Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

U svojoj nedavnoj analizi Vesna Pešić je ispravno primetila da nema „artikulisane druge strane“, osim Vučićeve kamarile i čuvara kosovskog zaveta, u trenutnim unutrašnjim turbulencijama u vezi sa definisanjem politike Srbije prema Kosovu i EU. „Izostao je glas koji bi se nedvosmisleno založio za ulazak Srbije u EU. Za napuštanje vekovne mitološke tamnice i nerešivih nacionalnih pretenzija“, kaže Pešić. I dalje: „Strah me je da na evropskoj strani više nema dovoljno snage i političkog potencijala za krupne političke odluke, od kojih zavisi sudbina Srbije bolja od dosadašnje“. Ovo zapažanje je veoma važno, ali bih nešto i dodao, polazeći od sledećeg pitanja: Kako da se opozicija postavi prema pristupanju Srbije Evropskoj uniji, koje poslednjih godina formalno sprovodi antidemokrata Aleksandar Vučić?

Kriterijumima usvojenim u Kopenhagenu juna 1993. Evropski savet je definisao političke, ekonomske i pravne uslove neophodne za buduća proširenja tadašnje Evropske zajednice (od oktobra 1993. Evropska unija) na zemlje istočne Evrope. Politički uslovi ticali su se demokratije, odnosno izgradnje institucija i ukupnog političkog sistema koji će stabilizovati demokratiju u istočnoevropskim zemljama. Uslovi koji su ponuđeni bivšim socijalističkim zemljama istočne Evrope važiće kasnije i za države na jugoistoku evropskog kontinenta. Proces u okviru kojeg su države kandidati težile da postanu punopravne članice Evropske unije nazvan je „proces stabilizacije i pridruživanja“, a bivao je realizovan kroz zaključivanje „sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju“. Uslov o stabilnosti demokratije u državama kandidatima biće poštovan do 2012-2014. od kada, naročito u vezi sa politikom Unije prema Srbiji, nastaje doba „stabilokratije“, odnosno period kada politika stabilnosti više ne podrazumeva i demokratiju.

U Srbiji trenutno živimo u autoritarnom sistemu koji formalno ne odbacuje demokratiju, ali koji u praksi čini sve kako bi je obesmislio. Svi autoritarni sistemi, pa i ovaj Vučićev, po pravilu ne ukidaju svaki pluralizam, već ga ograničavaju različitim mehanizmima. U tom smislu, institucija parlamenta i njena zloupotreba od strane vladajuće većine – od centralnog su značaja. Vučić zna da je vlada iz 2012. napravljena u parlamentu, kada je SPS napustio svog dotadašnjeg partnera DS i ušao u vladu sa naprednjacima. I zbog toga čini sve kako u skupštini ne bi došlo do sličnih iznenađenja, ovoga puta negativnih po njegovu vlast. Otuda i vanredni parlamentarni izbori 2014, 2016, a možda i ove godine. Prošlogodišnji događaji u Makedoniji takođe su velika lekcija za Vučića. Tu smo videli kako višegodišnja vlast silazi sa političke scene zahvaljujući novom odnosu snaga u predstavničkom telu. Vučić je tada otvoreno izjavljivao da se „makedonski scenario“ neće ponoviti u Srbiji. Bila je to zapravo poruka građanima Srbije da će vlast učiniti sve kako bi uništila parlamentarizam u Srbiji. Plan je kasnije sproveden u delo.

Predstavnici EU za sada ne reaguju, iako srbijanska demokratija stabilno mutira u nešto drugo.

Evidentno je da se nekadašnja vlast a sadašnja opozicija nije oporavila od šoka preuzimanja evropske politike Srbije od strane bivših radikala. I upravo zato u sadašnjim uslovima nije dovoljno bezuslovno se zalagati za politiku pridruživanja Evropskoj uniji. Bavljenje krupnim političkim odlukama kao što je pristupanje EU u trenutku kada je autokrata Vučić na evropskoj strani – čisti je politički višak i za opoziciju tu nema mesta. Kako da se opozicija glasno zalaže za Uniju kada njeni predstavnici nastavljaju da održavaju zvanične kontakte sa režimom koji se sve više udaljava od demokratije? Drugačije rečeno, kako podržavati evropski put Srbije kada EU „radi o glavi“ njenoj opoziciji?

U sadašnjim uslovima pogrešno je ulaziti u dilemu EU ili Kosovo. Da bi se demokratska opozicija na novi način uključila u igru donošenja strateških državnih odluka – neophodan je novi pristup. U situaciji kada je evropska politička agenda formalno na strani Vučića, besmisleno je ponavljati isto što i vlast. Neophodan je korak unazad da bi se prešlo u političku ofanzivu. Opozicija bi trebalo da ponovo poveže ono što je real-politika Evropske unije razdvojila: demokratiju i pridruživanje. Umesto što kaska za Vučićevom politikom i pasivno iščekuje rasplet odnosa između njega i EU vezanih za Kosovo, bilo bi razumno da opozicija kaže da nedemokratski naprednjački režim neće uvesti Srbiju u EU, bez obzira što evropski zvaničnici kurtoazno tapšu Vučića po ramenu, formalno održavajući privid putovanja Srbije ka Evropi. Građanima Srbije treba jasno reći da uslov za EU nije samo rešavanje pitanja Kosova, već i stabilna demokratija.

Opoziciona argumentacija u korist teze da je Srbija sistemski sprečena da sa ovakvom vlašću postane članica EU dovela bi u pitanje režimsku formulu: i Vučić i Evropa. A opozicija bi pokazala da je nezavisna i autentična u svom političkom delovanju, te bi tako dodatno motivisala i mobilisala građane na svojoj strani. Smetnja evropskom putu Srbije postao bi Vučić, a ne Kosovo. I narativ o Vučićevom režimu kao glavnom razlogu za potencijalnu novu izolaciju Srbije postao bi vruća tema predstojeće kampanje za beogradske izbore.

Politiku stabilnosti bez demokratije EU može voditi još izvesno vreme, možda još neku godinu, verovatno zbog Vučićevih obećanja u vezi sa rešavanjem pitanja Kosova, ali EU neće prekršiti svoja načela i primiti državu sa nestabilnom demokratijom – nezavisno od toga kako će se rešiti kosovsko pitanje. Vučićev režim je smetnja kao takav. Naravno, Evropska unija u međuvremenu može postati i savez nedemokratskih država. I tu bi se Vučić lako uklopio. Ali nadam se da smo još uvek daleko od takvog scenarija.

Peščanik.net, 15.01.2018.

LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU