Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Počelo je. Čuveni Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru počinje da pokazuje svoje ružno lice. Zašto je ono ružno? Upravo zbog onoga na šta smo ukazivali prethodnih meseci. Usvojiti ovakav propis, prepun dvosmislenosti, nejasnoća i lišen bilo kakvih kriterijuma budućeg postupanja prilikom otpuštanja velikog broja zaposlenih u javnom sektoru (onako kako je ovaj pojam zgodno ukrojen da bi pogodovao vlastima) uvod je u haotična neplanska otpuštanja, kako bi se pokazalo da se nešto radi, a i da bi se obračunalo sa političkim neistomišljenicima. Možda čak ne ni sa političkim neistomišljenicima – čini se da je taj nezvanični kriterijum postavljen tako da se javni sektor mora očistiti od svih zaposlenih koji misle i imaju svoj stav. Takvi su uvek opasni; nikada se ne zna kada mogu da postanu neprijatni elementi u partokratskom režimu koji se stvara.

Dopis koji je direktor Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) 26. avgusta uputio sektorima i filijalama, tumači i operacionalizuje odredbe iz člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, koji je posvećen otpuštanju zaposlenih koji su ispunili uslove za penziju. Ovim odredbama derogiraju se odredbe posebnih zakona (što je inače samo po sebi pravno aljkavo i nedopustivo u uređenim državama, ali da preskočimo taj deo) i određuje da zaposlenom u javnom sektoru za vreme primene zakona prestaje radni odnos kada navrši godine života i staž osiguranja koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju, nezavisno od propisa kojima se uređuje njegov radno-pravni status. Prema članovima 19. i 20. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, u 2015. godini ta granica iznosi 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, odnosno kad navrši 45 godina staža osiguranja za muškarce i 60 godina i šest meseci života i najmanje 15 godina staža osiguranja, odnosno kad navrši 45 godina staža osiguranja za žene. Dok je za muškarce relativno lako primeniti odredbu o godinama života – izmenama od prošle godine su izjednačeni starosni uslov za penziju i navršenje radnog veka (za oba je potrebno navršiti 65 godina života), zaposlenim ženama se na ovaj način potencijalni radni vek skraćuje za četiri i po godine.

Prema dopisu, svi zaposleni koji ispunjavaju ove uslove – moraju biti otpušteni čim primena zakona otpočne, 11. oktobra ove godine. Nema nikakvih drugih kriterijuma, nigde se ne pominje zakonom predviđena mogućnost da se zaposlenom radni odnos produži do navršenja radnog veka, ukoliko to zahteva radni proces. Ne. Sve se sprovodi po automatizmu – svi zaposleni ostaju bez posla, ukoliko mogu da ostvare pravo na starosnu penziju u trenutku početka primene zakona. Kako će to uticati na radni proces? Niko ne zna, niti može da pretpostavi. Da li je moguće primeniti još neki dodatni kriterijum u odnosu na pojedine zaposlene, koji bi eventualno ostali do kraja radnog veka na poslu u NSZ (Nacionalnoj službi za zapošljavanje)? Ne, to nije moguće. Direktor je protumačio zakon u skladu sa maksimalnim ovlašćenjima koje mu taj propis daje, i to je kraj priče.

U ovom trenutku se možda pitate, zašto bi uopšte neko ostao na poslu ako može da ode u penziju? Ima više potencijalnih razloga. Možda zato što je prosečna penzija duplo niža od prosečne zarade, a ima decu koju izdržava? Možda zato što ima radno nesposobne članove domaćinstva? Možda, na kraju krajeva, zato što mu je Ustavom garantovano (očigledno, samo formalno) pravo na rad i što – do donošenja ovog nakaradnog propisa – poslodavac nije mogao na zakonit način da mu to pravo uskrati sve do navršenja radnog veka?

Da postavimo još neka logična pitanja: zašto bi neko bio otpušten samo zato što ispunjava uslove za starosnu penziju? Šta će se desiti ako u sektoru/filijali u kojoj radi, nema drugog zaposlenog koji može da preuzme njegove poslove? Koliko će koštati da se drugi zaposleni obuči, ili dovede iz nekog drugog grada u Srbiji? Koliko će trpeti proces rada dok ga neko ne zameni, a njegovo mesto ostane upražnjeno (budući da se otkaz dobija automatski 11. oktobra)? Gde je u svemu ovome ušteda u radu NSZ?

