U revolucijama postoje dve vrste ljudi: oni koji ih dižu i oni koji se njima okoriste.
Napoleon, Memoari

Kada se izjalovi neka revolucija, izjalovilo se i čitavo stoleće, jer time malograđanin dobija u ruke protivdokaze.
Fridrih Hebel, Dnevnici

Za građanina postoji nešto zbunjujuće u tom događaju, koji jeste dvosmislen. Da li je to bila revolucija, smena vlasti, puč, šta je to bilo i šta je tu poraženo. Uzrok tome vidim pre svega u ambivalentnosti Miloševićevog režima, jer je on bio dvoglav. U tim raznim jugoslovenskim republikama zauzeti su različiti odnosi prema padu berlinskog zida, prema globalnom kolapsu komunizma. I ja se sećam da je Milošević zamerao Sloveniji i Hrvatskoj to što su na tanjiru dale nacionalistima vlast. A on je, za razliku od toga, prvo oklevao koliko god je mogao sa višestranačkim izborima, a onda se dosetio, i mislim da je to njegova najveća dosetka, da može da drži jednu unutrašnje protivrečnu poziciju: da ima matičnu partiju da bi zadržao društvenu svojinu, kontrolu nad medijima, privredom, policijom, vojskom, a da to nekako nakazno venča sa nacionalističkom ideologijom i da zauzme celokupni politički prostor. Dakle, da ne može niko da ga skida onako kako su svi ti komunistički režimi skidani, sa nekih nacionalističkih pozicija.

U ovim ostalim istočnoevropskim zemljama pobune su bile nacionalističke, ali u odnosu na ono što se smatralo ruskom okupacijom. A ovde su direktno padali komunistički režimi pred nacionalizmima. I on je odlučio – pa ja mogu da igram obe uloge, mogu da budem i Crvenkapa i vuk, što je bila stvarno velika dosetka, pri tom prilično neprozirna, zato što je to bilo toliko apsurdno i protivrečno. I vi ste onda imali i ambivalentnu opoziciju pod Miloševićem, kod koje se nikada nije znalo protiv čega je, protiv socijalizma, kao Koštunica, ili protiv nacionalizma, protiv rata, protiv čega? Čemu su oni opozicija? Zato kada je Milošević padao isto nije bilo jasno šta je sada tu poraženo – njegova ratna politika, njegov militantni nacionalizam, je li tu konačno skinuta petokraka, šta se tu dogodilo? Taj događaj nije jasan.

I onda imate dalje ambivalencije i dvosmislenosti. DOS, koji dolazi na vlast, je ambivalentna tvorevina. Je li to Koštunica koji je skinuo Miloševića i postao kalif umesto kalifa, ili je to Đinđić koji je sve to organizovao i koji najaktivnije pokušava da promeni bivši režim? Koštunica insistira na legalitetu, na kontinuitetu pravnog sistema, na očuvanju Miloševićevog aparata. I to je bilo dvosmisleno, zbunjujuće, pa je onda svet kazao – pa nije važno šta je bilo, važno je da smo se oslobodili Miloševića. A posle će se pokazati da je vrlo važno kako se interpretira 5. oktobar i da je vrlo važno da se zna šta je tu poraženo i ko je tu pobednik. Oko te interpretacije, koju su pokušali da nametnu i Koštunica i Đinđić, nastao je kasnije i frontalni politički sukob između DSS i DS. Onda je on počeo da dobija ekstralegalne forme. Smatram da je ekstralegalno bilo kada je Đinđić izbacio iz parlamenta poslanike DSS-a, ali je odgovor bio ne samo ekstralegalan, nego i nasilan, jer onda su odjednom počele da se dešavaju stvari kao što je ubistvo Gavrilovića, kao što je oružana pobuna i na kraju atentat, kojim je konačno razrešena ta ambivalencija.

Atentat je vrlo značajan za razumevanje 5. oktobra zbog toga što je on bio razrešenje tog dvosmislenog događaja. To pokazuju posledice atentata. Đinđić, koji je bio najnepopularniji od viđenijih političara na političkoj sceni, odjednom je počeo da biva idolizovan. DSS je odjednom bio prepoznat kao stranka miloševićevske politike bez Miloševića, možda najviše po tom brutalnom aktu nasilja kojim se ta strana poslužila, gde su čak i egzekutori bili iz miloševićevske garniture, ljudi koji su to za njega ranije radili. I tu je jedan veliki deo ljudi progledao, naknadno dao neki kredit Đinđiću i počeo da napušta DSS. Tu počinje strmoglavi pad rejtinga DSS, koji nekako prolazi neprimećeno. Kada se digla magla, pokazalo se da je Koštunica isto što i radikali, da on ulazi u koaliciju sa SPS, da flertuje sa radikalima. Ljudi su počeli da se pitaju – zašto bih ja bio u DSS, kada mogu da idem na pravo mesto, kod onih koji mnogo jasnije tu poziciju plasiraju na političkom tržištu. Mislim da je samo ubistvo doprinelo rastu radikala i da je tu Koštunica počeo da pada, jer je postala nemoguća njegova mimikrija u tobož uglađenog nacionalistu. Taj atentat je jako razbistrio političku scenu, on je čak i Demokratsku stranku naterao da zauzme jasniju poziciju.

Odmah je primećeno ne samo da DSS opstruira suđenje ubicama Zorana Đinđića, nego i da Demokratska stranka na to nema šta da kaže. Hajde što oni neće o samom suđenju da govore, neće da utiču na sud i tako dalje, ali kada vide ono što smo svi videli, što je očigledno, da DSS pokušava da zaštiti te ljude koji su osuđeni za ubistvo, da pokušava da diskredituje specijalni sud, da ga ukine, protivi se zakonodavstvu o zaštićenom svedoku, o specijalnom sudu, tajno se sastaje sa Legijom – pa zar Demokratska stranka o tome nema ništa da kaže? To je bio njihov predsednik, sudi se ubicama njihovog predsednika. Kako mogu da ulaze u koaliciju sa ljudima koji opstruiraju to suđenje? To je bio poraz Demokratske stranke, koji je po meni izazvao i pojavu LDP, jer je u Demokratskoj stranci bilo ljudi koji na to nisu mogli da pristanu. To je bila linija razgraničenja, stvorena je frakcija i Demokratska stranka je morala da odluči – ili da ih izbaci ili da odgovori na pitanja koja su oni postavljali. I odlučili su da ih izbace iz stranke. Ja mislim da će ih to koštati, već ih košta, a tek će ih koštati. Poslednje što čujem je rast rejtinga LDP, koji opet dolazi otud što se situacija razbistrila, što je ta pozicija centra koju je prvo tobož zauzimao Koštunica postala nemoguća. Koštunica je to shvatio i približio se SPS-u i Miloševićevim starim koalicionim partnerima, radikalima, a DS je pokušao da stane na to mesto, da sada on bude centar, ali stvar je u tome što je centar nemoguć. I DS će se osipati isto kao što se osipao Koštunica.

U Srbiji postoje dve realistične i konsekventne politike, a to su one koje se obično nazivaju ekstremnima. One su ekstremne zato što su opcije polarizovane, a ako imate opciju istok–zapad, onda ne znam koja bi vaša opcija u centru trebalo da bude. Sever–jug, to je nemoguće. Mislim da će LDP i dalje dobijati i mislim da se vidi da postoje samo dve opcije u igri, dok je sve ostalo zamlaćivanje koje povlađuje iluziji nekih ljudi, koje ja razumem, koji misle da se može nešto dobiti, a da se ne plati nikakva cena. To znači – nećemo izručiti Miloševića, nećemo sarađivati sa Hagom, ali ćemo ući u Evropsku uniju, mada ne i u NATO. To su tlapnje koje samo produžavaju paralizu. To počinje da se vidi i naravno da postoji strah, jer sukob dve tako udaljene opcije kao što je radikalska i LDP-ovska, bez obzira na neravnopravnost snaga, pomalo je zastrašujuća, zato što se ne vidi da ona može da se razreši bez većih potresa.

To je bio jedan kriminalni poredak, cela ta država je bila zločinačko udruženje i njih je amnestirao Koštunica time što je proglasio da su to bili izbori: jedan predsednik je otišao, drugi predsednik je došao, Milošević i dalje ostaje predsednik najveće opozicione stranke i zaslužuje uvažavanje. A ja mislim da je najbliže reći da je to bila dvorska zavera i da je ono što se dogodilo 5. oktobra bilo puč. SPS tvrdi da je to bio puč i u pravu je. Glasovi nikada nisu prebrojani, a Milošević je predao vlast tako što se pojavio načelnik njegovog generalštaba u pratnji Koštunice i Ivanova i kazao mu – vi ste, predsedniče, izgubili izbore, izvolite predati vlast, Koštunica vam garantuje da nikada nećete otići u Hag, da će se prema vama ponašati sa uvažavanjem, a gospodin Ivanov je tu da kao velika sila garantuje takav sporazum.

Mislim da se to dogodilo i da je Milošević u stvari uklonjen izdajom svoje okoline, jer je on u svom ludilu suviše daleko otišao i počeo sve da ih ugrožava. To je bilo možda najupadljivije tokom 77 dana NATO bombardovanja, kada su svi pomislili – ovaj čovek je lud, NATO će ući i sve će nas za uši izvaditi odavde, daj da ga sklonimo, da napravimo neki privid promene, a pokušaćemo da zadržimo sve što se zadržati može. I zato je Koštunica izabran kao ambivalentni kandidat. To se videlo već iz one parole iz doba izbora – zapuši nos pa glasaj. Jedan veliki deo je zapušio nos pa glasao, potpuno svestan svega, ali je smatrao da je ipak važno da Milošević ode. Ispostavilo se da je ceo taj režim, cela ta zločinačka država bila kao neki suviše težak objekt, kao neki težak orman koji vi pokušavate da srušite, ali ne možete iz prve, morate da ga klatite. I on je zaklaćen 5. oktobra, ali nije pao, nego se naprotiv malo klatio i na kraju se opet stabilizovao. I sada nas to dovodi do očajanja, gledamo taj orman, klatili smo, klatili, a ništa nismo rasklatili.

Linija koju vidim kao konstantnu je ta dvosmislenost Miloševićeve pozicije, dvosmislenost opozicije koja ne zna čemu je opozicija, dvosmislenost 5. oktobra, gde se ne zna šta je pobedilo. Posle atentata se zna šta je pobedilo i tek kada se to saznalo, mnogi ljudi su videli da je dvosmislenost postojala od početka i morali su da se odluče za jednu ili drugu stranu. To je situacija u kojoj smo i sada: dve nepomirljive opcije su na delu, jedna je Miloševićeva politika bez Miloševića, a druga je ono što je hteo Đinđić, trećeg nema. Jedna je istok, druga je zapad. Male zemlje su opredeljene svojom spoljnom politikom; važniji je taj izbor nego bilo kakva unutrašnja politička odluka. Odlučite se za Putina, onda se zna, vi ste putinska zemlja. I ovo jeste putinska zemlja. Ovde se dešava sve ono što se dešava i u Rusiji, toj Rusiji koja je i Miloševića podržavala, u koju putuju Aca Tomić i Pavković za vreme oružane pobune Crvenih beretki, koja garantuje Miloševićev i Koštuničin dogovor 5. oktobra, u koju beže svi ratni zločinci. I to je ta Rusija koja sada, eto, ne dopušta da nam zli zapad oduzme 15 odsto teritorije i kojoj ćemo za to biti, čuo sam, večno zahvalni. To je najveći zaokret koji je postignut atentatom na Zorana Đinđića.

Vi iz posledica možete da zaključujete nešto o uzrocima i nešto o motivima i ciljevima. Ako gledate šta se dogodilo posle Đinđićevog ubistva, onda imate pravo da zaključite da je to i bio cilj ubistva. Nije se ubistvo desilo slučajno i ove promene nisu slučajne. Đinđić je želeo da uđe u Evropsku uniju i NATO, a mi sada ne želimo da uđemo u Evropsku uniju i NATO. Đinđić nije želeo koncentracionu vladu, Koštunica pravi koncentracionu vladu, Đinđić nije hteo da ima ništa sa radikalima, a ovaj flertuje sa radikalima. Đinđić ništa nije hteo da ima sa Miloševićevom strankom, ovaj je u koaliciji sa Miloševićevom strankom. Pa čekaj, ima neke logike u tim događajima. Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neke potrese koji okupiraju ljude. Kao kada se sruši kuća, a vi ne kažete – srušila se kuća, nego govorite – pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, gle evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu? Ali to je još Milošević uspostavio, kad god se zapetlja i nađe u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje i ljudima se neprekidno vrti u glavi.

Tako tumačim i apstinenciju. Situacija je nečitljiva, većina stvari koje su stvarno važne dešavaju se van našeg pogleda. Demokratska stranka ne može da ima predsednika vlade, iako je osvojila većinu. Šta onda znače ti izbori, ne znače ništa, ali to znači da neko to uspeva da spreči sredstvima koja nisu vidljiva. U suprotnom, zašto bi neko ko je pobedio pristao na to? Mora biti da se odvija neki drugi komad iza zavese. Tako vidite da postoji jedna faktička moć koja nije institucionalna, koja deli karte i naravno da je onda svet demotivisan da izlazi na izbore. Zašto da izlazim na izbore, glasam, možda i pobedim, ali pobedio sam samo na papiru. U stvarnosti će se desiti nešto drugo, nešto što hoće Vojislav Koštunica koji ima pet odsto glasova, a na to će pristati Boris Tadić, iako ima 25 odsto.

Mi smo jedno neosvešćeno društvo, ne znamo šta nam se događa i to već 20 godina, ne razumemo to, a događaju nam se strašne stvari. I to izgleda kao neka prirodna pojava koja se dešava sama od sebe, a svi se pozivaju na svoje biračko telo. Besmisleni su glasovi neinformisanih birača koji ne razumeju šta je u igri. Većina ljudi u ovoj zemlji živi kao u snu, onako kao što je san organizovan emocijama, bez ikakvog racionalnog toka. Živimo kao da sanjamo. Ne mislimo, radimo ono što nam se dopada, a ne znamo ni zašto nam se to dopada, ni da li je to dobro za nas. Kome se život poboljšava i odakle se to finansira? Da li se finansira na račun budućih naraštaja? Vi to možete da udesite, da se ono što bi trebalo da sutra budu naše penzije danas troši na asfaltiranje, ali ne znate da li je to tako, jer je sve neprozirno. Imamo samo neki turistički, varljivi pogled na stvari. Mi smo jako uznemiren svet, naša su razmišljanja kratkoročna. Jedna stvar je poželjna kratkoročno, vrlo loša već srednjoročno, a katastrofalna dugoročno. Vidim i da nesporazumi među ljudima nastaju zbog toga što jedan misli kratkoročno, a drugi srednjoročno. Obojica su u pravu, samo ne mogu da se sporazumeju na koji rok misle.

Kada se zadužujete, pa super, dobijete pare ni za šta. Posle dođe vraćanje i to je već nešto drugo. Čitao sam u Ekonomistu da se ovde ljudi zadužuju kod banaka da bi igrali na berzi. To je katastrofa, to niko živ ne radi! Ali, prošle godine cene na berzi su porasle za 60 odsto i svi su zaradili tih 60 odsto – a sutra će da padnu 100 odsto i šta će onda da bude, ko će da vraća te dugove? Kao Jezda i Dafina. To je posledica toga što vam je ovde stalno voda ispod nosa. Ne možete da mislite ni o čemu drugom, sem o tome da nos držite iznad vode. Dugoročno? Ma, šta dugoročno, daj bre, pomagaj, hoću da se udavim! Pusti to sa isušivanjem močvare, ko zna kada će to biti. I ovi što su protiv Evropske unije stalno govore – ma kada ćemo ući, možda za 20 godina. Čekaj, pa i za 20 godina je dobro, pa daj jednom, bre, da uđemo. Ali oni kažu – ako je za 20 godina, onda nam i ne treba.

Mi smo toliko dugo na tom ringišpilu da nije čudo što ne možemo, što kažu Amerikanci, da zastanemo da pomirišemo cveće, nego smo stalno u histeriji. To se ovde zove ritam modernog života, to bezglavo lundranje i muvanje. Kada pogledate beogradski saobraćaj, pomislite – pa ovde cveta, ovde buja, ovo je neka privreda. Ma ne, oni svi idu u kafiće, na splavove da se nađu sa nekim, nema veze, nije to nikakva smislena žurba. To prebacuju i Peščaniku. Neprijatno je stati, pogledati gde ste, bolje da tako letimo okolo i da ne mislimo, samo ćemo da se oneraspoložimo. Samo ćemo, što kažu klinci, da upadnemo u bedak. Nemoj to, pusti, što mi to pričaš, neću to da slušam. Ako nećeš da slušaš, to je druga stvar, ali mogao bi možda da popraviš taj zub, posle će da ti ga vade. Kada maknete izvan ovih granica, prvo što primetite je da ljudi imaju neke planove, da se ti planovi zasnivaju na nekim informacijama, da postoje neki stabilni trendovi. Ljudi tamo računaju svoje živote do groba, a ovde je to nemoguće, jer su okolnosti stalno promenljive, kao da igrate šah na nekoj tabli na kojoj se pojavljuju neke nemoguće figure, pa tabla ima 180, pa 230 polja. Kako da igrate tako? Ne možete vi tu da igrate ni bilo šta da planirate.

Dilema istok–zapad postoji od kada postoji Srbija. Čak i u doba komunizma imali ste proevropsku struju u jednopartijskom sistemu. Tako mi shvatamo politiku, da imamo neke narodnjake i da imamo neke Evropljane, da je među njima večno ista diskusija i ista debata i, nažalost, isti ishod. Evropljani su uvek gubili, a često bili i ubijani, kao što je Đinđić bio ubijen. Tako da se to ovde već doživljava kao neka naša fatalna sudbina, da mi ništa drugo ni ne umemo, nego da stalno igramo taj jedan isti komad sa novom podelom. Igramo to što jedino znamo. Ovoga puta se dogodilo nešto izuzetno povoljno po nas, da ne samo što su neki ljudi ovde bili zainteresovani za tu Evropu, nego je i ta Evropa jednom bila zainteresovana za nas, jednom je htela stvarno da nam pomogne. I to je doživljeno kod te narodnjačke većine kao neka strašna podvala – ne bi oni nas da nemaju neki interes. Kakvu korist od tebe može da izvuče? Jesi li ti neko tržište, je l’ imaš neku naftu, za šta se oni to grabe kada pokušavaju da nas uvuku u Evropsku uniju, šta će to od nas da imaju, paradajz?! Narodnjaštvo je uvek bilo povezano sa paranojom. I kada je železnica trebalo da prođe kroz Srbiju govorilo se – aha, tako će da nam se uvuku, sa tom železnicom.

Sada više niko ni ne pomišlja da išta ulaže u Srbiju, vidi se da od toga neće biti skoro ništa. Sada nas svi gledaju, ja mislim, sa sažaljenjem. To što mi doživljavamo kao neprijateljstvo, to oni u stvari još uvek pokušavaju nešto sa nama, ali vide da mi nećemo. Pa ne može ipak ništa da se desi bez nas. I hajde da kažem nešto optimistično: mislim da je dobar proces to što se kod nas kristališu te dve opcije kao jedine. Oslonac na Rusiju, zatvaranje, opstanak u siromaštvu i takoreći naturalnoj privredi i ovo drugo, gde za sada stoji samo LDP i nezadovoljni članovi Demokratske stranke, a to je konačna modernizacija, ulazak u Evropu, kosmopolitizam, liberalna ekonomija, oslobađanje ekonomije od politike, osnivanje tržišta. Ja mislim da će se te dve opcije sve više kristalisati kao jedine i da će onda izbori biti mnogo racionalniji, kada narod ne budu zbunjivali razni dinkići, Vuk Drašković, Koštunica više i ne može, ali i on je to radio, Boris Tadić. Postaće jasno šta su naša dva jedina puta, između kojih srednji ne postoji. Mislim da će Demokratska stranka doživljavati ono što je doživeo Koštunica kada je hteo da izigrava centar, a to znači ne samo osipanje nego i cepanje.

Očigledno je nezadovoljstvo svih ljudi koji optiraju za tu zapadnu i evropsku varijantu. Oni ne mogu da shvate kako se to Tadić slepo i na ponižavajući način lepi uz Koštunicu, koji je već otišao prema radikalima. DS već biva percipiran kao neka interesna grupacija. Hoćete te upravne odbore, hoćete ministarstva, hoćete da imate predsednika, ali čemu sve to – pa ničemu, samo da zadovoljite svoje apetite. Oni sve više tako bivaju percipirani i ljude vređa to slepo sleđenje Koštunice. Pa je l’ ne vidiš, bre, da ti je zavukao ruku u džep, vadi šta god hoće, a ti se ne usuđuješ ni da protestuješ. Koštunica je očistio Demokratsku stranku od nepoželjnih članova koji su želeli da ostanu na liniji Đinđićeve vlade. On je sve to počistio i jasno im stavio do znanja – ili ste mi svi neprijatelji ili ćete da očistite ovo. I oni su to uradili. To je bio njihov prvi poraz, kada su pokazali da nemaju odgovor na ucene, da im je suviše stalo da zadovolje svoje apetite i da će se povinovati svim opscenim zahtevima Koštunice i DSS-a.

Zoran Đinđić: (opis inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SRJ u knjizi Vesne Mališić) U Sava centru sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine, da je sa svakim satom naša pozicija gora, dok u javnosti izgleda sve bolje. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je – imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.

Emisija Peščanik, 05.10.2007.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

Na izborima 2000. Koštunica je kandidovan kao kompromisno rešenje između onih struktura Miloševićevog režima koje su shvatile da ih Milošević ugrožava i – tadašnje opozicije. Mada je formalno pripadao opoziciji, Koštunica je, kao tvrdi nacionalista, podržavao ratnu politiku Miloševićevog režima, njegovu osnovnu spoljnopolitičku orijentaciju, ignorisao ratne zločine, bio ogorčeni protivnik „selektivne pravde“ „lažnog, antisrpskog“ Haškog tribunala i sistematski se protivio bilo kakvim revolucionarnim promenama. Kao takav bio je najprihvatljiviji Miloševićevim strukturama. Opozicija je, sa svoje strane, procenila da od svih potencijalnih kandidata iz njenih redova Koštunica ima najveće šanse, kao neka vrsta prelaznog, kompromisnog rešenja, kojim bi tek trebalo da počnu temeljne reforme. I dok je Đinđić sa drugim strankama opozicije izveo revolucionarno raspoložene mase na ulicu, Koštunica je uz pomoć načelnika generalštaba i Ivanova na zatvorenom sastanku sa Miloševićem ovog uverio da mu je najbolji izlaz da odstupi. S obzirom na kasnije događaje, razumno je pretpostaviti da su tom prilikom Miloševiću data uveravanja da se pitanje bilo kakve njegove odgovornosti neće postavljati (neće biti revanšizma). Koštunica je od prvog trenutka nastojao da smenu Miloševića predstavi kao usamljeni događaj, kao redovnu, mirnu smenu vlasti, zalažući se za „kontinuitet i legalitet“, uz puno uvažavanje Miloševića kao „predsednika najveće opozicione stranke“.

Kao protivnik lustracije (revanšizma), Koštunica je nastojao da zaštiti bitne poluge starog režima (vojska, policija, službe bezbednosti) i osnove pravnog sistema (pre svega stari Ustav), istovremeno pružajući otpor reformskim naporima ostatka DOS-a i njegove vlade na čelu sa Đinđićem. Da čini, dakle, upravo ono zbog čega ga je Miloševićevo okruženje i prihvatilo kao kandidata. Sukob Đinđić-Koštunica oko interpretacije 5. oktobra obojio je politički ambijent Srbije od oktobra 2000. do 12.marta 2003, kada je ubistvom Đinđića postalo jasno da Koštunica nije ta prelazna figura postmiloševićevske Srbije, već da je to Đinđić. Da Đinđić ne može da prođe u Srbiji i da su snage Miloševićevog režima koje su podržale Koštunicu u stvari te koje su odnele pobedu. Ako se pogledaju rezultati svih izbora održanih nakon toga, može se uočiti da se nakon atentata glasovi koji su Koštunici privremeno bili povereni na čuvanje uredno vraćaju takozvanoj crveno-crnoj koaliciji (pretežno crnom delu). Rezultat: Koštunica konstantno opada, SPS se održava u životu, Srpska radikalna stranka raste. Koštunica je, dakle, poslužio kao posuda u kojoj su sačuvani glasovi Slobodana Miloševića. Na tome je i sam aktivno radio, najviše preko traženja podrške od SPS-a, ali još mnogo više sistematskim naporima normalizovanja radikala, koji su po njemu i njegovoj Novoj srpskoj političkoj misli takođe demokratska stranka. Koštunica je ispunio svoj zadatak.

Demokratska stranka za ovo snosi svoj deo odgovornosti, jer nije prepoznala ovu strategiju, već je, iluzorno pokušavajući da konstruktivno sarađuje sa DSS i Košunicom, pomagala Koštuničinu mimikriju i zbunjivala političku javnost. Poslednjim izborima opisan je pun krug. Toma Nikolić, radikali, primili su u nasledstvo neokrnjeni Miloševićev politički kapital iz 2000. Da li je onda „sve isto samo njega nema“? Nije. Međutim, sve što je drugačije promenjeno je zaslugom Đinđićeve vlade u periodu od 2000. do 12. marta 2003. Đinđić je zbog toga ubijen. Kasnije (Koštuničine) vlade nastojale su da ponište promene koje je Đinđić doneo, umnogome su u tome i uspele, ali ono što je ostalo čini današnju situaciju drugačijom: dosta široka načelna orijentacija ka Evropskoj uniji i početni, teško zaustavljivi procesi pridruživanja. Koštunica i njegovi saveznici neće odustati od pokušaja da sve većim okretanjem prema Rusiji i sabotiranjem saradnje sa EU i ovu tekovinu Đinđićeve vlade ponište. Šansu za to oni vide u proglašenju nezavisnosti Kosova. Euforija nastala nakon poraza Tome Nikolića na izborima možda je naivna i preuranjena. Vrlo brzo, već kod potpisivanja i ratifikovanja „malog sporazuma“ sa EU, i donošenja „paketa mera“ kojim Vlada treba da odgovori na gubitak Kosova, videće se da li je čaša do pola puna ili, naprotiv, do pola prazna.

Peščanik.net, 04.02.2008.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

U oktobru 2000. sa vlasti je sišao Milošević, ali ostao je netaknut njegov aparat. Koštunica u stvari nije bio kandidat DOS-a. Njega je kandidovala druga strana, to jest Miloševićevo okruženje, koje je rešilo da žrtvuje Miloševića, ali da sačuva sve ostalo. To je smisao onoga o čemu se 2000. govorilo, da Koštunica jedini može da pobedi. Koštunica jedini može da pobedi zato što ga je kandidovalo Miloševićevo okruženje, a DOS pristaje na njega, nikako obrnuto. I ja mislim da je cela epizoda sa Đinđićem bio jedan herojski, ali slab i naivan pokušaj da se Srbija menja. Vojislav Koštunica je tu odigrao ključnu ulogu. On je od početka trojanski konj stare politike i starog režima. Glasovi koje je on u ogromnom broju dobio i podrška koja je bila 80 odsto posle pada Miloševića, sve to je on polako isporučio radikalima i SPS-u i na kraju je morao potpuno da otkrije svoje karte, da uđe u koaliciju sa radikalima i da bude poražen.

Dačić je u skupštini, a kasnije na grobu Miloševićevom, rekao – ne znam zašto ste nas skidali sa vlasti kada ste na kraju došli na našu politiku. I Koštunica to uopšte ne sme da komentariše, jer je to tačno. Politika koju je vodila vlada koja još uvek postoji, našla se na kraju na pozicijama Miloševićeve politike. Tako da ja ne bih govorio o restauraciji, ja bih govorio o jednom krakotrajnom, herojskom, ali naivnom pokušaju da se nešto u Srbiji pomeri. Osnovna stvar koja je pomerena je bilo zacrtavanje strategije ulaska u Evropsku uniju. To je do dana današnjeg jedina stvarna i velika tekovina Đinđićeve vladavine koja je preživela, ali sada se i oko nje lome koplja. Sprečavanje približavanja Evropskoj uniji je trebalo da bude konačna pobeda Koštunice i stranaka starog režima. To je je bitka kojoj danas prisustvujemo.

Smatram da je potrebna koalicija DS sa SPS iz jednog jedinog razloga, a to je ratifikacija sporazuma o pridruživanju. U takvu vladu uopšte ne verujem, mislim da su snage i dalje podeljene fifti-fifti i da ta vlada neće moći da opstane. Njen jedini realni uspeh može biti ta ratifikacija. Sve ostalo je i dalje u vazduhu, snage su izjednačene. Kada bi ova druga strana došla na vlast, ni njima ne bi bilo lako. Ovde ne može da postoji efikasna vlada, jer će svaka imati strahovitu opoziciju. Nepomirljivost ta dva bloka je takva da se ona može završiti samo pobedom jednoga od njih, nikako drugačije. Kako, ne znam, ali kompromis između te dve pozicije nije moguć i to će uvek stvarati nestabilne vlade. A kako god se ovo svršilo, brzo ćemo imati nove izbore.

Ovde se, prvi put od 2000, strane sukobljavaju oko jednog suštinskog pitanja. Pitanje evropske i antievropske Srbije je istorijsko srpsko pitanje i ono je prepoznato kao dvovekovna dilema ove zemlje. I na jednom tako suštinskom pitanju, koje je uz to i vrlo grubo pitanje, ljudi se više ne dele po strankama, već po toj osnovnoj podeli – jesam li za Evropu ili nisam. Dakle, nije više važno za šta se moja stranka zalagala do sada, sada je važno je li moja stranka za Evropu ili protiv nje. Ovde nikada nije ni postojalo ništa drugo nego te dve stranke. Ovde su uvek postojale samo evropska stranka i samo antievropska stranka. Onda su one uzimale razna imena, ali u suštini je to bilo to. Mislim da se i u komunizmu ta jedna jedina partija cepala po tom kriterijumu: mi smo za Evropu, za otvaranje granica, za modernizaciju. To su bili i liberali 70-ih godina, ma koliko govorili tim ezopovskim jezikom partijskih rezolucija. I uvek je do sada ta evropska stranka dobijala batine, redovno je dobijala batine. Ovo je prvi put da ona ima na svojoj strani Evropu i njene interese. Mislim da je Evropska unija najvažniji politički faktor u ovoj zemlji. Na to ova antievropska stranka odmah viče – izdaja, izdaja, vi putujete u Brisel, a oni nam otimaju Kosovo.

Kada smo kod teme Kosova, hteo bih da odam priznanje Vojislavu Koštunici, a to je da je on taj koji je ovo pitanje zaoštrio. Njemu se učinilo da je takozvano otimanje Kosova sjajna prilika za konačni udarac evropskoj stranci, sa jednom vrlo prizemnom i primitivnom floskulom – ne možemo da idemo u Evropu kada nam oni otimaju Kosovo. Onda je nastala reakcija, Evropa nam je ponudila potpisivanje sporazuma i te dve strane su došle u vrlo neravnopravan položaj. Odjednom evropska stranka počinje da priča o blagodetima potpisivanja evropskog sporazuma, dolazi Fiat. Za to vreme ova antievropska stranka samo govori – Kosovo je srce Srbije, ne damo Kosovo. Ona nema tekst, odnosno, njen tekst je siromašan, on se svodi na neverovatno obećanje da će nam njihov akcioni program vratiti Kosovo. Ljudi nisu ludi, razumeli su veliku razliku između onoga što obećava evropska strana i nerealnih obećanja antievropske strane. Dakle, Koštunica je pogrešno, sa svog stanovišta, i vrlo nesrećno zaoštrio to pitanje – hoćemo li u Evropu ili ne, idemo ka Rusiji, nisu nam potrebne investicije, ne treba nam kapital, ništa nam od ovih sa zapada nije potrebno. To je dovelo do ovoga iznenađujućega izbornoga rezultata. Ljudi su se toga uplašili, a uplašio ih je sam Koštunica. Podsećam vas na njegov govor pred skupštinom, to je bilo zastrašujuće. Videli ste čoveka opsednutog, monomaničnog, besnog, gnevnog, i kada je usledilo paljenje američke ambasade i divljanje po ulicama, koje je direktno on izazvao, stvari su se odjednom okrenule. Tako tumačim uspeh Demokratske stranke.

Ostaje pitanje da li ćemo mi biti sposobni, kada ratifikujemo taj sporazum, da se po šinama na koje će nas staviti dalje krećemo. Na to može da se gleda na dva načina. Prvo, ovde već postoji infrastruktura, postoje ljudi koji razumeju Evropsku uniju, koji razumeju proces pridruživanja, koji razumeju šta on podrazumeva. Sa druge strane, kazali smo da je Srbija podeljena i ja mislim da će ta druga strana postavljati strašne balvane na tom putu, da će ići užasno teško i sporo. Tu može biti i ulice, džumbusa, zato što će se ta pozicija braniti očajnički. Revizorska komisija ne može da dobije svoje kompjutere i telefone zato što, kada bi ustanovili da je neko neodgovorno i nenamenski trošio sredstva iz budžeta, to se u krivičnom pravu zove zloupotreba službenog položaja i vi idete u zatvor. Ovde ima veoma mnogo ljudi koji su odgovorni za strašne stvari koje su se događale, koji nisu kažnjeni i koji znaju da je silazak sa vlasti opasan po njih. Taj otpor će biti grčevit i besomučan. U tom smislu to može ići sporo, ali mislim da je ratifikacija jedan ireverzibilan postupak. Što se tiče uslova za primenu sporazuma, kao što je saradnja sa Haškim tribunalom, moram po svom običaju da se vratim na 5. oktobar. Vi vidite da se takozvano podvlačenje crte, lustracija, katarza, kako god da to zovete, suočavanje sa prošlošću, nije dogodilo. Antievropska stranka je uvek smatrala da se to pitanje može nekako zamuljati. Ali, vi ga izbacite kroz vrata, ono uđe kroz prozor. Sada se ono ispoljilo u zahtevu da saradnja sa Haškim tribunalom mora biti potpuna da bi sporazum mogao da se primeni. Lično mislim, mada mi se to ne sviđa, da i na strani Evropske unije možda postoji jedna rezervna pozicija, koja bi se sastojala u tome da bi taj uslov mogao da otpadne, ako bismo mi na ubedljiv način dokazali da smo sve učinili da Ratka Mladića nađemo, ali u tome nismo uspeli.

Tu je jako smetao Vojislav Koštunica, koji ima neverovatnu ideju da se dostojanstvo države brani tako što ćete lagati ceo svet da ne znate gde je Ratko Mladić. Takvo shvatanje dostojanstva i ponosa, koje sa njim deli i Toma Nikolić, meni je neshvatljivo. Dostojanstvo Srbije je bilo ugroženo zločinima Ratka Mladića, a ne njegovim skrivanjem. Najviše što možemo da učinimo da to dostojanstvo vratimo jeste da ga pronađemo i izručimo. Da li će se to dogoditi – dozvoljavam da je moguća i ovakva jedna muljatorska solucija, na koju bi i druga strana pristala, mada sam vrlo oprezan kada to kažem. Ta odluka zavisi od 27 zemalja, od kojih neke taj uslov shvataju vrlo ozbiljno, a bez konsenzusa taj se uslov ne može menjati. Ovde su sve vlade govorile – mi ne znamo gde je on, pa posle šest meseci – onda smo znali, ali sada stvarno ne znamo, pa onda opet – juče smo vas lagali, ali danas vam govorimo istinu. Pa naravno da ti niko ne veruje.

Svetlana Lukić: Šef BIA Rade Bulatović je rekao da ne postoji politička volja da se uhapsi Ratko Mladić.

Srđa Popović: Da, a Dušan Mihajlović je kazao da ga je teško uhapsiti, zato što ima jako obezbeđenje.

Emisija Peščanik, 12.06.2008.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

Razgovor vodio Senad Pećanin


Senad Pećanin:
Vaša je teza da „mali narodi uopće nemaju vlastite historije“. Molim objašnjenje.

Srđa Popović: Namerno sam to kazao da isprovociram diskusiju. Ljudi iz naših krajeva su hipnotisani sopstvenom istorijom, koju niti znaju niti razumiju. Smisao te primedbe je bio da mali narodi uglavnom zavise od politike i odnosa velikih naroda. Ako hoćete da proverite ovu moju tvrdnju, pogledajte kako su ove naše države istorijski nastajale. Nastajale su padom Austro-Ugarske, koju nisu srušile ni Hrvatska, ni Vojvodina, ni Bosna. Srbija je nastala padom Otomanske imperije, koju, takođe, nije Srbija srušila. Jugoslavija je nastala nakon Prvog svetskog rata, u kojem je pobedila Antanta, a ne Srbija. Druga Jugoslavija je nastala ne zato što su partizani pobedili sile Osovine, nego zato što su ih pobedili Rusi i Amerikanci. Komunizam je kod nas došao ne zato što smo mi to želeli, nego zato što su nam ga doneli Rusi. A Rusi su mogli to da učine, jer su ih Englezi pustili da nam ga donesu. O nama su drugi odlučivali. Komunizam u Jugoslaviji nije pao zato što smo ga mi srušili, nego zato što ga je Gorbačov ukinuo.

Prema tome, mi nismo bili gospodari svoje sudbine ni u ključnim trenucima stvaranja sopstvene istorije. Mi smo, svakako, neki mali doprinos tome davali. Ali to nije bio kauzalni, nužni, već sporedni činilac. Svi naši napori uloženi na upravljanje vlastitom sudbinom su sekundarni: mi sami po sebi nikada ne bismo doveli do tih posledica. Veliki svetski događaji izazivaju te posledice kod nas. To nije ništa čudno, ni za nas ponižavajuće. Tako svet funkcioniše i to je smisao međunarodne politike. Ono što je ludo jeste da mi, Srbi, kada učimo svoju istoriju stičemo utisak da smo mi srušili Otomansku imperiju, da smo izazvali i dobili Prvi svetski rat, da smo pobedili Nemce u Drugom svetskom ratu, da je naš komunizam autohton i da smo ga mi srušili. A ništa od toga nije tačno. Mi posmatramo svoju istoriju izolovano od konteksta, a ona je van konteksta potpuno nerazumljiva. Mi sami sebe ne možemo da razumemo i ne možemo, čak ni danas, da delujemo racionalno u kontekstu svoje sredine, jer negiramo da smo deo ikakve sredine. Svaka od tih novonastalih država želi da bude suverena na način na koji ni SAD nisu suverene, jer zavise i od drugih, naravno. Mi se ponašamo kao autistično dete: niti nas ko razume, niti mi koga razumemo. Sedimo u svom ćošku i žalimo se na to što nas svi mrze. To je teška nacionalna nezrelost. Mi tražimo da se ceo svet prilagodi nama. To je na ivici ludila.

Senad Pećanin: Volio bih da mi kažete nešto o peticiji koju ste potpisali 1992, zbog koje ste u Srbiji žestoko napadani.

Srđa Popović: Prvo, kada sam je potpisao, nisam bio zadovoljan onim što se tražilo tim pismom. Ali to je bilo najbliže onome što mi se činilo da treba da se desi. Od kada je počeo rat, ja sam shvatio da Miloševića i JNA niko u Jugoslaviji ne može zaustaviti. Shvatio sam, takođe, da se oni mogu zaustaviti samo silom. Logičan zaključak je bio da njih može da zaustavi samo spoljna sila. A mislio sam da za to ima i pravnog osnova, jer postoji Konvencija o sprečavanju genocida. Nju su potpisale sve civilizovane zemlje sveta. Prema tome, za mene od početka nije bilo nikakve sumnje da Srbi i srpska agresija u Hrvatskoj i Bosni mogu da se zaustave samo silom i da ta sila mora doći spolja. E sad, ja sam prema tom pismu koje je bilo upućeno Klintonu imao i neke rezerve. Moram da vam priznam da je jedna od njih bila i traženje naoružavanja muslimana. Mislio sam da je to opasno. Mislio sam da je mnogo bolje da neko spolja to zaustavi, da ne dođe do revanšizma, da se broj žrtava smanji time što će strane u tom sukobu biti NATO i Milošević, a ovi ostali neka se čuvaju i drže van toga. Mislim da bi bilo bolje za sve da se tako dogodilo – i za muslimane, i za Hrvate, i za Srbe. Svi bi oni u tom slučaju počinili manje zločina.

Senad Pećanin: Da li je NATO intervencija, koja je uslijedila sedam godina nakon toga, bila to što ste tražili?

Srđa Popović: Da. Jedino što je došla toliko kasno i što je bila potkrepljena lošim, čak neiskrenim razlozima. Milošević nije bombardovan samo zbog Kosova; on je bombardovan i zbog Bosne i zbog Hrvatske, on je bombardovan jer je shvaćeno da taj čovjek mora da bude zaustavljen. Kosovo je bilo samo posljednja kap. Takođe mislim da je bilo pogrešno to što je, u nameri da se nađe neki legalistički izgovor, izmišljena cela doktrina o intervenciji u humanitarne svrhe. Po meni, radilo se o tome da civilizovani svet više nije mogao da gleda šta taj zločinac radi. U tome je bilo i elemenata osvete. Intervencija je usledila i u ime njegovih žrtava, a i zbog osvete, jer je deset godina vukao za nos čitav svet. Oni su stalno pokušavali da ga nekako potplate – on je mito primao, a nikada nije isporučivao ono što je obećavao. Vukao ih je za nos toliko da su oni i pred sopstvenom javnošću počeli da izgledaju smešno, dok je on počeo da izgleda kao neki politički genije. U tome je bilo svega, ali to je tako u politici. Naravno da je trebalo intervenisati onoga trenutka kada je počela opsada Sarajeva. Trebalo je možda već posle Vukovara, kada se videlo na šta su oni sve spremni, da to više nisu neke čarke, neki spontani sukobi, već jedna organizovana sila koja neštedimice uništava hiljade i hiljade života. Dakle, nešto što se u ime civilizacije mora zaustaviti. Ja tim pismom nisam bio zadovoljan zato što se tražilo selektivno bombardovanje vojnih ciljeva, koje to nije moglo da zaustavi. To je morala da bude ozbiljna vojna intervencija.

Senad Pećanin: Kakav je uticaj NATO intervencije na rezultate posljednjih izbora u Srbiji?

Srđa Popović: Svaka objektivna istorija koja se bude pisala o tome će konstatovati da su Miloševića srušili Amerikanci. Mislim da je to suština priče. Srušili su ga sankcijama i time što su ga degradirali u očima njegovih sledbenika, jer su mu naneli vojni poraz. Svako zna da su Miloševića sledili ljudi koji su obožavali moć, a pokazalo se da i nad tom moći ima moć. Nije nimalo čudno to što je vojska glasala protiv njega. To je izazvalo najveću konsternaciju, tu je počela ideja o krađi izbora. Ta se vojska osećala zloupotrebljenom – doveo si me u sukob sa najvećom svetskom silom, potpuno sam nemoćan i puštaš da me gađaju sedamdeset sedam dana, a ja svojim oružjem ne mogu ni da dobacim do njih. Po prvi put je ta vojska mogla da oseti da je i ona za Miloševića isto tako nevažna kao i svi drugi faktori. On je njih tada stvarno zloupotrebio. Oni nisu mogli ništa da brane, samo su izigravali mete, da bi on postigao svoje političke ciljeve. Ako to spojite sa činjenicom da je u stvari Madlen Olbrajt ujedinila opoziciju, da im je Amerika platila kampanju, sve te nevladine organizacije koje su odigrale ključnu ulogu u događajima oko petog oktobra, da je godinama plaćala opozicione medije i da je, verovatno, i CIA bila aktivna na terenu – kada sve to imate u vidu, onda možete da shvatite da su njega, u stvari, srušili Amerikanci. Ljudi u Beogradu su se naljutili na mene kada sam kazao: „Tačno je ono što je Milošević rekao kada je silazio sa vlasti – mene su srušili NATO plaćenici.“ Njega jesu srušili NATO plaćenici, samo što ja u tome ne vidim ništa loše. Čovek tačno kaže. Tačno kaže i da će zemlja zapasti u polukolonijalni položaj i da Zapad sada politički ulazi u Srbiju na velika vrata. Ne mislim da je to najbolje rešenje, ali je bolje od onoga koje smo imali. A ono što smo imali, napravili smo sami sebi. Prema tome, nemamo kome da se žalimo.

Senad Pećanin: Često ste isticali značaj Haškog tribunala. Molim vas da to malo obrazložite.

Srđa Popović: Hag je značajan zbog pravde, saznavanja istine, pisanja istorije, koju mi sami nikada nećemo umeti da napišemo. Ali u ovom trenutku, Hag je najvažniji kao reagens koji će razbistriti konfuznu političku situaciju u Srbiji. A evo na šta mislim: danas se tačno zna ko je izgubio – izgubio je Milošević. Ali ne zna se ko je pobedio. Ne može, po prirodi stvari, da pobedi i Koštunica i Građanski savez. To su ljudi koji se deset godina nalaze na dijametralno suprotnim pozicijama, sem što su i jedni i drugi bili protiv Miloševića. Najveća razlika između te dve političke opcije je u njihovom odnosu prema ratu. Koštunica je podržavao rat, Građanski savez je bio protiv rata. Koštunica je poricao postojanje ratnih zločina, Građanski savez je priznavao ratne zločine. Koštunica i njegova okolina sada pokušavaju da kažu – svi smo pobedili. A to znači – hajde da zataškamo ove naše razlike oko ratnih zločina. To znači – daj da Koštunica prisvoji za sebe tu pobedu nad Miloševićem.

