Zamislimo na trenutak da je tokom poplava 2014. postojao pokret ljudi koji smatraju da ne treba praviti bedeme od džakova sa peskom i nazovimo ih, po analogiji sa jednim drugim pokretom – antidžakseri. Zamislimo i da je ovaj pokret uticao na ogroman broj ljudi, i to ne samo civila dobrovoljaca, već i vojnika i pripadnika Sektora za vanredne operacije, da se ne uključe u napore izgradnje improvizovanih bedema protiv poplava, toliko veliki broj njih, zapravo, da bedeme nije ni bilo moguće izgraditi na vreme. Zamislimo, takođe, da su u to vreme na nacionalnim frekvencijama redovno gostovali najglasniji predstavnici ovog čudnog pokreta, objašnjavajući da je ređanje džakova opasno, da izaziva sterilitet i druge teške bolesti, da iza ređanja džakova stoji svetska vlada, interesi industrije peska, napori milijardera da smanje broj ljudi na planeti, itd. I zamislimo da, uplašeni od političke cene sukoba sa ovom brojnom, iako potpuno blesavom grupom, najviši državni zvaničnici oklevaju da učešće u izgradnji protivpoplavnih bedema učine obaveznim, čak ni za one kojima je to posao. Predsednik izjavljuje da ne želi da stavlja antidžaksere u geto, da nikoga ni na šta neće da primorava, da je vlast obezbedila džakove, a da je na građanima da svojom voljom odluče da ih nose, da su vojnici spremni da poginu za otadžbinu, ali ne i da nose džakove i da on tu ništa ne može da učini. Premijerka izjavljuje da je sada sve na ličnoj odgovornosti građana i da nije moguće narediti vojnicima da nose džakove jer će mnogi među njima dati otkaz – a ko će onda da nas brani? Za to vreme, voda potapa naselja jedno za drugim, ljudi se masovno utapaju, a imovina nestaje u vodenoj stihiji.
Ovakav scenario je teško zamisliti jer zvuči izuzetno nerealno, ako ne i blesavo. Pa ipak, nešto vrlo slično se u Srbiji upravo dešava iz dana u dan. Pandemija svakog dana odnosi sve veći broj žrtava, ugrožava funkcionisanje sve većeg broja vitalnih institucija, zdravlje, poslove i zarade stotina hiljada ljudi, a vlast ne radi baš ništa i još se hvali time što ne radi ništa, dodvoravajući se glasnoj grupi šarlatana i ludaka, dajući im prostor u medijima i aktivno promovišući njihove laži i budalaštine.
Šta se promenilo u poslednjih 7 godina? Po čemu je situacija danas toliko drugačija? Za početak, „antidžakseri“ ne postoje, dok antivakseri, nažalost, postoje, i to kao rasprostranjen globalni fenomen. Pa ipak, to nije sve – te 2014. Srbija je još uvek bila demokratska zemlje, dok tekuće 2021. ona to već godinama nije. Te 2014. još uvek je postojala nezanemarljiva opoziciona scena, a neke stranke koje su na republičkom nivou prešle u opoziciju, na mnogim drugim nivoima su još uvek bile na vlasti. U odbrani od poplava učestvovali su svi nivoi vlasti u pogođenim područjima (republički i lokalni, a na mnogim mestima i pokrajinski), sastavljeni od različitih, međusobno neretko suprotstavljenih političkih subjekata. Pored toga, kao što je poznato, u svemu je učestvovao i ogroman broj građana volontera, koji su se solidarno odazvali na poziv da pomognu ugroženim područjima.
Danas je, međutim, vlast potpuno monolitna na svim nivoima, a vladajuća koalicija, ako je verovati istina nepouzdanim i režimu bliskim ispitivačima javnog mnjenja, nikada nije imala veću podršku među biračima – poslednja ispitivanja pominju čak 58% od onih koji nameravaju da izađu na izbore. Poslednja nenaprednjačka vlast u Srbiji koja je učestvovala u odbrani od poplava – ona u Šapcu – pala je u najblaže rečeno sumnjivim okolnostima na „izborima“, u junu prošle godine.
Pa ipak, vlast se danas plaši da sprovede mere za koje je savršeno jasno da se moraju sprovesti kako bi se zaštitili životi ljudi, zdravstveni sistem, obrazovanje i ekonomija. Zajednički napori poput onog iz proleća 2014. danas izgledaju nezamislivo. Umesto solidarnosti, entuzijazma i požrtvovanosti danas imamo sebičnost, paranoju i nepoverenje. Svaki pokušaj organizovane zajedničke akcije – od nošenja maski, preko sprovođenja karantina, pa sve do masovne vakcinacije danas bi bio osuđen na propast, ako već ne bi izazvao i ozbiljne proteste i otpore.
