Vlado Kreslin i Damir Imamović
Vlado Kreslin i Damir Imamović, foto: Vodnikova domačija

Pod ovim naslovom održan je 4. maja koncert u Ljubljani, kao najspektakularniji deo projekta „Desilo se sasvim blizu vas“, koji je vodio kulturni centar Vodnikova domačija – obeležavanje tridesetogodišnjice dolaska izbeglica iz Bosne u Sloveniju. Zvezde koncerta bili su Damir Imamović i Vlado Kreslin, ali cilj koncerta bio je da se prikaže uistinu sasvim izuzetan razvoj muzičkog žanra koji je potekao upravo iz Ljubljane. Po prvi put posle petnaestak-dvadesetak godina našli su se članovi sevdah-ansambala koji su nastali u Ljubljani – Dertum, Vali, tAman, solisti i drugi – sve što se između 1992. i 1995. trudilo da preživi u izbegličkim centrima, svirajući i pevajući. Među njima je, recimo, današnja prvakinja sarajevske opere Aida Čorbadžić. Nije bilo one koja je izvesno najzaslužnija za pokrete, inicijative, ideje i organizaciju, Farah Tahirbegović, koja je prerano umrla. Kad se 1995. vratila u Sarajevo, donela je nazad novo viđenje sevdalinki, napisala knjigu o Zaimu Imamoviću, bila predana urednica u Buybooku… Danas postoji fondacija sa njenim imenom, i godišnja nagrada za slične pionire stvaralaštva.

Koncert je u svakom pogledu bio neobičan. Kada je dvorište Križanki, Plečnikovo delo, počelo da se puni, nije bilo pojedinca, para ili grupe koja ne bi prišla drugima u publici i sa njima se grlila i ljubila. Kad su se skoro svi izljubili, koncert je mogao početi. Voditeljica je pomenula kako su Slovenci dobro primili izbeglice iz Bosne: mnogi iz publike su se zagledali i zaključili da se zbunila i govorila o nekoj drugoj zemlji, ne o Sloveniji, ali želja za muzikom bila je jača od želje za primedbom. Koncert su osvežili Saša Tabaković, poznati glumac, koji je pokazao kako se peva u izabranom malom društvu – recimo tome soul-sevdah, i Maida Džinić, koja je pokazala kako se to radi u veseloj masi. Dok je pevala Aida Čorbadžić, rezidentni slavuj (em je maj, em živi na drveću oko Muzičke akademije) se umešao: pevala je pesmu Što te nema Jadranke Stojaković, duet je uistinu bio nebeski, praćen horom diskretnog šmrcanja. Vlado Kreslin, veliki svetski šansonjer, u ono doba je pevao sa svim nekadašnjim sevdah-ansamblima, pa je na to sada podsetio. A onda, Damir Imamović, čovek koji je u Sarajevu oživeo, nadgradio i sevdalinku postavio među svetske etno-žanrove, i on danas svetski priznat umetnik, nedavno proglašen najboljim u etno-muzici. Postepeno je, sem drugih izliva emocija, počelo i plesanje, samo damsko. Rastanak je, logično, bio neobično rastegnut, ljubljenje i grljenje još intenzivnije. Kako i ne bi, s tim smo preživeli.

1992-93. bila sam svedok tih događaja. Zoran Mutić, prijatelj iz Sarajeva, izdavao je izbeglički časopis IZI, podstakao je mnogo i stalno učestvovao u kulturnim akcijama. Bilo je to doba kada bismo se rasplakali na – doduše grčko i odgovarajuće dopunjeno – izdanje Gorana Bregovića, kada se u donjem svetu izbeglica i njihovih pristalica stalno nešto događalo. Na početku 1994. otišla sam u Ameriku, i propustila najživlje doba. Posebno mi je žao što se tada Farah nije uspela upisati na komparativnu književnost u Ljubljani, nego je nastavila posle povratka u Sarajevo. Minimalna uteha je da su se neki od tih sjajnih ljudi ponekad nalazili kod nas u stanu… I svi su oni tada živeli u nemogućim uslovima, u bivšim raspadnutim kasarnama, u barakama, stisnuti kod rođaka i prijatelja, nepriznati, retko pozivani, često vređani. Izbeglištvo čini čoveka pametnijim, napisao je Pjer Vidal Nake. Da li je mogućno da ga čini i talentovanijim? Izgleda da da, sudeći po istoriji koja se sada otkriva u uspomenama, dokumentima i u revizijama umetničkih uzleta i dostignuća koja su postala globalna. Dosada još nije bila temeljnije istraživana izbeglička kultura poslednjih 30 godina, dok su se zvanično, patetično i uglavnom groteskno proslavljale godine nezavisnosti novih država. Sem ponekad izrazito sumnjive državnosti, one nemaju mnogo da pokažu, i vade se uglavnom na sportiste, koje nije uvek briga za takvo pokazivanje. Na drugoj strani, toliko je izbegličkih imena koja danas nešto znače u svetu, i toliko onih koji su u unutrašnjem izgnanstvu, izbegavajući državu i izbegnuti od države, da je očigledno gde su se naselili pamet i talenat – izvan, u imaginarnom svetu i u najvrednijoj državi: oni su je stvorili tako da srećom ne postoji… dok ne bude boljeg vremena.

Zato „podalpski sevdah“ nema ironično značenje: to je utemeljena kulturna pojava, konačno dokumentovana i dostupna za proučavanje. Sem projekta, izložbe, koncerta i mnogih pratećih manifestacija, ta pojava sada čeka svoje knjige i studije. Možda je autor/autorka takve knjige bila u publici na koncertu: većinu su činile one izbeglice koje su ostale i preživele u Sloveniji, njihove porodice, prijatelji i deca. Tim što su se grlili i ljubili ne preti zaborav.

Peščanik.net, 23.05.2022.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)