Ploveću olupinu Rachel Corrie, brod iz sastava „Flotile mira“, prošle subote su izraelski graničari bez ikakvog otpora sproveli do izraelske luke Ašdod. Teret s ovog broda će u ovoj luci biti i istovaren, a nakom sortiranja, 550 tona humanitarne pomoći će biti uredno otpremljeno u Gazu.

Presretanje Rachel Corrie je prošlo mirno i bez bilo kakvog interesovanja šire javnosti. Šteta. Jer zamislite da je kojim slučajem Rachel Corrie Izraelcima pružio otpor. Za Izrael bi to, bez obzira na broj žrtava, bila potpuna medijska katastrofa. A zašto se to nije dogodilo? Šta je to što je ovoga puta, borcima za mir koji su se na ovom brodu nalazili toliko zasmetalo?

Po mom mišljenju, mirno presretanje Rachel Corrie je ključ koji daje odgovore na pitanja šta je to „Flotila mira“ i šta je to PR (Public Relations) terorizam.


Flotila mira

Pre svega treba se prisetiti pređašnjih događaja. Arapski kanal Al-Jazeera i turski NTV su 31. maja objavili da je izraelska soldateska izazvala krvoproliće na palubi broda Mavi Marmara, jednom od šest brodova iz „Flotile mira“, konvoju koji je pokušao da probije blokadu Gaze. Zapadni televiziski kanali, borci za ljudska prava, ljudi zaposleni u UN i ostali ljudi dobre volje, istog momenta su stavili žig srama na krvavi izraelski režim i zahtevali hitno ukidanje blokade. Međutim, nekako istovremeno s baražnom vatrom medija i javnog mnjenja, počeli su na površinu da isplivavaju i drugi detalji o ovom nemilom događaju, pojedinosti koji se baš i ne poklapaju s verzijom o plemenitim namerama ljudi dobre volje.

Prvo. Pokazalo se da su mirni zaštitnici ljudskih prava čija je namera bila da spašavaju gladnu decu u Gazi, na jasne pozive izraelskog kapetana da se zaustave, odgovorili sa „Vuci se u svoj Osvencim“ i da su mu, sve ljuljajući se zajedno, otpevali pesmu „Pamtite Hajbar židovi, Muhamedova armija će se vratiti“. (Za svaki slučaj napominjem da je Osvencim poljsko ime za Aušvic, a da je Hajbar toponim na severozapadu Arabijskog poluostrva gde su u VII veku vojnici Muhameda pobili sve Jevreje.)

Drugo. Prema izjavama zaštitnika ljudskih prava ova je flotila prevozila humanitarnu pomoć gladnoj deci u sektoru Gaza. Ali u tom slučaju ostaje potpuno nejasno otkuda to da je 90 procenata tovara koji su dovozili bio ustvari građevinski materijal, odnosno cement i armatura. (Za svaki slučaj opet napominjem da u sektoru Gaza važi ovakva neobična matematika: armatura plus cement jednako je tajni podzemni tunel, a tajni podzemni tunel plus gladna deca jednako je šverc oružja, eksploziva i ostalog vojnog materijala za Hamas.)

Treće. Postavlja se pitanje da, ako zbog tako mrske izraelske soldateske tovar već nije upućen u Ašdod, zašto onda nije poslat na istovar u neku od luka u Egiptu. Odgovor je prost ako se zna jedna, tokom ove sveopšte harange, skoro i nepomenuta činjenica, a to je da je i Egipat, radi svoje sopstvene zaštite od terorizma, takođe uveo blokadu sektora Gaze.

Četvrto. Ispostavilo se da su neki od mirnih aktivista bili obučeni u neprobojne zaštitne prsluke i da su bili opremljeni vojnim infracrvenim naočarima za noćno posmatranje, noževima i čeličnim motkama s kojima su prosto gulili izraelske vojnike naoružane peintbol puškama s konopca po kome su se oni iz helikoptera spuštali na palubu. Čak su se odlučili i na veoma riskantan korak, da tim konopcem vežu helikopter za brod.

Sva uvaženja i čestitke ovim zaštitnicima ljudska prava za njihovu vojnu osposobljenost. Naime teško je zamisliti da je svaki aktivista humanitarnih organizacija sposoban na tako visok rizik kao što je vezivanje neprijateljskog helikoptera za brod. Možete li da zamislite kako bi to izgledalo da je kojim slučajem za brod vezani helikopter, da bi spasao svoju posadu od sigurne pogibije, krenuo da se brani? Teško da bi se bilo koji vojni helikopter, nesvojevoljno privezan konopcem, uzdržao od iskušenja da ne ispali raketu na one koji su ga privezali.

