Foto: Kacper Kowalski

Foto: Kacper Kowalski

“Putinizam s poljskim licem”, “Kulturna revolucija na poljski način”, “Orbanizacija na Visli” (Orbanizacija se, naravno, odnosi na model ne-liberalne demokratije koji sprovodi mađarski premijer Viktor Orban). Slušam povike svojih poljskih prijatelja nakon pobede konzervativne, evroskeptične partije na opštim izborima u nedelju i mislim: “Polako drugari, da vidimo o čemu se zaista radi i šta možemo da preduzmemo. Poljska je preživela i gore od ovoga, biće još izbora, ne očajavajte”. Ipak, svi ćemo se složiti da rezultati ovih izbora jesu važan pokazatelj. Poljska je najuspešnija zemlja postkomunističke Evrope i vodeća regionalna sila između prenapregnute Nemačke i neobuzdane Rusije. Dok se Španija i Italija bore sa posledicama krize u evrozoni, a Britanija stoji po strani u iščekivanju referenduma o članstvu u EU, preostalom delu Evrope Poljska je potrebnija nego ikad.

Partija prava i pravde (PiS) pobedila je iz nekoliko razloga. Prvo, profitirala je od najneodoljivijeg argumenta u politici: “Vreme je za promenu”. Vlada Građanske platforme, koja je 8 godina sasvim dobro služila zemlji i upravljala prosečnim rastom od 4% godišnje, bila je vidno iscrpljena. Za mnoge poljske glasače ona predstavlja samozadovoljni, udaljeni, arogantni politički establišment koji im već 25 godina čita bukvice iz udobnih fotelja (i skupih varšavskih restorana), od sloma komunizma do danas. Ovaj sentiment je ranije ove godine doveo do toga da pristojnu, očinsku figuru predsednika Bronislava Komorovskog neočekivano porazi mlađi, malo poznati kandidat Partije prava i pravde Andžej Duda, koji je vodio atraktivnu kampanju po uzoru na američke.

I sada je PiS imao najatraktivniju kampanju istakavši protiv razumne, poslovne premijerke Građanske platforme Eve Kopač – razumnu, poslovnu kandidatkinju Beatu Šidlo, a ne staromodnog i za mnoge glasače neprihvatljivog pravog vođu PiS-a Jaroslava Kašćinskog. Prema anketama sa biračkih mesta, PiS je dobio najveći broj glasova čak i među mladim glasačima od 18 do 25 godina, dok su mnogi drugi glasovi mladih otišli protestnim partijama. PiS predstavlja veliki deo poljskog društva: patriotski, katolički, konzervativne stanovnike varoši i sela, posebno na siromašnijem istoku i jugoistoku zemlje, ljude koji nemaju utisak da im je prelazak na tržišnu demokratiju išta doneo. Ova partija obećava jaku državu koja će ih zaštititi od hladnih vetrova ekonomskog i društvenog liberalizma. Ona je desničarska u pitanjima kulture, religije, seksualnog morala (nema abortusa niti in vitro oplodnje), ksenofobična je (bez muslimanskih izbeglica, molim, mi smo Poljaci) i nacionalistička – ali gotovo levičarska kada je reč o ekonomskim i socijalnim obećanjima siromašnima i neprilagođenima (Orban je napravio sličnu mešavinu u Mađarskoj). Veoma pojednostavljeno, postoje dve Poljske, i ovoga puta je pobedila ona druga.

Sada ćemo, dakle, imati novu vladu, možda prvu posle 25 godina koju formira samo jedna partija, znači još od doba kada je Poljska povratila svoju slobodu. Da li će PiS održati svoja populistička obećanja: nerealno visoka socijalna davanja, smanjivanje starosne granice za odlazak u penziju i kažnjavanje drskih prestoničkih banaka i supermarketa? Jedan ekonomista je izračunao da bi u tom slučaju godišnji nacionalni rast opao za 0,5%. Ili će licemerno odustati od nekih obećanja, kao što čini većina novih vlada?

Da li će spoljnu politiku oblikovati neodgovorni nacionalisti ili nekoliko razumnih rodoljuba u toj partiji koji priznaju da stvarna nezavisnost Poljske počiva na njenoj jakoj poziciji u Evropi, čak i ako to znači saradnju sa prethodnim premijerom Građanske platforme Donaldom Tuskom u Briselu?

U međuvremenu, šta da se radi? Evo četiri spontane prve misli. Prvo, poljske partije od centra do levice konačno treba da nastupe zajedno. Uprkos nastojanjima bivšeg predsednika Aleksandra Kvasnijevskog, one su bile u potpunom rasulu i tako PiS-u i malim protestnim strankama prepustile potencijalne glasače levice. Drugo, bilo bi dobro da se mnogi talentovani, energični mladi Poljaci koji su napustili domovinu da bi uživali u slobodama modernog evropskog života u zemljama kao što su Britanija i Irska – vrate kući i doprinesu učvršćivanju moderne, liberalne, evropske Poljske. Lepo je što studiraju na Oksfordu i drugde po evroskeptičnoj Britaniji ali: “Agnješka i Pavele, potrebni ste svojoj zemlji”.

Treće, šta god mi mislili o neotesanim demagozima iz PiS-a, strani političari i prijatelji Poljske nikako ne bi smeli da bojkotuju demokratski izabrane pridošlice, već bi morali da sa njima intenzivno i konstruktivno sarađuju. Pored svih svojih mana, Evropska unija je još uvek najbolja vežbaonica političke socijalizacije. Na tim beskrajnim sastancima, gde novi ministri više vremena provode sa svojim kolegama evropskim ministrima nego sa svojom porodicom – postaje jasno da se u Evropi 21. veka nacionalni interes zastupa pregovorima i kompromisima, a ne devetnaestovekovnom razmetljivošću. PiS naglašava svoju želju da ojača posebne odnose Poljske sa SAD-om, pa Barak Obama treba da kaže novom lideru Poljske, u prvom telefonskom razgovoru, ono što je već rekao Kameronu: ako hoćete da budete naši najbolji prijatelji, onda se u potpunosti angažujte u EU.

Na kraju, treba razumeti pravi smisao procesa orbanizacije. Tu nije glavni problem dugotrajna vlast jedne partije: isto imamo i u Britaniji ili Španiji. Orbanizacija pre svega podrazumeva da ta vladajuća partija zloupotrebljava svoju moć kako bi potkopala temelje liberalne ustavne demokratije, koji su, teorijski, prvi uslov za članstvo u EU. Tu izvršna vlast postaje prejaka, kooptira interese kapitala, zlorabi službe bezbednosti i podriva nezavisnost sudstva, centralne banke i medija, čime se stvaraju uslovi da sledeći izbori ne budu zaista slobodni i korektni. PiS već ima ustavni projekat koji sadrži neke od ovih elemenata i uz malu podršku nekoliko saveznika u parlamentu, mogla bi da ga sprovede u delo.

EU nije odreagovala na orbanizaciju Mađarske. U slučaju Poljske bi mogla da ispravi tu grešku podrškom snagama koje u Poljskoj zastupaju liberalne evropske vrednosti. Ako se sve ove četiri stvari ostvare, 2020. ćemo se osvrnuti i reći: “Bile su to čudne, teške godine u kojima se Poljska kretala kao rak: unazad, u stranu, a ponekad i napred”.

The Guardian, 26.10.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 31.10.2015.

Srodni linkovi:

Deutsche Welle – Poljska na stubu srama

Branislav Dimitrijević – Silovanje Evrope i Poljske

Timothy Garton Ash: Poljska – razaranje demokratije

POPULIZAM