Međutim, sa padom Miloševića kazali smo tek „A“. Sada treba da kažemo „B“, da vidimo šta je pobedilo. Da li je Milošević samo zamenjen čovekom koji se od njega ne razlikuje po svom odnosu prema ratovima u Bosni i Hrvatskoj, ili je stvarno pobedila građanska opcija? A postavljanje pitanja Haga bi na srpskoj političkoj sceni upravo to raščistilo, jer bi se ona podelila i već se deli oko toga da li Milošević treba da ide u Hag i bude suđen za ratne zločine ili ne. To je strahovito važno, jer Miloševićeva politika u posljednjih deset godina se sastojala samo od ratova. Ako smo ga srušili, treba da znamo zašto smo ga srušili. Ako kažemo da smo ga srušili zbog ratova, onda treba da kažemo i jesmo li ga srušili zato što ih je izgubio ili zato što ih je uopšte vodio. Koštunica mu zamera to što ih je izgubio, građanska opcija mu zamera to što ih je uopšte vodio.

Dakle, kada postavite pitanje Haga, nagonite sve učesnike političkog procesa da se izjašnjavaju o stvarima o kojima bi nacionalisti voleli da se niko ne izjašnjava, nego da se kaže: „Svi smo mi jedno, svi smo mi pobedili, svi smo mi oduvek bili protiv Miloševića, nije važno zašto…“ Dakle, Hag dovodi do daleko veće transparentnosti cele političke scene u Srbiji. Bez postavljanja toga pitanja, nikada se neće obelodaniti taj latentni sukob između građanske opcije i onih koji su sada u Srbiji na vlasti.

Senad Pećanin: Koliko onda može trajati vladavina te očito neprirodne koalicije?

Srđa Popović: I razrešenje toga pitanja dolazi spolja. Pozdravljam to što je haško tužilaštvo uporno u postavljanju svojih zahteva da se Milošević izruči, kao i to što sve zapadne vlade insistiraju da SR Jugoslavija odgovori svojim obavezama u saradnji sa Hagom. Mislim da međunarodni faktori razumeju da Miloševićevo isporučivanje daleko prevazilazi značaj njegove lične sudbine i krivične odgovornosti. Stranci shvataju da je u pitanju razrešenje nekih još netaknutih političkih razlika u Srbiji. Srbija koja ne bi isporučila Miloševića ne može ići u Evropu. Vi postajete deo jedne zajednice onda kada prihvatate principe pravde koje ta zajednica poštuje.

BH Dani, 23.02. i 02.03.2001.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

Razgovor vodila Svetlana Lukić

Peti oktobar je pogrešno predstavljen kao revolucija, gde je narod na ulici skinuo omrznuti režim i sada će da okrene drugi list, potpuni diksontinuitet sa prošlošću. To nije tako bilo, činjenice nisu bile takve. Po mom viđenju, postojala je revolucionarna situacija, ali je onda izvršen puč, upravo da do te revolucije ne bi došlo. Puč su izvršili ljudi iz Miloševićevog okruženja, koji su shvatili da on postaje opasan ludak, da mogu svi da budu počišćeni. Pa su kazali – hajde da mi počistimo njega, a mi da se sačuvamo. Opoziciji je to odgovaralo, zato što krv na ulici niko nije želeo, oni bi bili prve žrtve u takvom krvoproliću, koje bi, u stvari, bilo normalno za pad jedne takve diktature, čisto dramaturški. Jer, diktature ne padaju tako lako, one padaju burno i krvavo. Na to je uticano i spolja. Tu su ušle silne pare, a kako su one podeljene, ja ne znam, ali mogu da pretpostavim. Pretpostavljam da je, recimo, neko kao Legija mogao imati nešto od toga. Tu su obećane amnestije ratnim profiterima, pod uslovom da budu lojalni, pa čak i da plate ekstraprofit – malo ćemo da vam uzmemo, a ostalo nek vam ostane. Pa onda pomoć nevladinim organizacijama, koje su odigrale veliku mobilizatorsku ulogu, da pomenemo samo Otpor i CeSID. Tu su i drugi koji su takođe bili plaćeni iz inostranstva, što kaže Milošević – NATO plaćenici. Pa naravno, jeste, bili su NATO plaćenici, sigurno.

Međutim, vojska je imala jedan uslov – mi ćemo tu stvar da svršimo za vas, ali u obzir dolazi jedino Koštunica kao čovek kontinuiteta, koji je antizapadno raspoložen, koji nikada nije osudio rat, koji nikada nije progovorio o zločinima. I Đinđić, koji je bio prilično bistar čovek, a i mnogo više od toga, on je na to pristao. Daj šta daš. Posle ćemo lakše sa Koštunicom nego sa Miloševićem, on nas bar neće ni tući ni ubijati. To je počelo da funkcioniše, Đinđić je počeo da ga polako kuva kao onu žabu što živu skuvate. On je počeo polako, svojom energijom – jer je Koštunica pasivan, knjiški čovek – operativno da osvaja vlast gde god je mogao i da širi priču da je izvršena revolucija, da je sve gotovo, iako je znao da nije gotovo, znao je da mu je glava u torbi. Širio je tu propagandu i u nju je jedan deo ljudi ovde, a i napolju, poverovao.

Međutim, kada je počeo da izručuje u Hag, kada je Reporter objavio spisak 300 policajaca koji su tobože optuženi u Hagu – a to nije bilo tačno, to je bilo smišljeno samo da uzbudi Crvene beretke – onda su se javili ljudi na drugoj strani, koji su ga doveli na vlast. Šešelj je u pravu kada kaže da su ga ubili oni koji su ga doveli na vlast. Oni su kazali – e pa znaš šta, nismo se tako dogovorili. I počeli su polako da puštaju buve Crvenim beretkama, koje su shvatile šta se od njih traži. Taj atentat je postigao svoj politički cilj. Ljudi su pomislili da je sve bila propaganda, da se u stvari skoro ništa nije promenilo. I zaista, jedino što se stvarno ovde dogodilo jeste to da su nacionalisti skinuli komuniste. To se dogodilo. A kada kažem „skinuli komuniste“ – nisu oni bili nikakvi komunisti, nego su uspeli da ukinu društvenu svojinu, na kojoj su se komunisti vozili 60 godina, eto, to su uspeli. I sada su nacionalisti na vlasti, kao što su, po mom mišljenju, i bili neprekidno od 5. oktobra, dok su Đinđić, kao čardak ni na nebu ni na zemlji, i njegova vlada, svi nepopularni i bez ikakve podrške u bazi, pokušavali da nešto pomere.

Sada je trenutak istine. Vratili smo se na 6. oktobar. Ono što je Đinđić pokušao propalo je. Ne mislim da je propalo konačno, nadam se da ima još ljudi koji će to pokušavati, ali zna se ko su pobednici. Tim ubistvom i ovim poslednjim izborima dilema je razrešena, vidi se ko je pobedio. Toma Nikolić je pobedio, i Koštunica je pobedio. Koštunica je kao čovek iz fine kuće koji ima ljubavnicu koja ga kompromituje i ne voli s njom da se pojavljuje javno, iako se strasno vole. I ne sviđa mu se kada mu ona javno šalje poljupce ovako kako je Toma sada poslao njemu, ali oni su prirodni saveznici. Samo se Koštunica pravi da ga nije čuo.

Svetlana Lukić: Toliko ljudi je ubijeno, i u ovoj zemlji, za tako mali pomak. Da imam dva života, pa da se možda i pomirim sa tim, ali ovako ne mogu.

Srđa Popović: Zato što je rupa bila tako duboka. Mogao sam da vidim šta je uništeno za deset godina Miloševićeve vladavine, jer nisam bio tu, pa sam mogao da uporedim, od privrede, infrastrukture, do moralnih vrednosti, intelektualnih kapaciteta, odliva mozgova, energije ljudi – to je bilo deset godina teške destrukcije. To je stvarno bilo radikalno zlo, a budući da se događalo postepeno, mislim da dubina pada nije nikada izmerena. Tako da su očekivanja da će sada sve brzo da se restituiše bila neosnovana. Đinđić je predstavljao taj preterani optimizam. On je okretao volan, ali točkovi se nisu baš mnogo vrteli na tom ogromnom vozilu koje nije lako pokrenuti. A većina nas je gledala samo to, kako on okreće volan.

Svetlana Lukić: Strašno je kada Koštunica kaže da će napraviti diskontinuitet sa prethodnom vladom. Nikada nije izgovorio nijednu reč protiv rata. I odjednom taj izliv gneva, jer je Đinđićeva vlada upropastila zemlju.

Srđa Popović: Taj pravednički gnev dolazi otuda što je Đinđić njega stvarno uspeo da skrajne, nasuprot volji biračkog tela, nasuprot. I on sada smatra da zbog toga, zbog te činjenice, on može da pravi diskontinuitet sa onima koji su pokušali da naprave diskontinuitet sa Miloševićevim režimom. To su vam dve negacije, i one pokazuju od koje tačke on nastavlja. Mislim da se o tome radi. Gledao sam neku emisiju, te večne političke žurke, neko iz SPO, mislim da je onaj Božić, obesio se nekom sagovorniku o ruku i kaže – a, to ne smete da kažete, birač je uvek u pravu, birač je svetinja, pa mora se poštovati stav milion i trista hiljada birača Tome Nikolića. Zašto je birač svetinja? Ja razumem kada političar kaže – koga je moliti, nije ga ljutiti, zašto ga kritikujete kada treba da glasa za vas. Ali ako niste političar, ne znam zašto bismo se mi priklanjali katastrofalnim odlukama koje su neki ljudi napravili i zašto ne smemo da kažemo – vi uopšte ne razumete za šta ste glasali. Ili namerno glasate za nešto što će nas sve povući nazad. Zbog čega ja treba taj deo biračkog tela da tretiram sa takvim strahopoštovanjem, kada je problem upravo u biračkom telu. Nije problem u Tomi Nikoliću, ima svuda toma nikolića, ali ih ne biraju za predsednike. Samo mi to radimo.