Ovde ću vam skrenuti pažnju na jedan važan momenat. Među putnicima na brodu Mavi Marmara nalazio se i lider severnog krila Islamskog pokreta šeik Raad Salah. On naravno nije potrčao na palubu da vezuje izraelski helikopter za brod, ali je zato kasnije, nakon stavljanja u kućni pritvor od strane krvavog izraelskog režima, izjavio da je čitava operacija smišljena i sprovedena samo radi njegove likvidacije, a da je akcija propala, jer izraelska vojska za tako nešto nije dovoljno osposobljena. Da, mora da je tako. Lično su premijer Izraela i njegov ministar odbrane razradili ovaj delikatni plan i poslali svoje vojnike da peintbol puškama likvidiraju šeika. Ti Izraelci su stvarno idioti!

Izjava šeika liči na istoriju operacije „Liveno olovo“. Tada nijedan borac Hamasa nije onesposobio nijedan tenk i nije srušio nijedan helikopter krvave izraelske vojske koja je napala njihovu zemlju. Ali je zato Hamas hrabro nastavio da gađa Izrael bojevim raketama čije su lansirne rampe kao po pravilu bile postavljene na krovove škola u kojima su sedela palestinska deca. Tom prilikom je Hamas ujedno završio i sa nekoliko stotina aktivista palestinskog pokreta Al Fatah. Baš u vreme najžešćih ratnih okršaja, pripadnici Hamasa su ih dugo i sa zadovljstvom mučili u podrumima bolnice koju su pretvorili u svoj ratni štab.

Peto. Ispostavilo se da su krvavi izraelski dželati još pre petnaest godina počeli pripreme za diskreditovanje glavnog snabdevača „Flotile mira“. Naime, još tada su ovi zakleti neprijatelji gladne palestinske dece unajmili francuskog sudiju Žan-Luj Brigijera da humanitarace iz Turske nevladine organizacije IHH (İnsani Yardım Vakfı) i njihovog lidera Iljdirima, kasnije nazove vrbovateljima džihadista za budući sveti rat. Ova njegova izjava zabeležena je na suđenju Ahmedu Resamu za pokušaj dizanja u vazduh aerodroma u Los Anđelesu 2000. godine. A 2006. godine je Institut za međunarodnu istragu iz Danske, IHH opisao kao organizaciju koja je zapravo paravan za finansijsku podršku terorista. Zanimljivo je da ranije potvrđen fakt o tome da se ova organizacija bavila (i da se još uvek bavi) vrbovanjem mudžahedina za ratišta u Bosni, Čečeniji i Avganistanu, ona sama nikada nije ni skrivala.

Ovde bi se valjalo prisetiti i činjenice da je ovaj mirni konvoj plovio u posetu nikom drugom do terorističkoj organizaciji Hamas koja u svojoj biografiji ima preko četiri hiljade ispaljenih ubojnih raketa na teritoriju Izraela. Povodom poslednjeg konflikta Hamas je objavio podatak o 19 poginulih, a onda je kasnije, kako to već redovno biva kada nema mogućnosti da se cifre ispravljaju fotošopom, taj broj ispravio na devet. No nećemo se baviti tim sitnicama. Važnije je nešto drugo.

Bolje je da pođemo tragom Mihaila Vojtenka iz „Pomorskog biltena“ (Морской бюллетень – Совфрахт) i da malo proanaliziramo sastav „Flotile mira“. I šta vidimo? Šest brodova vozi tovar od 10 hiljada tona!? Ovaj bi tovar mogao da se smesti u bilo koji teretni brod srednje veličine, tj. u isti onakav brod koji inače redovno jednom nedeljno vozi taman toliku količinu robe iz Izraela u Gazu.

Pitanje koje se samo nameće je zašto šest brodova vozi 10 hiljada tona tereta, i to uglavnom cementa? Odgovor se može dobiti kada se obrati pažnja na vodeći brod eskadre Mavi Marmara. To nije teretni brod. To je putnička lađa predviđena za krstarenje. To je brod izgrađen za smeštaj 1080 putnika koji, što se tereta tiče, više mogu da pojedu nego što on može da preveze. A ko su bili putnici na tom brodu? Njime se u Gazu uputilo 700 aktivista za zaštitu ljudskih prava, minus 100 dobro obučenih boraca koji su među njima bili skriveni.

