Porodice osuđenika tvrde da je u zatvorima epidemiološka situacija dramatična, nadležni kažu da je to laž, ali odbijaju da saopšte istinu o stanju u srpskim zatvorima, u kojima se trenutno nalazi oko 11.000 ljudi. Govori Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Ovih dana stižu vesti da su članovi porodice osuđenika uplašeni za zdravstveno stanje svojih najbližih. To posebno važi za Niš – članovi porodica tvrde da je u tom velikom niškom zatvoru inficirano čak sto ljudi, i da je zabeležen i prvi smrtni slučaj. Uprava zatvora je to oštro demantovala i saopštila da ima samo 12 inficiranih zatvorenika, i 20 zaposlenih. Vladice, da li se Beogradskom centru za ljudska prava javljaju osuđenici ili članovi njihovih porodica? Da li su vam se žalili?

Vladica Ilić: Da. Centru se od kraja novembra svakodnevno javlja po nekoliko članova porodica lica koja su na izdržavanju kazne, ili nas zovu i pišu osuđena lica, i mi smo već dobili više tvrdnji da se korona pojavila i širila u nekim ustanovama. Mi konkretno imamo podatke za zavode u Nišu, Požarevcu, Skeli, Mitrovici. Mi smo se zbog svih tih tvrdnji prošle nedelje obratili Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Tražili smo da nam se kaže koliko je ljudi koji je nalaze u tim ustanovama testirano tokom novembra i u prvim danima decembra, koliko njih je bilo pozitivno na korona virus, u kojim se zavodima nalaze ta lica, dakle brojčano po zavodima, i koliko je bilo preminulih, ako je bilo takvih slučajeva.

Mi smo tražili da nam se na taj zahtev odgovori u roku od 48 sati, jer je to mogućnost koju ostavlja zakon, i obaveza za organe da informacije koje su od značaja za zaštitu javnog zdravlja, da se u tom kratkom roku dostave. Međutim, dobili smo odgovor da Uprava te podatke nema i da ona mora da ih zatraži od zavoda i da će da nam dostavi to u roku od 15 dana. Još uvek nismo dobili odgovor, i zbog toga smo podneli žalbu Povereniku. Nakon što smo krajem novembra podneli inicijativu narodnim poslanicima i Vladi da se u hitnom postupku donese Zakon o amnestiji, Uprava se oglasila i dali su izjavu, čini mi se Fonetu ili Tanjugu, da je ukupno 53 osuđenih pozitivno na korona virus unutar zatvorskog sistema. Međutim, mi iz tog podatka ne možemo puno da zaključimo, jer ne znamo da li je to u svim zavodima, ili je negde, tako da kažem, situacija buknula.

Svetlana Lukić: Ima tu mnogo nelogičnosti. Na primer, u trenutku kada kažu da ima 50 inficiranih, takođe u institucijama zatvorenog tipa, kao što su to ustanove socijalne zaštite i starački domovi, bilo je inficirano više od 2.000 korisnika i skoro 1.000 zaposlenih. I zatvori su takođe ustanove zatvorenog tipa, tako da su te brojke prilično nelogične, pogotovo što je po zvaničnim tvrdnjama u Nišu prvi slučaj registrovan pre nekoliko dana. Mislim, pa to je onda čudo jedno.

Vladica Ilić: Pa, ja moram da izrazim isto neku vrstu sumnje, ali ništa osim toga ne bih mogao da tvrdim. Ja znam da recimo dok je trajalo vanredno stanje, kad se kovid 19 pojavio prvi put u Ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija, to je bio zavod u Požarevcu, Beogradski centar se obratio Zavodu i pitao koliko vi imate osuđenih i koje se mere preduzimaju. Čak smo i ponudili neku vrstu pomoći, ako imaju problema sa zaštitnom opremom i slično, ako mi možemo da im pomognemo da se tako nešto nabavi, da smo vrlo raspoloženi. Odgovor nikada nismo dobili, i prosto smo shvatili da Uprava ne deli podatke o tome šta se unutra događa. Meni je jako čudno, recimo, da Uprava nama kaže da oni nemaju podatke za novembar mesec, a svi znaju da se svakodnevno izveštava o broju inficiranih, testiranih i preminulih.