Problem je očigledno u biračkom telu. Pa zar nije biračko telo dovelo i Miloševića, Hitlera, kakva je to svetinja biračko telo? Kao da većina uvek mora da zna šta radi. Vrlo često ne zna. Evo gledam podatak da je 77 odsto kosovskih Srba na predsedničkim izborima glasove dalo Tomi Nikoliću, a ne može biti goreg izbora za njih. Toma Nikolić daje albanskim separatistima argument o kakvom nisu mogli ni da se nadaju posle pada Miloševića. A dobili su ga, sa Tomom Nikolićem. Ceo narod je u jednom trenutku pošao u pogrešnom pravcu i sada je strašno teško, pre svega, priznati da je to bio loš istorijski zaokret. Ljudi se polako osvešćuju, ali većini je i dalje najlakše da tvrdi da je, u stvari, sve bilo u redu, jer ako nije bilo u redu – onda smo odgovorni „onoliko“.

Emisija Peščanik, 22.01.2004.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

Razgovor vodila Svetlana Lukić

Svetlana Lukić: Jočić Draganu su bila potrebna čitava 24 sata da se oglasi posle saobraćajne nesreće ili pokušaja atentata na predsednika Tadića.

Srđa Popović: Kada negde otputujem i hoću da vidim gde sam došao, prvo upalim televiziju, gledam jedno dva sata, prošetam kanale. I kada se desilo ovo sa Tadićem, otvorim televiziju: na RTS – 48 sati svadba, na vašoj televiziji je Go-play, pa neka španska sapunica, pa Milioner – i svi se prave kao da to nije neki naročiti događaj. U svakoj normalnoj zemlji ni na jednom kanalu ne bi bilo ničeg drugog. Pa i ako nema vesti, analiziraju se činjenice, politička situacija, posledice. Ovo ovde je stvarno postao neki Titanik: muzika svira, na jednom kanalu prodaju šerpe, tamo izbeljuju zube. Apsolutno neshvatljivo. Vi vidite jednu javnost i jedno društvo koji su u komi i više ne reaguju ni na šta. Jutros, pre nego što sam i saznao da se to desilo, vidim reakcije na ideju Borisa Tadića da prekine sa nemogućom kohabitacijom. Javio se i Vučić, kaže – Tadić je zlo, Pajtić je lopov, Čanak je lopov, Šutanovac je bednik, DS je udruženje lopova. To je onaj rečnik kojeg su se oni tobož odrekli kada su pokušavali da se ponovo pojave na sceni. DSS daje izjavu da je Boris Tadić pozer i da im nije potreban. Pa kako to zvuči posle ovog pokušaja atentata? A Koštunica na nekom sastanku stranih investitora izjavljuje da je politička situacija u zemlji stabilna.

Kada hoću da razumem šta se ovde događa, vidim da uvek moram da se vratim na taj 5. oktobar. Tu je objašnjenje svega. Danas mi je potpuno jasno da je Koštunica trebalo da bude kotur za spasavanje koji je bačen SPS-u, radikalima, vojnom vrhu; da ih spase kadrovski, da sačuva tu ideologiju izolacije, idenja uz nos zapadu, zatvaranja, tavorenja. Lepo se vidi da je on stvarno spasao i te bezbednosne strukture, govorim o Pavkoviću i Radetu Markoviću, i SPS i radikale, sa kojima je ušao u koaliciju u Novom Sadu. Mislim da on njima više čak ni ne treba, on je poslužio, vraćeno je što je bilo – sve je isto, samo njega nema. Meni je jasno da drugačiji čovek nije ni mogao da dobije na izborima 2000. i da je on, upravo zato što je to što jeste, i odabran, pre svega od strane tih bezbednosnih struktura i vojske. Đinđić i njegova vlada jesu pokušali da na mišiće izvedu tu svoju revoluciju i diskontinuitet. I baš u trenutku kada je izgledalo da to možda može i da im uspe, Đinđić je ubijen. Samo ne znam je li ta njihova stvar konačno pobedila i da li će ponovo da počne egzodus iz ove zemlje, inflacija i bonovi i čekanje po redovima. Nisam siguran, jer sa ovim biračima nikada ne znate na čemu ste, kako će oni pročitati ovu situaciju. Da li će da nadvlada želja da se okrene drugi list ili će nadvladati strah, jer straha ima. Vidim strah u tome što, molim vas, Maroviću šalju preteće pismo i prete mu – pazite ovo – Legijinim momcima, a Duško Mihajlović daje izjavu da je Legija istorijska figura i da zaslužuje poštovanje. Kod Mihajlovića, koji ga je hapsio, ja to ne mogu drugačije da protumačim nego kao strah.

Svetlana Lukić: Objašnjavaju nam da su potezi predsednika vlade i njegove stranke uslovljeni time što moraju da ugađaju socijalistima, koji ih podržavaju u koaliciji.

Srđa Popović: Pa znate šta, ako moraju da rade takve stvari da bi bili na vlasti, ne treba da budu na vlasti. To je jedno, a drugo, ja se opet vraćam na 5. oktobar, Koštunica njima služi od 5. oktobra naovamo, onoliko koliko može, koliko okolnosti dozvoljavaju. Dok je Đinđić bio živ, dok je ta vlada funkcionisala, on nije mogao baš mnogo da čini, mada je i onda činio. Sada se stiglo do tih priča da radikalna stranka nije ono što je bila, da SPS nije ono što je bio. Počelo je time što se tvrdilo da nosioci liste mogu da budu i Milošević i Šešelj, jer, bože moj, oni su nevini dok ne budu pravosnažno osuđeni, mada nisam primetio da je to iko kazao za Haradinaja. Haradinaj čak nema ni optužnicu. U zagradi da pomenem: ta priča o prezumpciji nevinosti, o tome da ljudi nisu krivi dok se to ne dokaže, to je jedna pravna fikcija, koja je namenjena sudu i sudskom postupku. Sud mora da se ponaša kao da su ti ljudi nevini dok im ne bude dokazana krivica, a to znači da mora da izvede sve dokaze, da utvrdi sve činjenice. Ali niko ne može od mene da očekuje da i ja imam takve pretpostavke kada imam mozak, oči i uši. O nevinosti Šešeljevoj i Miloševićevoj niko me ne može naterati da mislim drugačije nego što mislim. I ja bih uvek slobodno kazao i mogu svakome da savetujem – možeš slobodno da kažeš da je Šešelj zločinac, da je Milošević zločinac, pa neka te tuže za klevetu, to može da se dokazuje, imali smo dovoljno osnova da mislimo da su oni zločinci. Nas ta priča o prezumpciji nevinosti ne sprečava da ih nazovemo pravim imenom.

Ovde je svima sve jasno i to je jedina dobra strana ove naše situacije. Nema više neke misterije, nema više pitanja da li su DSS i Vojislav Koštunica deo nekog demokratskog bloka. Jasno je da oni čeznu da padnu Tomi Nikoliću u naručje, samo se još uvek pomalo stide. Primetio sam da Koštunica dosta često govori o tome da njega Hag brine najviše zbog toga kako će Srbi biti predstavljeni u istoriji, da li kao neko ko je izvršio genocid, ko je učestvovao u ratnim zločinima. Mislim da je on, što je ne naivno nego autistično, umislio da ta istina može nekako da se pogura pod tepih. U pitanju je genocid koji je vršen pred kamerama. Nijedan sukob u XX veku nije tako dokumentovan kao taj sukob. Napisane su stotine knjiga, hiljade članaka. Dokumentacija kojom raspolaže Haški tribunal je ogromna, to je čitava jedna biblioteka. Kao malo dete koje pokrije oči, i on misli da nekako može da učini da ta stvar nestane. To ne samo što je nemoralno, o tome već više niko ovde i ne govori, nego je glupo, fantastično naivno i prosto je na granici autizma. Taj čovek živi u nekom svom fiktivnom svetu, kao što je i Milošević živeo, i vođen je tom svojom misijom koju je sam sebi zadao – da će on istoriju nekako našminkati.

Svetlana Lukić: Ljudi su posle 5. oktobra govorili da je Koštunica potreban kao brana prema radikalima, a sada to govore za Borisa Tadića.

