavanje sirijskog problema. O toj strategiji piše Foreign Affairs: „stvoriti snažnu vojsku koja će uništiti i Asada i ISIS“. Teško je poverovati da ta infantilija, ako postane zaista strategija, neće proizvesti još veću masu ubijenih. Rat u Siriji i Iraku – svojim sredstvima, tuđim životima i na tuđoj teritoriji – vode Amerika i Saudijska Arabija; finansirajući obilato svaka svoje izvršioce. Postoji, koliko se sećam, tome nalik film iz osamdesetih godina – WarGames, ali su u njemu glavne ličnosti pubertetlije, a ne generali. Ne zaboravimo da je Saudijska Arabija istovremeno i najverniji saveznik Amerike, kada su u pitanju cene nafte i borba protiv socijalnog napretka.

***

„Dok smo živjeli u Jugoslaviji, uređenoj zemlji, učili su nas da ne smijemo mrzeti. Mržnja je bila službeno zabranjena, bili smo ’nesvrstani’, jednako su nam bili mrski ’istočni’ i ’zapadni’ zločini /…/ Meni Jugoslavija nedostaje, tada sam sebe držala čovjekom“. To je komadić iz jednog od tekstova sa bloga Vedrane Rudan, koji cirkulišu našim prostorima, a koju zbog njenog oštrog stila i vulgarnog rečnika prenebregavamo. Međutim, njen blog je nedavno premašio milion sledbenika! Brojni ljudi u onom šta ona kaže, ne i kako kaže, nalaze razloga za identifikaciju. U njenom „da joj oči padaju od srama“. Njen akcenat nije na jugonostalgiji, koju ne krije, koliko na činjenici da je postojalo vreme kad se „nije smelo mrzeti“ i kada je sebe „držala čovjekom“, a sada ne.

Njenoj idealističkoj koncepciji čoveka kao stvorenja koje teži miru, ništa lakše nego suprotstaviti Kristofera Kokera (Christopher Coker), britanskog profesora međunarodnog prava čija knjiga Može li rat biti eliminisan? postaje kultna. U recenziji (knjigu nisam čitao) objašnjeno je zašto: „On rat vidi ne kao nemoralan, nazadan, primitivan, produkt vremena pre racionalizma, već kao esencijalnu karakteristiku ljudskog društva. Rat je ukorenjen; mir je, međutim, ideja koju bi trebalo svi da prigrle da bi pustila koren. Rat je doprineo evoluciji, a nastavlja i sam da evoluira u kontekstu kulturnih promena i tehnološkog napretka“. Onome ko se ne slaže sa njim, Koker poručuje: „neka izađe sa jačim argumentima“. Rat je maksimum kolektivne mržnje. Njegov doprinos evoluciji ravan je doprinosu vivo eksperimenata u koncentracionim logorima za napredak medicine. Jedna trećina sredstava koja se odvajaju za vojne budžete, za rat u svetu, dodeljena borbi za mir, bila bi dovoljna da „naučnu“ tezu rata izvrgne ruglu i donese mir. Inače zločinački „tehnološki napredak“ ne donosi rat, nego novac koji se u njega neštedimice ulaže tamo gde odbacuje najbolji profit, a to je rat.

***

U ekonomski, kulturno i kako god hoćete, najnaprednijoj zemlji na Balkanu – Sloveniji, jedan je visoki političar (Janez Janša) zaglavio u zatvoru zbog oružja, ali ne zato što je preprodavao sredstva za masovno ubijanje, nego zato što je deo novca ukrao za sebe. U senci trgovine oružjem je poseta Vijetnamu načelnika američkog generalštaba, generala Martina Dempsija (Dempsey), od 16. avgusta, gde je pregovarao sa najvišim predstavnicima vlasti o naoružavanju njihove zemlje za što efikasniju konfronataciju sa Kinom. Samo nedelju dana pre njega bio je tu u poseti i republikanski jastreb, Džon Mekejn (McCain), koji je u toj zemlji proveo pet i po godina kao zarobljenik, jer je oboren dok je na nju bacao bombe, i one sa napalmom, najverovatnije. Rat u Vijetnamu započet je na isti način kao sada protiv ISIS u Iraku – uz pomoć vojnih instruktora (njih 400), koštao je života 58.220 američkih mladića, ali je u tom ratu poginulo i 266.000 južnih i 1.165.000 severnih Vijetnamaca. Sada su se po Hanoju, gradu na koji je tokom rata sručeno 600.000 tona bombi, šepurili Mekejn i Dempsi prizivajući novi rat. Ne verujem da će oni ikada odgovarati za ratnohuškačko delovanje, pa čak ni ako se u tom biznisu neki milion slije na njihove lične račune. Nisu oni sitna riba kao Janša. Da li je sada jasno zašto Amerika na listi Peace Index zauzima 101. (Izrael 149.) od mogućih 162. mesta? Čak je i Srbija sa svojim 52. mestom na listi nedostižna za njih. U komentarima na ranije pomenuti geostrateški članak o rešenju za Siriju, jedan od čitalaca postavlja pitanje: „Šta sprečava Evropu da u tome učestvuje?“ Drugi čitalac mu odgovara: „Jedino SAD imaju globalne ambicije. Evropa je civilizovana“.

***

Rat nesumnjivo pomućuje razum. Slovenački neoromantičarski pesnik Oton Župančić je pevao: „Plani čez Savo, plavaj čez Dravo / Zob za zob in glavo za glavo“. A bio je fini hrišćanin, i u Beču školovani gospodin. Nije bio prostak kao onaj ISIS četnički ili ustaški koljač: svi oni imaju naklonost ka crnim uniformama i ručnom radu – kamom. Mi se dakako zgražamo nad divljaštvom islamista ubica, zaboravivši da se nedavno, pri raspadu naše zemlje, razdragano igrao fudbal tako odsečenim glavama protivnika. Ovi koji sada šire svoj kalifat promenadnom lakoćom, ubijaju da bi bili uverljiviji kad prete, otimaju žene i decu da bi ih prodavali u roblje, trguju naftom i gasom koje su „oslobodili“ (kao Arkan vino iz Erduta). Za njih je u januaru na konferenciji za novinare, upitan kako će ih obuzdati, Obama rekao: „oni su sitni da bi se njima bavila Amerika“. Uveren sam da mu je to došapnuo neki od pentagonskih war player-a. Pravljenje predsednika budalom je deo njihove uspešne igre, naročito u doba Buša Mlađeg. Interesantnija je „publicistkinja“ Hilari Klinton, koja u novoj knjizi „Teški izbori“ (Hard Choices) prebacuje Obami da je gnjavator koji nije reagovao „odlučno i zbacio Asada sa vlasti još pre dve godine kada su opoziciju u Siriji činile demokratske snage“. Time je počela svoju kandidatsku kampanju za novog predsednika SAD! Verovatno će uspeti uz vatrenu podršku Pentagona i republikanaca. A upravo je tada, 2012. godine nesrećnog novinara Džemsa Folija (James Foley) u Siriji kidnapovala ta „demokratska“ opozicija diktatoru, koga je, recimo, dovoljno videti pa nemati nikakve simpatije prema njemu. Sve više postaje konstanta da su narodi pod okrutnim i udarenim diktatorima pre svega živeli, a često živeli i bolje i mirnije. Dakle, diktatori su samo povod da se uradi nešto podlo, antiljudsko i profitabilno.

***

Sklon sam ekvidistanci. Vreme je prekinuti sa nabrajanjima gadosti, a ima ih ne samo na tri ključna ratna žarišta (Ukrajina, Bliski i Srednji Istok) i potražiti neki tračak razuma i želje za mirom, za nekim kome je mir među ljudima opsesija. Kao što je plemeniti Mirko Đorđević govorio da zavidi onima koji ne veruju, ali da on nema hrabrosti za to, ja bih rekao da nemam hrabrosti da verujem, jer današnje je vreme takvo da vera može postati zbeg – bezdan, od sve odurnijeg običnog življenja. Treba li da se zakunem da ne radim za Vatikan ni Kominternu da bih mogao da kažem kako u mojoj dugoj karijeri nisam naišao na državnika, koji je još i verski poglavar, tako razumnog i modernog kao što je papa Francisko. Evo zašto.