Moguće je i da su im brojke tako male jer su se bolje organizovali, da se bolje poštuju sve te mere, ali teško je to zamisliti u okolnostima gde se ljudi primaju na izdržavanje kazne, gde svakodnevno dolaze na desetine i stotine zaposlenih u te zavode. Dovoljna je najmanja nepažnja bilo kog zaposlenog da u tim velikim ustanovama kolektivnog smeštaja, gde su ljudi negde i u prenaseljenim uslovima, da epidemija prosto bukne i napravi mnogo veću štetu.

Svetlana Lukić: Pomenuo si prenaseljenost. Upravo je to jedan od najvećih problema. Prema nekim podacima u Srbiji su u proseku u jednoj ćeliji 4,5 osuđenika, a evropski prosek je 1,4. Hoću da kažem da je ta prenaseljenost sama po sebi u doba korone ogroman problem.

Vladica Ilić: Jeste, jeste. Dakle, mi u velikim zavodima, a pre svega mislim na Zavod u Nišu, Zavod u Mitrovici, u Zabeli i neke beogradske, imamo taj sistem izdržavanja kazne gde su velike ćelije, dakle gde su ljudi u osmokrevetnim, desetokrevetnim sobama, i u mnogim od tih spavaonica su uslovi dosta loši, da se čak ne ispunjavaju ni oni minimalni uslovi da na jednog osuđenog dođu neka 4 kubna metra. Znamo, recimo, da su i za vreme vanrednog stanja bili čak stavljani i kreveti na treći sprat. Sećate se verovatno onih slika iz Zabele, gde su pokazivali onu sobu gde će boraviti ljudi koji budu kršili zabranu kretanja. Dakle, ta prenaseljenost je hronični problem u našim ustanovama.

Mi nemamo ravnomernu prenaseljenost, dakle nisu svi zavodi prenaseljeni. Ima zavoda koji nisu ni popunjeni, i mi smo zato i računali da bi trebalo da Uprava iskoristi kapacitete u tim ustanovama gde prenaseljenosti nema, da se nekom amnestijom koja bi stvarno bila minimalna, zavodi rasterete za još između 1-2.000 mesta. Tada bi se ljudi u zavodima malo bolje rasporedili, da ih bude manje u sobi, da se rizik od infekcije donekle smanji. U uslovima gde je u sobi 10 ljudi, dovoljno je da jedan čovek unese virus, i dok on razvije prve simptome, već može da se računa da se i cela soba zarazila; a onda njih 10 zaraze drugih sa kojima su u kontaktu na bloku, i tako dalje. Mislim, to je jedan začarani krug.

Prenaseljenost je samo jedan od problema. Tu postoji problem loših materijalnih uslova uopšte, recimo uslovi za održavanje higijene su u nekim od tih zavoda dosta loši, i mi se zato i bojimo. Nisu čak ni samo zatvorske ustanove problematične, za vreme vanrednog stanja bili su loši uslovi i u nekim centrima za azil. Ja sam pročitao izveštaj MPM-a, o poseti Obrenovcu i Adaševcima, tamo su isto ljudi bili u izuzetno lošim uslovima smeštaja. Sad imamo već i treći koji je bio očekivan s obzirom na doba godine u kojem smo, i mislim da je država morala da bude mnogo pripremljenija nego što je bila u martu i aprilu.

Svetlana Lukić: Još samo da preciziramo inicijativu koju ste podneli poslanicima i vladi, dakle, da se donese Zakon o amnestiji u okviru borbe protiv pandemije: ukratko, šta ste predložili i da li vam je neko uopšte odgovorio?

Vladica Ilić: Nažalost, nije. To je sad pokazatelj jednog trenda da se na inicijative i predloge koji dolaze iz civilnog društva uopšte i ne odgovara. Dakle, mi smo svim poslanicima i vladi pisali da se nama javlja veliki broj osuđenih i članova njihovih porodica, ukazali smo na stanje što se tiče prenaseljenosti, i dali smo jedno od mogućih rešenja kako bi taj zakon o amnestiji mogao da izgleda. Mi smo, recimo predložili da to budu neke vrste skraćenja kazne, dakle da se za lica koja se nalaze na izdržavanju kazne, a kazna će im isteći tokom ovih zimskih meseci, da se to izdržavanje kazne skrati.

Recimo, da se u zavisnosti od toga kolika im je bila kazna, da se skrati za mesec, dva ili tri. Shvatili smo da je to nešto što bi dosta pomoglo trenutnoj situaciji jer po nekim statistikama koje mi svake godine prikupljamo, oko 3.000 lica, od tih nekih skoro 11.000 koliko ih je u zatvorskom sistemu, oko 3.000 se na godišnjem nivou primi na izdržavanje kazne do godinu dana. Onda licima sa nekim srednjoročnim kaznama, ako bi se njima skratila recimo za mesec ili dva kazna, a to su dosta kratka skraćenja, broj u ustanovama bi se smanjio makar za hiljadu mesta. To uopšte nije mali broj na 11.000.

To je, dakle, 10% samo po tom osnovu. Vlada i skupština mogu da predlože i donesu bilo koje drugo rešenje, dakle da to bude možda i neka vrsta odlaganja kratkih kazni, šta god, ali do sad se ništa nije desilo. I međunarodne institucije su, čim je krenula ova kriza u martu ove godine, dale svoje preporuke i poslale i našoj državi, i ukazale da zatvorene ustanove treba da se rasterete i da treba da se razmisli o skraćivanju kazni, o tome da se što više izvršavaju alternativne mere i sankcije, dakle da se više koristi kućni zatvor.

Tada je bila najava, i od predsednika, da će biti donet zakon o amnestiji nakon ukidanja vanrednog stanja, što je bilo nelogično. Dakle, taj zakon je iz epidemioloških, iz zdravstvenih razloga trebalo da bude donet pre početka, ili na samom početku epidemije; dakle, iz ovih razloga, da se ustanove malo rasterete. Nakon vanrednog stanja i nakon ove trenutne krize, vlada i skupština će moći da predlože i donesu Zakon o amnestiji, ali on neće imati kasnije taj racio koji bi sad imao, i taj značaj koji sad može da ima.

Svetlana Lukić: O stanju u srpskim zatvorima govori i podatak o stopi smrtnosti (na 10.000 zatvorenika) koja je u Srbiji praktično duplo veća nego što je evropski prosek. Dakle, tamo nešto nije u redu, a da ne govorimo onda o sistemu zdravstvene zaštite u zatvorima, i tako dalje. Sve su to stvari koje ukazuju da je stanje bilo jako loše, a možemo misliti kakvo je sada za vreme pandemije. Morali bismo da dobijemo neke informacije, jer ipak je u pitanju skoro 11.000 ljudi koji su u potpunoj vlasti države, jer oni ne mogu ništa sami da preduzmu.

Vladica Ilić: Jeste. Mi imamo 30-40.000 ljudi koji su bili zatvoreni, ili su trenutno zatvoreni, u institucijama. Dakle, 11.000 je ta neka brojka za zatvorske ustanove, 17-20.000 je u ustanovama socijalne zaštite, imamo u psihijatrijskim bolnicama nekoliko hiljada ljudi, a u centrima za azil se trenutno nalazi 4-6.000 ljudi. Dakle, to je jedan grad, koji je neposredno u rukama državnih organa. I dalje je posebno teško posebno u ovim velikim zatvorskim ustanovama…

Svetlana Lukić: Izvini, kad kažeš velikim, da li govorimo o 1.000 zatvorenika? O kom broju govorimo?

