Da li i u biznisu, kao u sportu, važi pravilo da igra može da se preokrene u minut do dvanaest?

U Srbiji do sada nije bilo takvih slučajeva, mada u svetu preokreti „za infarkt“ nisu retkost. Najnoviji se dogodio pre neki dan kad je Air France – KLM u poslednjem trenutku šokantno odustao od kupovine aviokompanije Alitalia, kojoj sada preti stečaj.

Zahvaljujući zlehudoj sudbini Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) Bor, od pre neki dan i u Srbiji se moglo videti kako u biznisu izgleda minut do 12. U danu kada je istekao rok za definitivni završetak drugog tendera za prodaju Bora, austrijska kompanija A-TEC Industries AG (ATEC) prvo je zatražila produženje roka (60 dana) za plaćanje i saopštila da ne može da zatvori finansijsku konstrukciju, odnosno da obezbedi 466 miliona dolara da kupi imovinu i eksploataciona prava RTB-a „zbog globalne krize na kreditnim tržištima i trenutne političke nestabilnosti u Srbiji“. Do tada je ATEC već isplatio 150 miliona i bio je, posle jednog produženja roka za isplatu ukupne cene, obavezan da u petak 4. aprila isplati ostatak od 316 miliona evra.

Odmah je, međutim, reagovala Država Srbija preko svoje Agencije za privatizaciju i ministra ekonomije Mlađana Dinkića. Agencija je saopštila da će raskinuti ugovor o prodaji RTB Bor ako ATEC do ponoći (petak na subotu) ne isplatu celu kupoprodajnu cenu. A ministar Dinkić rezantno je podsetio „da ugovori u Srbiji moraju da se poštuju i da je zato ATEC-u odbijeno novo produženje roka za uplatu novca za kupovinu RTB Bor. Ako investitor nije u stanju da poštuje ugovor u pogledu uplate cene koju je sam ponudio, kako može da mu se veruje da bi on upravljao borskim basenom i u narednom periodu izvršio sve ugovorom predviđene investicije. Zbog toga će Agencija za privatizaciju u skladu sa zakonom pokrenuti proceduru za pregovore sa drugoplasiranim ponuđačem na tenderu“. (Ova Dinkićeva izjava veoma je indikativna i biće razmatrana nešto kasnije u ovoj analizi u kontekstu nekih drugih ugovora koje je sklopila Država Srbija)..

U tom trenutku RTB Bor izgledao je kao ukleta kompanija, koja je za godinu dana izgubila dva kupca, jer nisu bili u stanju da nabave novac – rumunski Kuprom i austrijski A-TEC Industries AG. Čvrst stav države prema austrijskom ATEC-u veoma je zabrinuo radnike i njihove sindikalne centrale. Predsednik Nezavisnog sindikata Rudolf Navijalić izjavio je “da će posle odustajanja ATEC-a RTB imati mnogo problema, jer više neće biti značajnih subvencija iz državne kase i zbog opasnosti da firma dođe pod udar strogog i restriktivnog Zakona o zaštiti životne sredine, što bi moglo da dovede do zatvaranja Topionice bakra”. I predsednik samostalnog sindikata Dragan Aleksić izjavio je da odustajanje ATEC-a ne ide u korist ni kompaniji ni radnicima i da Bor mora da dođe do neophodnog novca za investicije.

Kako se približavala ponoć u petak na subotu i kada su već svi videli ruskog tajkuna Olega Deripasku da će kao drugoplasirani na tenderu postati vlasnik RTB Bor i da će najzad ući i u Srbiju, tri minuta pre isteka roka, A-TEC Industries AG šalje novu ponudu Državi Srbiji, odnosno Agenciji za privatizaciju: da od preostalih 316 miliona dolara odmah uplati 230 miliona, a ostatak od 86 miliona dolara da uplati do 7. maja ove godine. Uz to, izrazio je spremnost da odmah uplati i garanciju od 60 miliona dolara za dobro izvršenje posla, kao i dodatnih pet miliona dolara koje bi mu se, uz već uplaćenih 10 miliona dolara garancije, naplatili u slučaju da odustane od kupovine RTB-a i uplate ukupne cene.

A onda je odzvonila ponoć. Da li je odzvonilo ATEC-u i RTB Boru još se ne zna, jer se država odmara za vikend i zato je rekla da će se o novoj ponudi izjasniti kada počne nova radna sedmica. Tako je Mirku Kovaču, vlasniku ATEC-a i radnicima RTB Bor ostalo dva dana da “lome prste” i gube živce čekajući izjašnjavanje Države Srbije.

Ali je zato dva dana dovoljno za neke brzopotezne analize “slučaja RTB Bor”, preduzeća koje je uništeno sankcijama devedesetih godina i na čijoj se nesrećnoj tranzicionoj sudbini vide sve loše osobine vlasti koju je u poslednje četiri godine iz premijerske fotelje vodio Vojislav Koštunica.

Neodlučnost, nesposobnost, skanjeranje, korupcija, zadrtost, uskostranački interesi, demagogija… doprineli su da za RTB Bor “prođu mnogi vozovi” u vreme kada je cena bakra na svetskom tržištu dostizala istorijske visine i kada je RTB Bor mogao da se proda za “dobre pare”.

Na prvom tenderu početkom prošle godine i laici su mogli da vide da rumunski Kuprom nije ozbiljan kupac RTB Bora, da je to firma malih poslovnih performansi i finansijskih mogućnosti i da ni po čemu nije dorasla borskom Kombinatu. Vlada je, međutim, uporno lobirala za rumunsku kompaniju i čak je dugo skrivala kupoprodajni ugovor sa Kupromom, što je izazvalo konsternaciju stručne javnosti i radnika Bora. Na tom prvom tenderu za kupovinu RTB Bor pojavio se srpski biznismen Zoran Drakulić i njegova kompanija Ist point i bio rangiran kao drugoplasirani. Iako su svi očekivali da Drakulić glatko kupi Bor, jer je do tada važio za jednog od ozbiljnih finansijera Koštuničine Demokratske stranke Srbije, šanse tog srpskog biznismena drastično su umanjene posle jednog njegovog javnog istupa (TV Avala) u kome je ocenio da “Koštunica ne može biti dobar premijer Srbije”. I Kuprom je dobio pravo da kupi RTB Bor.

Samo zato što je posle takve Drakulićeve izjave Koštunica u uskom krugu svojih saradnika rekao “svako može da kupi Bor, ali ne i Drakulić”, Rudarsko-topioničarski basen Bor izgubio je dve dragocene godine da poslovno oživi i vrati se na svetsko tržište u najpovoljnijem trenutku, kada su cene bakra bile astronomske. Drakulić je bio nepoželjan kao drugoplasirani na tenderu, kada je Kuprom odustao od kupovine RTB Bor. Da ne bi bilo nikakve dileme, ministar privrede u tehničkoj Vladi (i tada je bila tehnička), Predrag Bubalo, je 24. aprila 2007. izjavio da će u slučaju raskida ugovora o kupovini RTB Bor sa rumunskom kompanijom Kuprom „verovatno biti raspisan novi tender“.

I zaista, 23. jula 2007. Republički sekretarijat za zakonodavstvo dostavio je mišljenje u kojem se navodi da je posle raskida ugovora sa prvorangiranim ponuđačem potrebno sprovesti novi tender.

Dakle, tako je bilo posle prvog tendera. U petak 4. aprila 2008, ponovo za mandata teničke Vlade Vojislava Koštunice čini se da je propao i drugi tender za prodaju RTB Bor. Ali, sada niko ne spominje raspisivanje novog, trećeg tendera, nego se kaže da će Bor biti ponuđen na prodaju drugoplasiranom kupcu, ruskom tajkunu Olegu Deripaski.

