On election day in the capital, it is raining so hard that no one has bothered to come out to vote. The politicians are growing jittery. Should they reschedule the elections for another day? Around three o’clock, the rain finally stops. Promptly at four, voters rush to the polling stations, as if they had been ordered to appear.

But when the ballots are counted, more than 70 percent are blank. The citizens are rebellious. A state of emergency is declared. But are the authorities acting too precipitously? Or even blindly? The word evokes terrible memories of the plague of blindness that hit the city four years before, and of the one woman who kept her sight. Could she be behind the blank ballots? A police superintendent is put on the case.
Jose Saramago, Seeing[1]

Razočarenje Demokratske stranke, kao i svih onih (birača, analitičara, medija, klijentele) koji su njen prošli mandat ocenili uspešnim – normalno je. Nije normalno to što oni nikako da shvate kako su u tim svojim ocenama jednostavno ostali u manjini. Nije normalno što su se našli uvređeni i što se ljute na one koji su njihovu vlast drugačije ocenili. To nije normalno ukoliko se slažemo u tome da živimo u demokratskom i višepartijskom sistemu.

Protiv naroda i države

Naročito je apsurdno što uporno previđaju da je glavni, banalni i notorni uzrok njihovog poraza to što su njihovi konkurenti jednostavno dobili više glasova. Ne mogu da se načude tome kako ljudi ne vide istinu (da je DS najbolja) i za takvo slepilo uporno traže krivce.

Nikako ne mogu da shvate da su izgubili izbore zato što su birači pretežno glasali za SNS i Nikolića (iz ubeđenja ili „strateški“, svejedno, ti listići izgledaju identično). To je notorno, to je sama ideja izbora. Neki su ljudi na taj način iskoristili svoje biračko pravo. U čemu je problem?

Međutim, oni svoje neistomišljenike proglašavaju nekakvim krivcima. Po njima bi svako normalan i dobronameran morao da glasa isključivo za njih. Odatle logično sledi da je nezadovoljstvo bivšom vlašću, u najmanju ruku, moralnopolitički prestup.

Baš kao u jednopartijskom sistemu u kome smo nekada živeli. Ko nije glasao za naše (jedine, SKJ odnosno danas DS i LDP): (a) ne zna šta radi, (b) protivnik je progresa (besklasnog društva odnosno evropskog puta), i kao takav (c) neprijatelj je države i naroda. S tim što ispada da je pošteniji i logički dosledniji bio SKJ koji je zabranjivao protivkandidate sa argumentacijom: mi imamo istorijski mandat, mi znamo najbolje, izbori služe samo tome da vi to demokratski potvrdite. Osnovni stav je, međutim, isti: ko nije s nama (DS ili SKJ, svejedno) taj samo potura klipove u točkove istorije.

Doduše, takvi su nekada hapšeni a danas su samo – demonizovani.

Gde su naši glasovi

Gubitnici na prošlim izborima spisku „krivaca“ za poraz dodaju i ponašanje 800 hiljada birača koji za njih jesu glasali na prošlim izborima 2008, ali koji su im na ovim uskratili svoj glas. Oni su omanuli (Z. Golubović: kriv je narod).

Ovo je suluda ideja. Izbori se održavaju periodično kako bi se proverilo da li se raspoloženje biračkog tela u međuvremenu promenilo. Bivša vlast, zajedno sa svojim biračima i medijima, tih 800 hiljada birača tretira kao izdajnike, kao ljude koji su se njima nekad davno zarekli na večnu ljubav i sada pogazili svoj zavet.

Nijednog trenutka ne postavljaju logično pitanje: zašto? Da li smo mi, DS, nešto učinili u protekle 4 godine čime bi ova promena raspoloženja mogla da se objasni? (Ili je to samo posledica „svetske ekonomske krize“?).

Ne, „njihovi“ birači iz 2008. danas su neodgovorni jer su propustili da ispune svoju obavezu i glasaju za svoju stranku. U socijalizmu je ova obaveza bila sveta, izlaznost je bila ogromna. Ali građani su se danas opustili. Mnogo je, brate, te slobode.

Moralno-politički nepodobni intelektualci

Pošto je u demokratiji, dakle vladavini naroda, malo neshvatljivo okrivljavati „narod“, gubitnici onda argumentišu da je narod bio zaveden. Zaveden od strane šačice intelektualaca koji su tokom poslednje 4 godine kritikovali Demokratsku stranku i njenog predsednika. Prema razumljivom shvatanju kritikovanih, te kritike su bile zlonamerne, moralizatorske, neosnovane, plod „nerazumevanja politike“, kako reče Tadić u izbornoj noći. U jednopartijskom sistemu takva kritika se zvala „kritizerstvo“ ili (rogobatno) „neistinito i zlonamerno predstavljanje društveno političkih prilika u zemlji“, rečju – neprijateljska propaganda.

Opet nešto iz vremena jednopartijskog sistema. Intelektualac, po definiciji, kritički misli. Za razliku od tzv. „poštene (dobro uhlebljene) inteligencije“. To je jedna od njegovih važnih društvenih funkcija. Vlast koja to ne razume i ne može da toleriše, uskoro dolazi u sukob sa čitavim jednim društvenim slojem koji je u stanju da utiče na javno mnjenje. To je klasična greška svih jednopartijskih sistema, greška koja postepeno nagriza njihov legitimitet. U jednopartijskom sistemu to je čak bilo i logički dosledno: čemu vaša kritika kada nemate izbora, naš put je istorijski zacrtan i naš mandat je istorijski dat (piše u Ustavu).

Apstinencija

Prema jednoj školi DS mišljenja, za poraz su krivi i milioni apstinenata (pod neproverivom i sumnjivom predpostavkom da bi oni, da su glasali, većinom glasali za DS). Pošto je politički nedopustivo tako veliki broj ljudi javno oglasiti krivcima, ta škola mišljenja za veliku apstinenciju okrivljuje jedan poseban segment apstinenata – onaj segment koji je objašnjavao da je glasanje za manje zlo, DS i Tadića, večni ćorsokak te se zalagao za „beli listić“ (glasanje za veće zlo, po prirodi stvari, nije ni dolazilo u obzir.). Dakle, beli glasač jeste za apstinenciju, s tim što ubacivanjem nevažećeg listića objašnjava i izražava i motiv svoje apstinencije. A na takvo belo glasanje su opet pozivali isti oni nepodobni intelektualci.

Izgleda vrlo, vrlo neubedljivo da je uticaj to četvoro-petoro ljudi, sagovornika Peščanika, koji su zagovarali „beli glas“ takav da je izazvao milionsku apstinenciju srećnih i zadovoljnih birača koji bi, inače, pohrlili da glasaju za DS i Tadića.

Međutim, tačno je da su na ovim izborima i SNS i DS u odnosu na prošle izbore izgubili znatan broj glasova (tačnije oko milion i po), ali je jasno i to da su više birača izgubili DS i Tadić. Gde je otišlo tih milion i po birača? U apstinente. I samo u apstinente. Beli listići (njih 170 hiljada) su i sami apstinenti. Ako gubitnici izbora baš moraju da traže krivce, neka se suoče sa istinom – krivi su svi apstinenti (opet pod neproverivom predpostavkom da bi inače glasali baš za njih).

Ali gubitnici to nekako stalno previđaju. U svom neprestanom lovu na veštice, gubitnici se ne usuđuju da progovore o tome, a ne usuđuju se jer bi onda morali da postave ključno i za njih pogubno pitanje – a ko je kriv za toliku apstinenciju?