Upravo ta činjenica da je na putničkom brodu bilo smešteno 100 obučenih boraca i stado od 600 ovaca, daje nam ključ za rešenje enigme. To nam daje odgovor na pitanje šta je zapravo bilo planirano. A odgovor je sledeći: prema zamišljenom planu „mirnih aktivista“, trebalo je isprovocirati opštu klanicu.

Još jednom. Na tom brodu se nalazilo 600 „korisnih idiota“, to jest grupa sastavljena od glupih kaura zgodnih samo za potpalu i muslimana koji će se, kad ih Izraelci pobiju, (inšalah!) pretvoriti u šahide i 100 odlično obučenih ljudi koji nisu žurili da žrtvuju svoje živote. Bili su opremljeni zaštitnim prslucima, naočarima za noćno posmatranje, radio vezom, to jest imali su sve što bi moglo da im pomogne da prežive. Obični borci sa sobom nose automate i ne oblače zaštitne prsluke. A ovo su bili neki čudni borci. Obukli su zaštitne prsluke, a pri sebi nisu imali automate.

Očigledno da je njihov zadatak bio sledeći: dogovoriti se sa izraelskim vojnicima da se spuste na palubu, a onda pod okriljem noći i uz paklenu galamu, njih sto će čeličnim motkama napasti nekolicinu Izraelaca, kako bi ih isprovocirali da otvore paljbu po svim putnicima bez razlike. Zato su im bili potrebni zaštitini prsluci i otuda je tako malo poginulih. Od njih sto koji su se istovremeno bacili na izraelske vojnike, stradalo je devet. Njima nije bilo toliko važno da te vojnike poubijaju, koliko im je bilo važno da ih isprovociraju na opšte krvoproliće.

Organizatori ove akcije su samo u jednom pogrešili. Bili su ubeđeni da će vezani helikopter, onako naheren na bok, sigurno nemilice otvoriti paljbu po svemu živom što će se na tom brodu nalaziti.

Ali to se nije desilo. Narednik S. je bio četvrti čovek koji se spustio niz konopac s helikoptera na palubu. Spustio se i video da su sva trojica njegovih pretpostavljenih, koji su prvi bili spušteni na palubu, ranjeni i zarobljeni. (Uzgred, vojnici s višim činovima su se spuštali prvi jer su to bili pripadnici Odbrambenih snaga Izraela, a ne armija onih koji misle samo o tome kako da napune svoje džepove.) I u toj situaciji, on nije počeo da na sve redom puca, niti je povikao „pobijmo ih sve!“. Umesto toga, on se prihvatio komandovanja.

Mnogi govore da su Odbrambene snage Izraela u ovoj operaciji doživele neuspeh, a ja mislim da je sasvim obrnuto. Ja mislim da je izraelska armija, zahvaljujući svom unikatnom sistemu obuke vojnika, u ovoj operaciji odnela blistavu pobedu. Ova je obuka dovela do toga da, kada se narednik S. spustio na okrvavljenu palubu, bez svojih komandira i sam s pištoljem u ruci stao pred stado od 600 zabludelih ovaca i gomilu od 100 terorista, nije izgubio glavu i, nebili spasio svoje ranjene drugove, prosto počeo da puca. On je počeo da komanduje.

E to je stvar koja se ne može naučiti za jedan dan. To je nešto što se mora dugo i strpljivo gajiti. Tako se gradi armija.

Po mom mišljenju mirno presretanje Rachel Corrie ubedljivo potvrđuje moju hipotezu o PR terorizmu. Da se kojim slučajem Rachel Corrie agresivno suprostavio graničarima, ovo, još jedno varvarsko ponašanje Izraela, bolećivi svet ne bi preživeo. Ali u tome i jeste suština stvari o kojoj govorimo. Na brodu Rachel Corrie nalazilo se desetak mornara i sedam aktivista za zaštitu ljudskih prava. Da bi se priredila tuča, neophodan je bio putnički brod Mavi Marmara, brod na kome je zajedno s nekoliko stotina budućih živih meta, bilo ukrcano još sto provokatora.


Novi vid terorizma

Danas se u Palestini svet susreće s novim vidom terorizma. Raniji teroristi su se trudili da svojim akcijama izazovu što veći broj žrtava među svojim protivnicima. Novo pokoljenje terorista, u težnji da zadobije podršku svetskog javnog mnjenja, trudi se da uveća broj žrtava među svojima.