Sme li javnost u Srbiji da zna zašto posle prvog neuspelog tendera srpski biznismen Zoran Drakulić ne može kao drugoplasirani da kupi RTB Bor, a posle drugog neuspelog tendera RTB Bor može da kupi drugoplasirani ruski oligarh Oleg Deripaska? Da li neko u tehničkoj Vladi Vojislava Koštunice – premijer ili ministri – oseća obavezu da građanima/biračima objasni ovu nelogičnost. Nažalost, to nije jedina (blago rečeno) nedoslednost tehničke Vlade i tehničkog premijera.

ATEC je u petak uveče (04.04.08.) odbijen, uz obrazloženje ministra Dinkića „da ugovori u Srbiji moraju da se poštuju“, a samo nedelju dana ranije takođe austrijskoj firmi, konzorcijumu Alpina-Por tehnička Vlada produžila je za tri meseca rok da obezbedi bankarsku garanciju za koncesiju na izgradnji autoputa Horgoš-Požega.

U čemu je razlika?

I jedna u druga kompanija tražile su dodatni rok, s tim što je ATEC tražio 60, a Apina-Por 90 dana. Zašto je koncesionar za autoput dobio produženje roka, iako nije ispoštovao ugovor (kako ministar Dinkić kaže), a kupac RTB Bora nije od Vlade dobio produženje roka da obezbedi novac?.

Zašto se u samo nedelju dana tehnička Vlada služi dvostrukim aršinima u tako bitnim ekonomskim poslovima kao što su koncesija i privatizacija? Da li se neko zapitao (osim ekonomiste Milana Kovačevića) kakav će odjek među investitorima i uopšte u poslovnim krugovima imati takvo ponašanje srpske Vlade? Bez obzira postane li ili ne kupac RTB Bora, vlasnik austrijskog A-TEC Industries AG Mirko Kovač poslao je veoma važnu poruku srpskim vlastima, koju izgleda niko nije želeo da pročita, a koja ima izuzetno važnost za svakog ozbiljnog političara. U obrazloženju razloga zašto nije uspeo da sakupi potreban novac do isteka predviđenog roka, Kovač kaže da su za to postojala dva razloga: kriza na svetskom finansijskom tržištu i nestabilna politička situacija u Srbiji.

Sve do „slučaja Bor“ domaći političari i deo ekonomske pameti nadmeno su tvrdili da će se bura na svetskom finansijskom tržištu u Srbiji osetiti kao povetarac. Jes’, malo sutra. Evo ga primer prodaje RTB Bora i priznanje jednog kredibilnog biznismena koje nagoveštava da će Srbija imati još problema sa preostalim privatizacijama društvenih preduzeća. O tome bi neko u Srbiji morao ozbiljno da razmišlja.

Otkako je počela predizborna kampanja, „Snežana i sedam patuljaka“ ponavljaju da „neki političari neubedljivo plaše birače lošom političkom situacijom u zemlji koja rasteruje strane investitore“. Evo im ga sada Mirko Kovač, čovek je javno rekao i napisao da ga je i nestabilna politička situacija u Srbiji onemogućila da nabavi novac za kupovinu RTB Bor.

Dakle, na svetskom finansijskom tržištu (koje jeste uzdrmano) postoji, kad je Srbija u pitanju, i dodatni ograničavajući faktor zvani country risk. Koliko je Srbija rizična zemlja za strana ulaganja?To se u poslednje vreme svi pitaju, ali niko nije egzaktno izračunao do pre neki dan, kada su analitičari Erste banke na radnom ručku s grupom novinara izveli tu računicu. Zbog jednostavnosti poređenja oni su za primer uzeli i uporedili cenu stambenog kredita u Hrvatskoj i Srbiji. Po toj računici, kamata na stambeni kredit u Hrvatskoj je od 5-6 odsto, a u Srbiji od 6-6,8 odsto. Razlika između kamatnih stopa je – cena političke nestabilnosti u Srbiji. A to je itekako na svetskom finansijskom tržištu osetio Mirko Kovač, vlasnik ATEC-a i pokušao da objasni srpskim političarima. Ali izgleda da nije uspeo. Zato sada i Srbiji kuca „minut do 12“.

 
Peščanik.net, 06.04.2008.