Od svega su napravili vašarište. I sad spokojno, a i koga bi se plašili, šetaju po njemu, jedu šećernu vunu i razgledaju šta još mogu da razvašare. Pih, nije baš mnogo toga ostalo. Zapravo, kamen na kamenu nije ostao. Gde nije bilo kamena, razvaljivali su asfalt. Kad je i njega nestalo, okrenuli su se njivama, ali ne na onaj starinski način, nisu ih obrađivali – obradili su stanovništvo da mu je bolje da uzme licidersko srce, jes’ da se ne jede ali baš slatko izgleda.
Ako im ni kamenje ni asfalt ni zemlja nisu dopali šaka, dohvatili bi se zakonskih i podzakonskih akata, nema toga koji nisu koristili prvo kao klozet a zatim i kao toalet papir. Kad su obavili to, što je za njih bila nužda, počeli su da donose svoje zakone koji su komotno mogli odmah da se štampaju kao toalet papir ali nisu jer su, iz druge nužda zvane Venecijanska komisija, morali da prvo izgledaju kao pravi. Sad više ni te nužde nema pa su se komotno vratili prvobitnoj ideji klozet papira.
Vašarskoj atmosferi doprinosio je koliko je ko bio u mogućnosti. Neko u institucijama, neko po firmama, neko po ulicama. Po ulicama je išlo najbrže. Šta će vam funkcionalan kružni tok kad možemo tu da uturimo fontanu koja će da peva i smeta. Šta će vam autobuska i železnička stanica a i taj most kad samo prave buku ko na vašaru pa stanari ne mogu da stanuju. Šta će vam zelenilo kad beton bolje greje leti i bolje kliza zimi. Večiti gradonačelnik umesto gradonačelnika sad je i celu kampanju osmislio kao putujući vašar (u kombiju „od prijatelja“ i sa prošvercovanom slikom Paje Jovanovića umesto ikone na retrovizoru). Čak i deci deli igračke a da prethodno nisu morala da gađaju iz vazdušne puške (da se pitao bivši ministar vojni, deca bi prvo gađala, ali iz pravih pušaka, no, nije se pitao jer je smišljao parazakon o parapoliciji).
Jer vašarska atmosfera, osim što doprinosi bezakonju, privlači i turiste. Daj tri’es ‘iljada bugarskih, daj deset posto Kineza (oni su još i došli, ali ne turistički). Daj sad neko veliko ime, Rusija, Kina, Amerika. Šta, ovaj najveći cirkuzant neće da dođe, dobro, idem ja kod njega na šamlicu. Daj, udri i to osvetljenje vašarsko, šta fali što je tek septembar, što blještavije, to se manje vidi šta smo sve razvašarili.
Panađur je, komšija, ajde, svrati. I svraćali su, najviše onaj jedan iz prvog komšiluka. Svraćali su i iz daljeg pa i najdaljeg komšiluka. Neko da oposli, neko u oproštajnu posetu, neko tek onako jer mu je to u agendi pa mora da odradi. Oni iz dalekih krajeva donosili su početak. Početak izgradnje tornjeva koji nisu potrebni i nikome nisu lepi ali se na njima lepa para vrti ko u centrifugi posle pranja.
Dok za to vreme, mi umiremo na angro, živimo na odloženo, radimo na dođem ti, lečimo se i školujemo na majke mi.
Peščanik.net, 27.09.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Nadežda Milenković (see all)
- Šljaga na tortu - 30/09/2024
- Bebinstvo - 23/09/2024
- Ona preklapa, on ne zaklapa - 16/09/2024