Poseban nonsens ovakvog rešenja je u tome što se ti ljudi zapravo guraju u penziju – niko neće sa 60-i-kusur godina biti toliko naivan da očekuje da može pronaći novo zaposlenje nakon što izgubi posao u NSZ. Dakle, ušteda države na ranom penzionisanju biće u tome što se smanjuje trošak za zaposlene, a povećava trošak za penzionere. Imajući u vidu da se i jedni i drugi troškovi namiruju iz budžeta, dolazi se do zaključka da neko nije baš do kraja promislio kako će ceo taj sistem funkcionisati.

Ono što međutim jasno ukazuje na partokratsku pozadinu „racionalizacije“ jeste činjenica da se ovim dopisom nalaže penzionisanje svih lica koja ispunjavaju uslove, uključujući tu i ona koja rade na rukovodećim položajima. Cilj zakona o racionalizaciji, i same racionalizacije, jeste da se smanji broj zaposlenih u javnom sektoru. Smisao zakona dakle jeste u tome da se primenjuje tako da se otpuste oni zaposleni koji predstavljaju višak. Kako direktor jedne filijale može biti višak? Na njegovo mesto nužno dolazi drugi direktor – dakle broj zaposlenih ostaje isti, kao i novčana masa koja se za njih izdvaja. Primeni zakona nije prethodila nikakva analiza, ukidanje filijala ili sektora, ili nekih jedinica kojima bi se mogao opravdati ovakav potez. Ne, suština takvog delovanja jeste uklanjanje sa rukovodećih mesta ljudi koji su nepodobni za partokratski sistem; na njihovo mesto će doći manje problematični, poslušniji i odaniji ljudi (ne odaniji državi i poslu koji obavljaju, već partiji koja ih je tu dovela). I to je ogoljena istina racionalizacije, predstavljena na primeru Nacionalne službe za zapošljavanje – a takvih primera će uskoro sigurno biti daleko više.

Zašto bi nekoga ko radi u privatnom sektoru i podržava smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru bilo briga za ovu pojavu? Odgovor je prost. Zato što sada nismo zadovoljni time kako se novac koji država dobija od raznih poreza, taksi, drugih fiskalnih nameta, troši na funkcionisanje osnovnih državnih servisa. Šta će se sada promeniti? Sa jedne strane, teško da će se umanjiti izdaci za funkcionisanje državne uprave, budući da će se otpuštanja sprovesti samo zato da bi se kasnije na ta mesta zaposlili partijski ljudi. Sa druge strane, vrlo verovatno će se promeniti dosta toga. Zapošljavanje ljudi sa partijskim knjižicama već je dovelo do toga da se visokoobrazovani ljudi zamene klima-majstorima u upravnim odborima. Zamislite kako će izgledati kada na sva rukovodeća mesta dođu ljudi kojima je jedina kvalifikacija poslušnost i partijska odanost? Bez dana iskustva, bez obrazovanja (ili sa diplomama stečenim preko noći na nekom instant-fakultetu), bez uvida u posao koji bi trebalo organizovati i voditi? I ti ljudi će primati novac onih građana koji će čekati u redovima i biti odbijani zbog toga što im „fali jedan papir“. Zamislite organizaciju rada u svim tim službama. Zamislite koliko će se još puta povećati akcize i razni parafiskalni nameti na gorivo, cigarete, alkohol, struju, ko zna koje druge proizvode i usluge (setite se poreza na korišćenje mobilnih telefona – ideja koja je ponovo oživela u poslednje vreme) da bi se isplatili svi partijski poslušnici koji zauzimaju mesto obrazovanim ljudima koji mogu i žele da rade te poslove na profesionalan način, ali ne mogu da dobiju priliku jer ne žele da se partijski vežu? I razmislite da li vas zaista ne mora biti briga kojim putem ide javni sektor, ili će vas ipak pogoditi ono što se trenutno dešava – ako ne kroz politička promišljanja, sasvim sigurno po džepu i novčaniku?

Peščanik.net, 09.09.2015.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor

Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?

Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji

Dejan Ilić – Srbija između dva modela, skandinavskog i makedonskog

Vesna Pešić – Uaaa za ministra Vujovića

VIDEO – 6,5 posto

AUDIO – 6,5 posto + transkript

Vesna Pešić – Još jednom spaljena zemlja

Tatjana Paunović – Javni sektor, tajne politike

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Lakoća odgovora

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija