Ako je verovati američkom ambasadoru, Srbija je na dobrom (prozapadnom) putu. Ali ako ćemo verovati Vučiću i Dačiću – oni se ni za jotu nisu odrekli saveza sa Putinom. Vučić je u Atini stavio potpis na Deklaraciju o podršci Ukrajini, u kojoj se između ostalog podržava odgovornost i kazna za ratne zločine. Da bi se odmah potom ogradio tvrdnjom da se to ne odnosi na Putina, iako je pokrenuo agresiju na Ukrajinu tokom koje su počinjeni ratni zločini. A Dačić je negirao da je Srbija pristupila Krimskoj platformi, inicijativi ukrajinske vlade koja za cilj ima oslobađanje okupiranog Krima.
Prilikom susreta sa predstavnicima autoritarnih i proruskih režima Vučiću je savest mirna. Odnosi sa Mađarskom su na „istorijskom maksimumu“, a između dve zemlje vlada „iskreno poverenje i poštovanje“, rekao je Vučić tokom nedavne posete severnom susedu, dok je premijerka Brnabić poručila da sa Mađarskom Srbija „više nije usamljena“. Naš režim gaji pozitivna osećanja isključivo prema režimima sličnima sebi: mađarskom, ruskom, turskom i kineskom. I, što bi rekao Vučić, ne treba dovoditi u pitanje iskrenost tih osećanja.
Odnosi sa Mađarskom su ipak posebni od kada je patrijarh Porfirije Orbana proglasio za branitelja hrišćanstva. U tom kontekstu i Vučić je zaslužio i dobio parče slave za sebe. Tokom poslednje posete Mađarskoj i on je dobio orden od SPC-a. Prvi put je odlikovan 2019. od strane patrijarha Irineja ordenom Svetog Save prvog reda, kada je obeležavano 800 godina autokefalije, a sada mu na grudima visi i orden budimske eparhije, čija je dodela upriličena „uoči praznika apostolskog kralja Svetog Ištvana, koji je Mađare uveo u porodicu hrišćana“, rekao je episkop Lukijan.
Episkop se ovde oslanja na ideje iz „Nacionalne zakletve“ kojom počinje Orbanov ustav. Tu se veliča osnivač srednjovekovne mađarske države Sveti Stefan (ili Ištvan) koji je dobio kraljevsku krunu od pape i koji je kasnije proglašen za svetitelja. U zakletvi se kaže da je Stefan pre hiljadu godina učinio Mađarsku delom hrišćanske Evrope; iskazuje se ponos što je mađarski narod vekovima branio Evropu; odaje priznanje hrišćanstvu u očuvanju nacionalnog identiteta; a završava sa obećanjem duhovnog preporoda na osnovu kojeg će buduće generacije Mađarsku ponovo učiniti velikom. Prvi članovi ustava definišu brak kao zajednicu muškarca i žene, a porodicu kao temelj opstanka nacije; u drugom delu ustava se zabranjuje abortus.
U knjizi Kako funkcioniše fašizam – politika „mi protiv njih“ Džejson Stenli ovako tumači poruke Orbanovog ustava: „Patrijarhat je moralna praksa iz prošlosti čija se zaštita od liberalizma mora čuvati ustavnim zakonom zemlje. U fašističkoj politici, mitovi patrijarhalne prošlosti ugroženi nadirućim liberalnim idejama funkcionišu tako što stvaraju osećaj panike pri pomisli na gubitak hijerarhijskog statusa za muškarce i za sposobnost dominantne grupe da zaštiti svoju čistotu i status od stranog nadiranja“. Obnova patrijarhata učvršćuje hijerarhiju u fašističkoj politici, a u mađarskom slučaju, piše dalje Stenli, izvor te hijerarhije seže do slavne prošlosti kralja Stefana, kada su pripadnici odabrane nacije zauzimali mesto na vrhu, iznad drugih, za koje su mislili da im po pravu pripada.