Srđa Popović: Mogu da razumem taj stav, mada ga ne delim. Možda je to stvar temperamenta, ali ne delim ga. Istina je toliko užasna i toliko mnogo ljudi je umešano u zločine da čoveku sa ulice intuitivno izgleda strašno opasno prozivati te ljude, iznositi te činjenice, jer njihova reakcija može da bude nasilna i strašna. Da pogledamo stvar i sa druge strane. Kada sam gledao 5. oktobar i tu bezbolnu smenu vlasti, shvatio sam da se prava stvar nije dogodila. Takvi režimi kao što je bio Miloševićev ne padaju na taj način, oni padaju sa treskom, pa i sa krvlju. Donekle shvatam ljude koji posle svega što su doživeli – teške su bile te godine pod Miloševićem – nisu mogli da zamisle da treba da prožive još jedan strašan potres. A šta bi bilo da se ta revolucija zaista dogodila mogli ste da vidite u malom kada je Milanović šutiran pred televizijom. Neću da kažem da je trebalo da ih bude šutirano još na hiljade, ne, ali još na hiljade je moralo da bude ispitano na onaj način na koji je Milanović ispitan, i da doživi onu sudbinu koju je Milanović na kraju doživeo. To se nije dogodilo, mnogi su bili zadovoljni što se to nije dogodilo, ali se pokazalo da to ima svoju cenu. Ostavili ste korene, i iz njih je ponovo iždžikljalo sve ono što ste mislili da ste oplevili.

I opet se vraćam na 5. oktobar. Vi ovde imate dve opcije i analitičari i novinari i opšta javnost stalno im zameraju zbog toga što se svađaju. Što se lepo ne pomire, zašto oni složno, zajedno, ne povedu ovu Srbiju u svetlu budućnost. To prosto nije moguće. Te dve opcije su toliko isključive da među njima kompromis nije moguć. Tu bi svako do kraja izdao sebe kada bi ušao u neki kompromis. Ta je situacija vrlo radikalna i zato mislim da ovde nastupaju neka opasna vremena. Te dve opcije se ne mogu iskombinovati kohabitacijom u neki špricer, pa da sve bude u redu. To apsolutno nije moguće, naročito zato što je opcija „sve je isto, samo njega nema“ toliko isključiva, radikalna i spremna silom da se brani, da ja ne vidim kako ona može tek tako da nestane sa političke scene govorima u parlamentu i stranačkom borbom. Mislim da ćemo jednoga trenutka svi mi biti uključeni u to.

To se prosto desi, ne znamo šta će da okine, ali jednoga trenutka ćemo svi biti u to uključeni i opet ćete imati ulicu. Ne kažem da će to da se desi sutra, ali potpuno je očigledno da je to neizbežnost. 5. oktobar je bio prvi čin, bilo je onoliko zločinaca svih vrsta, profitera, kolaboranata. Pa ne može to tek tako da nestane. Uvek ponavljam da je Milošević imao dva miliona glasova na poslednjim izborima. Gde su ti ljudi? Svi su otišli u DSS, a kada im više DSS nije bio potreban, jer su dali veštačko disanje SPS-u i radikalima, oni su se vratili tamo odakle su i došli. Ta dva miliona koja su poletela u DSS, sada su u radikalima, tamo gde su oduvek i bili.

Svetlana Lukić: A taj drugi čin, da li za to ima snage u Srbiji?

Srđa Popović: Da sada budem malo bombastičan, ne pita vas istorija da li vi imate snage, nego kada vidite da vam je voda do nosa, onda izađete na ulicu, i ako imate snage i ako je nemate. Jeste li imali snage 2000? Niste ni onda imali snage. Čista apatija je tada bila, sećam se odlično mitinga u avgustu, kada je Čeda Jovanović stajao tamo sa 50 patetičnih sledbenika, čuvara vatre. Držali su se neki mlaki govori, okolo sedi jedno stotinak ljudi, uglavnom u kafanama piju kafu, gledaju skeptično u taj cirkus i sećam se ocena vaših kolega novinara – nema od toga ništa, sve je propalo, opozicija je ista kao i vlast. I odjednom, posle tri meseca nije tako. Teško je oceniti raspoloženje naroda. Mi ovde nemamo pravu javnost, a kada nemate pravu javnost vi ne znate šta se u ljudima kuva i šta se u njima događa, ne znate koji to besmislen, nevažan događaj može da okine. Ja se uvek vraćam na 1968, vratili se Mićun i Ljuba Tadić iz Pariza i na Institutu društvenih nauka pričaju kako je to u Parizu. Sedeli su i vajkali se kako je, eto, naša omladina potpuno apolitična, kod nas to nikada ne bi moglo da se desi. Desilo se posle 15 dana, eksplodiralo je sve. Ne znate to nikada.

Ne znam da li je Čeda Jovanović naš spasilac, nemam pojma, dosta je mlad za tu ulogu, po mom ukusu, ali to nema veze, ja sam star, pa možda zato tako mislim. Ali to što on zastupa, ta stvar pobeđuje na dugu stazu, mada – na dugu stazu svi smo mrtvi. Ipak, na dugu stazu je jasno da to pobeđuje, jer i Milošević i ceo taj njegov projekat koji sada zastupa Koštunica, to je jedna, što bi šahisti rekli, teorijski izgubljena partija, to ne može da pobedi. A što to nas košta, to što će oni igrati 500 poteza pre nego što se to dogodi, to je druga stvar. I kao što oni vode jednu teorijski izgubljenu partiju, ono što zastupa Čeda Jovanović ili ljudi oko njega, to je budućnost, to će se dogoditi. Pitanje je samo da li će se to silom braniti ili to može nekako, kako vi želite, lepše da se dogodi. Ne predviđam da će to pobediti za godinu dana. Ali da će da pobedi – pobediće. Upotrebiću Koštuničinu reč, kada kaže „Hag je neminovnost“. Jeste, a i Čeda Jovanović je neminovnost.

Svetlana Lukić: A šta je Boris Tadić?

Srđa Popović: On se pravio starmalo mudrim, jer je mislio da može politički da manevriše. Nema toga manevra koji će dovesti do happy-end-kompromisa. Sada je i on shvatio da to ne može. Reč koja je upotrebljena u saopštenju DSS-a, „pozer“, ubitačno je tačna za njega. Nije sve u stavu, nije sve u tonu, nije sve u formi koju on dosta dobro drži, treba to sve da ima i neku sadržinu. Ali ne bih hteo da ga kritikujem u ovom trenutku, kada kao da se neka sadržina pomalja.

Svetlana Lukić: Vučić kaže da je Šešelj saznao da će neka suđenja našim građanima biti prepuštena Sarajevu i Zagrebu.

Srđa Popović: Statutom Haškog suda je predviđeno da postoje konkurentne nadležnosti; može da se sudi u Hagu, a može da se sudi i tamo gde je zločin izvršen. Može da se sudi i bilo gde, jer kod ratnih zločina postoji univerzalna nadležnost. Svako je nadležan da ih sudi. Zato se ti zločini i zovu zločinima protiv čovečnosti, mada je protiv čovečanstva bolji prevod toga izraza. Dakle, svi su oštećeni kada se takve stvari događaju i svi mogu da sude. Ne znam odakle ta preneraženost nad mogućnošću da se tim ljudima sudi tamo gde su zločin izvršili i gde žive oni koji su time oštećeni, kada mi nismo sposobni da im sudimo. A zašto nismo sposobni? Daću vam dva razloga. Jedan je taj što nikada nikome nismo sudili do ove Ovčare, Štrbaca i Sjeverina. Ovim generalima nismo sudili, a imali smo prilike bar od 2000. godine naovamo. Koštunica uopšte ne govori o ratnim zločinima, on govori samo o Hagu. Ako ne želimo ni da izručujemo ljude Hagu, kako ćemo im suditi, jer ti ljudi, da bi im bilo ovde suđeno, moraju pre svega da odu u Hag. Prema tome, ništa logičnije nego da im se sudi u Sarajevu i Zagrebu, to bi bilo i po Statutu i kao politička odluka normalno. Nećeš – pa dobro. Mi smo mislili da je bolje za vas da se sudi tamo, da se vaši građani upoznaju sa time šta je rađeno u njihovo ime, da vi pokažete da želite nekakvu drugačiju državu, drugačiju vojsku, drugačiju policiju. Ako ste vi tako uporni u tome da to ne želite, pa onda ćemo suditi tamo gde može da se sudi.

Dosta mi je teško ovde, jer se osećam kao da razgovaram sa nekim ko je udaljen svetlosnim godinama, pa mu ja nešto kažem, a on mi za 10 godina odgovara – tačno, slažem se. Treba da čekam 10 godina. I to ne pripisujem nekoj svojoj naročitoj mudrosti, nego možda baš tome što mislim da čovek, kada analizira nešto, treba da pokuša da izoluje svoje želje i svoja osećanja i onda je to ponekad vrlo hladno i neprijatno. Ovde se analiza često meša sa propagandom, pa onda vaše želje odrede vaše zaključke i mislite da ćete tako uticati na tok događaja. Onda sami nasedate na svoju propagandu i to je kobno. Dobre vesti su nekoliko dobrih poteza vlade koje je iznudila probuđena javnost: odlazak ministarke prosvete zbog pokušaja ukidanja darvinizma, odustajanje od donošenja zakona o pomoći haškim optuženicima i zakona o platama poslanika. Kada je javnost skočila, vlada se povukla. Iz toga se vidi da na njih javnost, ako ostane budna i reaguje, može da utiče. Ja mislim da je to pre svega zato što je vlada slaba, tako da je to što je vlada slaba, a javnost se izgleda malo probudila – dobra vest.

Emisija Peščanik, 02.12.2004.

Treće poglavlje iz knjige One gorke suze posle Srđe Popovića u izdanju Peščanika koja je dostupna u elektronskoj verziji.

Peščanik.net, 05.10.2010.

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.