Stotina obučenih terorista razmeštenih i skrivenih između 600 aktivista je isto što i nekoliko desetina primitivnih raketnih sistema „kasam“, razmeštenih po školskim krovovima u Gazi. Mi danas imamo posla s novim oblikom terorizma, jer u uslovima kada se informacije predaju u režimu on line, korisnici informacija više ne percipiraju njen smisao i njenu suštinu, već samo golu sliku, a pobeđuje onaj koji proizvodi najpotresnije slike. Ove su slike namenjene najširoj javnosti, ali su im razne organizacije za zaštitu ljudskih prava, kao najvernija publika ovog repertoara, postale osnovna ciljna grupa. Umesto straog, prostog terorizma došao je ovaj novi, PR (Public Relations) terorizam.

A kako to, pitaćete vi, da zaštitnici ljudskih prava to i sami ne primećuju? Ako se zaviri u biografije onih što su plovili na Rachel Corrie, na ovo pitanje se lako može odgovoriti. Uzmimo na primer Irkinju Majrid Korigan, dobitnicu Nobelove nagrade za mir 1976. i profesionalnog borca za mir. Ako se isključi 16 godina provedenih na poslu stenografkinje, ona se praktično celog života bavi ovim poslom. No danas, jedino mesto gde ona može da ponudi svoje usluge je Palestina. Ako bi kojim slučajem građanka Korigan ponudila svoje usluge u borbi za zaštitu Izraela, oni bi joj se ljubazno zahvalili na panudi i odgovorili da njihove stanovnike štite Odbrambene snage Izraela (Cahal).

Druga nekoristoljubiva sveta dušica i nesebični zaštitnik palestinskog naroda na ovom brodu bio je bivši službenik Ujedinjenih nacija i poznati borac protiv genocida, Denis Halidej. Gospodin Halidej je svojevremeno ekonomsku blokadu Iraka proglasio za genocid, a kada pročitamo sledeću rečenicu u ovom tekstu, biće nam jasno i zašto. Naime, njegovo je glavno zaduženje u UN bilo da vodi najčistiji i ničim okaljani posao veka, takozvani Program nafta za hranu. Kada su mu zatvorili dućan, gospodin Halidej je u znak protesta napustio UN.

Gospodin Halidej je čak snimio i film o tome da u Iraku danas mesečno umire pet hiljada dece i o tome da je jedini način kojim bi se to moglo sprečiti taj, da mu se omogući da on i irački činovnici koje je on zdušno branio od optužbi za korupciju, ponovo preuzmu kompletno snabdevanje Iraka hranom. Postupke Buša i Blera on takođe naziva genocidom i rasizmom.

Predpostavimo na momenat da su ideali gospodina Halideja prošli kroz naglu diversifikaciju i da je rešio da ode kod Izraelaca i predloži im sledeće: „Hteo bih da pomognem gladnoj deci Izraela. Šta mislite o tome da se mi, svi zajedno, pozabavimo tim nekoristoljubivim poslom?“ Znate šta bi mu na to u Izraelu odgovorili? „Marš napolje!“


Sektor Gaze i Severna Koreja

U čemu je razlika između sektora Gaze i Severne Koreje?

I kod jednih i kod drugih imamo nesrećan narod. I kod jednih i kod drugih vlast za sva stradanja svoga naroda okrivljuje mrske okupatore. I kod jednih i kod drugih narod je s njima potpuno saglasan, jer one koji slučajno nisu, vlasti odmah streljaju. I kod jednih i kod drugih prokleti okupatori, s one strane granice, demonstriraju ekonomski rast.

Pa u čemu je onda razlika?

Razlika je u tome što ovi drugi nemaju UNRWA (Agencija UN za pomoć Palestinskim izbeglicama).

Da se kojim slučajem nakon Korejskog rata veliki vožd i učitelj drug Kim Ir Sen dosetio da 15 miliona Koreanaca proglasi za izbeglice i da u OUN uputi molbu za pomoć, a što je još važnije, pošalje zahtev za osnivanje organizacije koja bi se time bavila, danas bi u Ženevi postojala još jedna institucija koja bi se u tom slučaju zvala Agencija za pomoć koreanskim izbeglicama. Tada bi „Flotila mira“ plovila i u Severnu Koreju, a putnici tog konvoja bi oštro osuđivali južnokorejsku soldatesku za poslednje provokaciono potapanje svoje sopstvene korvete radi diskreditovanja mirne i gladne Demokratske Narodne Republike Koreje.