Neka je vladika Lukijan samo prigodno i svečarski spomenuo Svetog Ištvana, ali je zato njegov patrijarh mnogo dublje involviran u Orbanovu profašističku politiku. Suočeni smo danas, rekao je Porfirije prošlog leta kada je uručivao orden Svetog Save mađarskom premijeru, „sa talasima novih sistema vrednosti koji se agresivno globalno nameću s ciljem da uruše svaki postojeći prirodni i civilizacijski poredak“. Patrijarh izgovara tačno ono što opisuje Stenli: mitska prošlost, patrijarhalna i svetosavska, stvara osećanje panike pri pomisli na gubitak hijerarhijskog statusa i sposobnosti dominantne grupe da zaštiti svoju čistotu od stranog nadiranja. Svetosavska srpska čistota se štiti tako što je na vrhu srpske hijerarhije autoritarni lider i odmah uz njega patrijarh – to je za Porfirija prirodno i civilizacijski.
Vučić je odlikovan u hramu Preobraženja u Sentandreji gde je rekao da je ponosan na činjenicu da je jedini predsednik koji je dobio orden Svetog Save od SPC-a, te zato svakodnevno sebi postavlja pitanje čime je to zaslužio i šta još treba da uradi kako bi se „odužio srpskoj crkvi“. A onda je na svoje retoričko pitanje sam odgovorio: „Onoliko koliko smo mogli pomagali smo našu crkvu“ u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Evropi. SPC je orden dobro naplatila novcem građana iz budžeta, a Vučić je za iste novce dobio režimsku crkvu preko koje učvršćuje ličnu vlast i ostvaruje politički uticaj u regionu.
Vučić ne štedi ni naš novac ni državno ordenje, koje je podelio skoro duplo više od prethodnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića – 670 prema 382. Dodelom državnog ordenja Vučić svakome određuje mesto u hijerarhiji režima, ali za njega lično nema ordena koji bi mu pristajao. Njegovim grudima pristaje samo ordenje milosti: „kakvom sam to božjom milošću zaslužio“ – rekao je primajući orden od episkopa budimskog Lukijana; ili ordenje sudbine, kao što je orden Aleksandra Nevskog, koji mu je uručio lično Putin.
Inače, SPC na teritoriji Mađarske poseduje na desetine crkava i dva manastira, ali na osnovu tog kulturnog nasleđa srpski političari, vladike i intelektualci ne dokazuju srpsko pravo na teritoriju, kao u slučaju Kosova, tako da je Mađarska u tom smislu za sada bezbedna. Ali zato nije Srbija, budući da politička karta zamišljene Orbanove Mađarske, a koju ponovo treba učiniti velikom, obuhvata i deo teritorije današnje Republike Srbije.
Zato bi politička karta Evrope koju bi stvorili Putin i njegovi saveznici Orban, Vučić i Porfirije verovatno bila nalik onoj iz vremena Hitlerove okupacije i dominacije: neke bi države bile uništene, neke stvorene, a neke proširene na račun ukinutih država i razmenjenih teritorija. Srbija bi u tom slučaju Mađarskoj predala delove ili možda celu Vojvodinu, dok bi se proširila na račun BiH, Crne Gore i Kosova, jer su to ionako države gde srpskom narodu prete pogrom i nestajanje: „Neki ljudi prosto hoće da proteraju naš narod sa vekovnih ognjišta, da srpskog imena i prezimena na Kosovu i Metohiji ne bude“, rekao je Vučić u Sentandreji i nastavio: „Kakva god bila vremena, a nisu laka i plašim se da će biti još teža, na Srbiju će moći da računaju i naš narod na Kosovu i Metohiji i naši ljudi u Republici Srpskoj“. A vreme je teško zato što su Srbiji „vezali ruke“, to jest vojsku i policiju, koje Srbija za sada ne može da upotrebi, sve dok ih valjda ne oslobodi pobedonosni Putin (Kad se vojska na Kosovo vrati).
Vučić prema svojim susedima primenjuje istu retoriku kao Putin prema svojima. Ali šta onda američki ambasador očekuje od takvog Vučića? Neka mu makar došapne, ako su već toliko bliski i kada za to dođe vreme, da mirno siđe s vlasti. Da bar na kraju zasluži prelaznu ocenu u teškim vremenima koja stalno predviđa građanima Srbije.
Peščanik.net, 31.08.2023.