Nebrojeni napadi na hrišćane u Aziji i Africi, razaranje korenova hrišćanstva rušenjem Maaloule u Siriji i istrebljenjem Aramaika, koji još govore Hristovim jezikom u Iraku, „idealan“ su povod za poziv na novi krstaški rat. Papa Francisko, međutim, ne da se nije poveo za tim zovom, koji bi našao bezbroj dobrovoljaca i finansijera, već je suprotstavio svoju tezu: da je svaki rat odvratan i ubilački. To je direktno nasuprot važećoj vatikanskoj doktrini da postoji „pravedan“ rat. Papa Vojtila je klečao i molio narode i državnike da ne ratuju, jer je on bio svedok strahota rata i zna šta to znači, ali nije dirao u vatikansku doktrinu – Francisko jeste. Dakako, treba zaustaviti agresore, ali ne bombardovanjima u kojima stradaju nedužni, kaže on. Tome smo i sami bili svedoci i verovali, kao i Papa, da mora postojati način da se zločinci kazne, a da nedužni ne stradaju. Problem je što kod onih koji ratove vode ne postoji volja da u tom pravcu delaju. Bio bi to udar na zastrašujuće moćnu industriju sredstava za masovno ubijanje. Prisetimo se kako je američki ministar odbrane Ramsfeld, ljuti neokon, glatko odleteo sa scene kada je samo poželeo da modernizacijom smanji američku vojsku. Bila bi to ne samo manja potrošnja pušaka, uniformi, hrane… nego i stotine hiljada nezaposlenih više, koje sada vojska krije u sebi i koji ne kvare utisak ekonomskog uspeha.

Sem pacifista i ostarelih hipija samo još Papa propagira razum da je rat nedopustiv za čovečanstvo trećeg milenijuma. Pa je još jednom stao na žulj najmoćnijima: „Agresora treba zaustaviti… ali ne može samo jedna nacija odlučivati kako će se to uraditi. To je posao Ujedinjenih nacija.“ Kako u tom kontekstu jadno izgledaju cinculiranja SPC da čas hoće, a čas neće da prihvati posetu pape Srbiji. A iz svoje isposničke isključenosti iz života današnjice, iz mraka i osame kelija mogla bi da se otrgne, baš prihvatanjem posete i tako svojem moskovskom pravoslavnom Politbirou pošalje poruku da se nešto na ovom svetu menja. Da je srednji vek izgleda ipak prošao.

***

Netolerancija je predsoblje mržnje. Veliki Grifit napravio je 1916. godine „Netrpeljivost“ – nemi „kolosal“ u kojem je pratio mržnju kroz istoriju, od Vavliona do 1914. u Americi. Danas se netrpeljivost ne filmuje nego živi. Evo nasumice: Politika je 19. avgusta objavila kako je za ministra privrede predložen Željko Sertić. Na ne naročite, ali pristojne biografske podatke potencijalnog ministra hrpa komentara i gotovo svi puni jeda i netrpeljivosti. Jedan potpisan pseudonimom „mazda“ piše: „Nekvalitet, neznanje i neodgovornost nikada nije i neće doneti dobro… mi za ministra privrede dobijamo osobu sa sumnjivim kompetencijama, jadnom biografijom i smešnim obrazovanjem“. Iz teksta se naslućuje da pojma nema o dotičnom kandidatu, ali zrači netrpeljivošću prema svakom ko se nečega prihvata. Možda bi bilo previše reći mu za Tomasa Volfa koji je napisao „Pogledaj dom svoj, anđele“, literarni uzor samokritičnosti, al’ bi bilo red da bar zna za Boru Čorbu koji je plagirao taj naslov. Ima i kod njega stih: „Pogedaj dom svoj, anđele / i skini paučinu s očiju“. Ja se sećam (za ostale ne znam u današnjoj pomami obožavanja) kakvom je stravičnom mržnjom dočekan Đinđić kada je postao premijer. Ni on, niti iko posle njega nije doživeo onih kurtoaznih 100 dana nenapadanja koje su Amerikanci prvi poklonili Ruzveltu kada je trebalo da ih izvlači iz Velike krize. Mi smo u krizama do guše, ali nema popusta ni za koga. Ko bi se pametan i sposoban u takvoj kanibalskoj atmosferi prihvatio bilo čega? To je rezervat za nasilnike i varalice – oni se ne osvrću na mišljenje drugih.

Peščanik.net, 25.08.2014.

TEMA – UKRAJINA