Onima koji znaju čemu u višepartijskom sistemu služi opozicija, ovo neće biti misterija. Opozicija je tu da kanališe nezadovoljstvo poraženih u institucionalnu borbu protiv vlasti, posredujući pritom njihovo elementarno poverenje u državu i njene institucije. Fer izbori postoje ne samo zato da bi pobedio onaj koji ima najveću podršku među građanima, već da bi i poraženi prihvatili njihove rezultate. Vladavina prava postoji između ostalog i zato da bi građani imali poverenje u institucije svoje države i onda kada je na vlasti politička garnitura koju ne podržavaju ili se sa njom ne slažu oko nekih važnih pitanja.
U trenucima ozbiljne krize i opasnosti po celo društvo, višepartizam nije mana već prednost. On omogućava da se relativno lako dođe do svima prihvatljivog konsenzusa oko neophodnih mera. Građani su spremni da prihvate ove mere jer im one ne izgledaju jednostrano, niti arbitrarno, jer razumeju razloge zbog kojih su one uvedene, ali i zato što su one posredovane odlukama političkih predstavnika u koje imaju poverenja.
Svega toga danas u Srbiji nema. Ne samo da je opozicija proterana iz parlamenta, prokazana u medijima i razdrobljena pritiscima vladajuće partije, nego je i uzurpacijom celog medijskog i društvenog prostora razvaljeno i ono što se zove građanskim društvom, u najširem značenju ovog termina. Ostale su atomizovane jedinke, koje ne pripadaju ničemu i ne veruju nikome – ni stručnjacima, ni strankama, ni sindikatima, ni udruženjima, ni crkvama, ni državnim institucijama.1
Pred masom atomizovanih jedinki i svemoćna vlast je sasvim nemoćna. Ova masa nema predstavnike sa kojima se možete dogovoriti, ili ih podmititi, ili im pripretiti (promocija nesrećnog Nestorovića mogla bi se razumeti kao pokušaj da se takav predstavnik stvori). Ona nema koherentan skup uverenja, ideologiju ili program na koji je moguće pozvati se. Ona zna samo šta neće – neće da se vakciniše, neće da prihvati neophodne mere, neće ništa što je u interesu društva i javnog zdravlja.
Jako je važno razumeti kako smo došli dovde. Nije stvar u tome da ljudi u Srbiji naprosto nisu solidarni – kako smo videli i na primeru poplava, ljudi su itekako solidarni kada im se ponude odgovarajući okviri za solidarnost. Problem je što ti okviri više ne postoje – režim je rušio sve institucije koje ne može da preuzme i uzurpira, zato da mu slučajno ne bi predstavljale prepreku na putu apsolutne konsolidacije vlasti. Urušavao je poverenje u stranke, nevladin sektor, pravosuđe, univerzitet, nauku, sve dok nije porušio i celo društvo. Nije stvar ni u tome da režim prosto ne želi da sprovede neophodne protivpandemijske mere – on to zaista više nije u stanju da učini, a da se cela klijentelistička konstrukcija koju je izgradio namesto društva ne raspadne kao kula od karata. Mafijaški režim Srpske napredne stranke naprosto je strukturalno nesposoban da se izbori sa ovakvim izazovom i zato svakog dana umiru ljudi, zato su bolnice prepune, zato argumente lekara i naučnika nema ko da čuje.
Zato nam se ovih dana i nelegitimno izabrani predsednik kukavički javlja čas iz Dubaija, čas iz Slovenije, pričajući o svemu osim o onom najvažnijem – činjenici da smo usred humanitarne katastrofe. Nema više slikanja sa ćebadima i poziranja na čelu kolone, nema više glumatanja liderstva i ozbiljnosti. Ostali su samo nemoć i strah pred situacijom koja se nikako ne može izmanipulisati. Sada bi nelegitimno izabranom predsedniku dobro došla pomoć drugih, ali avaj, nikog drugog više nema.
Peščanik.net, 06.10.2021.
KORONA________________
- Tragikomično je zvučalo „rešenje“ za masovnu vakcinaciju mladih koje je na jučerašnjoj konferenciji za medije ponudila osoba koja se lažno predstavlja kao premijerka: suočena sa činjenicom da 80 posto mladih u Srbiji još nije vakcinisano, ova osoba kaže da će razgovarati sa „njihovom organizacijom“, Krovnom organizacijom mladih Srbije. Da li ova osoba zaista veruje da nesrećni KOMS predstavlja bilo koju mladu osobu u Srbiji? Da će poruka koju ova organizacija pošalje bilo kome značiti bilo šta?