Zaključak

A sada da vidimo šta iz svega dosad rečenog zapravo proizilazi.

Po mom mišljenju dve važne stvari. Prva je, bar što se mene tiče, potpuno diskreditovanje tako značajnog društvenog fenomena kao što je pokret za zaštitu ljudskih prava. Pokazalo se da su se osnivači organizacija koje su za svoje osnovne ciljeve proklamovale podvig i nesebičnost, već u drugoj generaciji pretvorili u farisejsku birokratiju. Put kojim je kroz istoriju prošla katolička crkva ili recimo, orden Franciska Asiškog, ponovio se i u slučaju organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Organizacija HRW (Human Rights Watch) svakodnevno piše izveštaj za izveštajem o povredi ljudskih prava Palestinaca u Izraelu, a ne obraća pažnju na ubistva i diktaturu koju sprovodi Hamas. Isto tako Amnesty International štiti prava Moazama Bega, mada zna da je on član terorističke organizacije Al-Kaida. To više nije slučajnost. To je idejni savez evropskih levičara s najaktivnijim delom političkih snaga u svetu, koje s njima zajedno mrze buržoasku demokratiju i koji se tako udruženi, bore protiv nje.

Kako su i 30-ih godina prošlog veka ti „korisni idioti“ (kako je sovjetska najuža vrhuška intimno nazivala evropsku levicu) štitili mirni SSSR od rovarenja prokletih imperijalista, tako oni danas štite mirni Hamas od krvavog izraelskog režima.

Druga važna stvar je ta da organizacja Ujedinjenih nacija više ne postoji. To što postoji je međunarodna birokratska institucija koja već odavno više nije istrument za rešavanje problema, već istrument za njihovo stvaranje. Nema tog problema koga međunarodna birokratija nije počela da rešava, a da nije postao večan. Ako se međunarodna birokratija prihvati posla da spašava gladne u Africi, Afrika će zauvek ostati gladna. Ako međunarodna birokratija smisli pomoć palestinskim izbeglicama, ovi će siroti ljudi zauvek ostati izbeglice.

Nakon presretanja i zaustavljanja „Flotile mira“ generalni sekretar OUN Ban Ki-Mun je zahtevao da se „dopusti predaja humanitarne pomoći Palestini“.

Izvinite za grubost, ali kada čovek sa takvog mesta govori da je sektoru Gaza potrebna dopunska humanitarna pomoć, jedino što se za njega može reći je da je on ili beznadežno glup ili da je licemerni korupcioner. Sektor Gaze je takvo mesto gde gladni klinac, kada se probije kroz blokadu i prebegne u Egipat, prvo što će uraditi je da sebi kupi novi motocikl. Sektor Gaze je takvo mesto gde je natalitet nekoliko puta viši od onog u Libanu, jer svako novorođenče, čim se rodi, automatski stiče status izbeglice i dobija pomoć od OUN. Računica je krajnje prosta: što više dece, to više pomoći.

Problem sektora Gaze nije nedostatak humanitarne pomoći. Problem sektora Gaze je u tome što humanitarnu pomoć dostavljenu od OUN u celosti preuzimaju teroristi Hamas-a i onda je sami, po svojim kriterijumima koje mi samo možemo da naslućujemo, dele stanovništvu. Problem sektora Gaze je u tome što je skoro čitavom stanovništvu humanitarna pomoć jedini izvor prihoda. Svi ostali prihodi ili pripadaju Hamas-u ili su žestoko reketirani od strane Hamas-a ili se odmah iskorenjuju po receptu „Hodorkovski“. Problem sektora Gaze nije otsustvo humanitarne pomoći. Problem sektora Gaze je ta sama humanitarna pomoć.

Kako nam je to svojim primerom pokazala „Flotila mira“, načini primene mirne humanitarne pomoći, kao uostalom i načini primene „mirnog atoma“, postaju sve raznovrsniji i zato mislim da razni korigani i halideji, pripremajući se za novi humanitarni konvoj, veoma mnogo rizikuju. Sasvim je moguće da će ga krvava izraelska soldateska, baš kao što su to 1939. učinili krvava poljska soldateska (napad na radio stanica Glajvic) i belo-finski imperijalisti (napad na Majnilu), ovoga puta potopiti.

Ali tu se izgleda ništa ne može učiniti. Jer poslovi kao što su borba za mir i isporuka cementa gladnoj deci u Palestini, očigledno se ne mogu obavljati bez određenih žrtava.

 
Ежедневный Журнал, 08.06.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.06.2010.