Vladica Ilić: Recimo Niš, ako se ja dobro sećam je imao pre godinu i po dana nekih 1.600 osuđenih. U Mitrovici je, recimo, dugo već preko 2.000 osuđenih, a kapacitet je isto nešto oko 1.500, 1.700 maksimalno. Specijalna zatvorska bolnica je isto bila dosta opterećena. Ja sam bio tamo prošle jeseni – kažu ti zaposleni iz bolnice da 40-50% tih ljudi može da se pusti iz ustanove, da oni nisu za tu ustanovu, ali da se tu nalaze zbog toga što praktično ili nemaju gde da ih zbrinu, ili zato što sud uslovljava njihovo puštanje prihvatom u zajednici, a mnogi od njih nemaju prihvat u zajednici koji bi im bio potreban.

Onda je ta ustanova isto suočena sa tim da mnogi ljudi koji nisu za nju tamo sede u tim lošim materijalnim uslovima, i uslovima prenaseljenosti. Znači, država je morala ovaj drugi talas da dočeka sa nekakvim planom; da ne dočekamo, evo sad sredinu decembra, da u Mitrovici, Nišu, u nekim socijalnim ustanovama dobijamo informacije da ih je po 10 u sobama, da se proširila infekcija. Mi ne znamo da li je sve to tačno. Uprava je dosta zatvorena, ali bi neko iz Uprave morao da izađe sa nekim detaljnijim informacijama i da umiri makar članove porodica tih ljudi, da kaže „stanje je dobro i tako i tako mi sprovodimo mere“.

Svetlana Lukić: Da se vratim na sam početak, kada si rekao da je Beogradski centar za ljudska prava nudio pomoć Upravi za izvršavanje zatvorskih kazni, i da vam nisu ni odgovorili. Pa to je jako čudno.

Vladica Ilić: Pa i nas je to iznenadilo, da nismo dobili baš nikakav odgovor. Ne verujem da je sada problem zaštitna opreme, to je rešeno, ali mislim da trenutno Uprava ima problem koji ne može sama da reši, i da je zato i ta amnestija, koja bi podrazumevala neko ad hoc rešenje, bila potrebna; da se, prosto, prenaseljeni delovi u ustanovama donekle rasterete. U svakom slučaju, mi ćemo sačekati da vidimo šta će zatvorska uprava da nam javi.

Možda ove porodice imaju loše informacije, da to nije tako baš kao što oni tvrde ali, kao što i vi malopre rekoste, baš je čudno da u sistemu socijalne zaštite, koji je isto bio jako zatvoren, da budu tako drastično veće brojke od ovog drugog zatvorenog sistema, mislim na zatvorski. Ali, hajde da sačekamo odgovor pa da onda vidimo.

Svetlana Lukić: Ako ga uopšte dobijete.

Vladica Ilić: Pa vidite, i to je sad isto jedan problem: recimo, kad Poverenik naloži da vam neki organ dostavi odluku, vi praktično nemate ništa od toga. I onda, i kada se traži od Poverenika izvršenje rešenja, on to ne može da sprovede zato što nema neku tamo osnovicu za obračun nekih novčanih kazni, i tako dalje. I onda se to opet svede na dobru volju organa da li će da vam informaciju da ili ne.

Svetlana Lukić: Da, to je problem za organizacije civilnog društva, a kako je tek rodbini tih ljudi koji su zatvoreni, ne samo u zatvorima nego i u ovim drugim institucijama zatvorenog tipa.

Vladica Ilić: Jeste, ovde je vrlo značajna uloga, recimo, sudija za izvršenje krivičnih sankcija. I oni imaju mandat da obilaze zavode i da prate kakvi su uslovi za izdržavanje kazne. To su sudije koje postoje pri višim sudovima i oni bi trebalo da u ovoj istoj situaciji odigraju svoju ulogu, ali mi ne znamo ni šta su oni tačno radili. Inače do sada je uloga tih sudija bila dosta mala, naravno ne svih, ali kažem, i oni imaju jedan deo svoje dužnosti u ovoj priči.

Ova emisija je realizovana uz podršku Fondacije za otvoreno društvo

Peščanik.net, 17.12.2020.

KORONA VIRUS