„Problem nepoverenja“

Na ovo pitanje našao sam odgovor u odličnoj knjizi koju upravo čitam. Reč je o novoj knjizi The Price of Inequality (How Today’s Divided Society Endangers Our Future) nobelovca Džozefa Štiglica (doduše, intelektualca, i to još američkog):

„Jedna od zagonetki moderne političke ekonomije jeste pitanje zašto bi se neko uopšte trudio da glasa. Vrlo malo ljudi se na izborima pojavljuje tek tako. Postoji trošak glasanja – nijedna država ne kažnjava one koji ostanu kod kuće, ali treba i vremena i truda da se na izbore izađe i od toga izgleda kao da nikad nema koristi. Moderna politička i ekonomska teorija pretpostavljaju postojanje racionalnih, lično zainteresovanih aktera.

Na temelju toga, velika je misterija zašto bilo ko danas glasa. Odgovor je da smo bili zavedeni pojmovima “građanske vrline”. Imamo odgovornost da glasamo. No, osećanje građanske vrline je krhko. Ako postoji uverenje da je politički i ekonomski sistem zakrečen, pojedinci će se vrlo brzo smatrati oslobođenim obaveze glasanja. Kada se taj društveni ugovor naruši, kad poverenje između vlasti i njenih građana oslabi, razočarenje, neangažovanje i još gore od toga će ubrzo uslediti.“[2]

Drugim rečima, za gubitak poverenja između DS-a i Tadića, s jedne strane, i građana, s druge strane, odgovorna je bivša vlada i Boris Tadić, oni su i uzrok velike apstinencije. U koju spadaju, kao što smo rekli, i beli listići. Da li bi gubtinici mogli, pre svega, o tome da razmisle?

Ošamućeni gubitnici, kojima još ne pada na pamet da razmisle o sopstvenoj odgovornosti za poraz, uz pomoć kontrolisanih medija i poštene inteligencije, počinju da spinuju. Razloge za gubitak 800 hiljada glasova ne nalaze ni u svojim dosadašnjim rezultatima, ni u činjenici da su tokom svog mandata konstantno klizili udesno prema populističkom nacionalizmu, ni u sistemskoj korupciji, ni u ekonomskoj i moralnoj bedi koju su stvorili, ni u bestidnoj propagandi koju sprovode kroz kontrolisane medije. Pa čak ni u svojoj sopstvenoj idiotskoj i uvredljivoj marketinškoj izbornoj kampanji.

Ono što u stvari najviše zabrinjava je, verovatno nesvesna, težnja DS-a, manifestovana poslednje 4 godine, da u parlamentarnoj demokratiji kroz stvaranje jedne političke klase, interesno povezanih stranaka okupljenih oko jednog vođe i jedne partije, vaspostave suštinski jednopartijski, saborni sistem koji ne podnosi kritiku, koji vlada medijima i materijalnim resursima i koji će se onda, zacementiran nacionalizmom, logično boriti samo za „sigurnost“, to jest večnu reprodukciju istog.

***

I jedan važan postskriptum (da sprečimo dalje muljanje): Takozvano strateško glasanje za Tomu Nikolića u drugom krugu, ne samo da nema NIKAKVE veze s belim listićima, nego je logika takvog glasanja upravo suprotna osnovnoj ideji belih listića: ne glasati ni za koga, ni za manje, a svakako ne za veće zlo.

Peščanik.net, 11.06.2012.

———–    

  1. Na dan izbora, u prestonici je padala takva kiša da niko nije hteo da izađe na glasanje. Političari postaju nervozni. Da li da odlože glasanje za neki drugi dan? Oko tri sata, kiša konačno prestaje. Tačno u četiri, glasači izlaze na birališta, kao po komandi.
    Ali kada su listići prebrojani, preko sedamdeset posto je nevažećih. Građani su se pobunili. Proglašeno je vanredno stanje. Ali da li vlast postupa ishitreno? Ili čak slepo? Ova reč priziva u sećanje užasnu epidemiju slepila koja je zahvatila grad četiri godine ranije, kada je samo jedna žena zadržala vid. Da li su prazni listići njeno maslo? Načelnik policije dobija naredbu da sprovede istragu.

    Žoze Saramago, Viđenje
  2. Prevod odlomka knjige Džozefa Štiglica, Cena nejednakosti, preuzet je sa sajta BiF.
The following two tabs change content below.
Srđa Popović

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)