Sve što se tiče hrišćanstva je danas uglavnom pod okupacijom divljih bigotnih plemena, kontaminirano i skoro nedostupno slobodnoj misli i mašti. Isto važi za sve velike hrišćanske crkve, i za druge velike crkve – jedino je u nekim društvima, sa bogatijom slobodarskom tradicijom i uvreženim liberalnim navikama u svakodnevici, lakše naći zanimljivo misleće teologe. Neki su mi i dobri prijatelji. Teško bi me šta nateralo da na božićno jutro razmišljam o Božiću, ali preživela sam besanu noć usled pucnjave, novokomponovanih rodoljubivih pesama i urlika, i nekako se sastavila sa sobom tek posle kafe sa položajnikom po imenu Husnija. Lako je pogoditi da je jedna od odbrambenih tehnika bila videti šta ja to imam sa Njom, prečistom djevom i njenim slučajem. Imam pre svega rano iskustvo pevanja balkanske duhovne muzike, koje mi je dalo inače nedostupna znanja o starijim kulturama, i mnogo lične sreće, ali nikada u veri. Dalje od toga, gajim fascinaciju pričom o ženama i deci, koju pratim od one minijaturne grupe od slonovače iz Mikene, danas u Nacionalnom i arheološkom muzeju u Atini – dve sedeće zagrljene žene i dete koje im se drži za suknje, možda iz 15. veka pre naše ere. Pre nego što se otkrije da je i to falsifikat, kao i bostonska zmijska boginja od slonovače, to čuvam kao strukturni vizualni deo priče. U priči je majka sa detetom nepoznatog, skrivenog, pobeglog ili prosto nevoljnog i neodgovornog oca, koja mora stalno da beži. Beži da bi rodila u nemogućim emigrantskim uslovima, uz pomoć savesnog građanina, sa podrškom stranaca različitih boja kože i okružena toplinom domaćih životinja. Onda beži sa detetom, sve dok teško uzgajano dete (između bake, samohrane majke i savesnog građanina), ne padne kao žrtva kolonijalne policije i izdaje lokalnih elita, saradnika okupatora. A mora da padne, jer je progovorio. Priča ne može biti “domaćija” u najvećem delu današnjeg sveta, ali je uglavnom odvojena od tog sveta i njegovih realnosti, koje se baš nimalo nisu promenile. Koliko god se uteha za zloupotrebu priče može naći u Brajanovom životu grupe Monti Pajton, užas emigranata i progonjenih ne može se ni zaboraviti ni ublažiti. Jasno da tu figura majke ima ulogu katalizatora, ali bar na obe strane.
Sa strane vernih kojima verujem su Stevan Mokranjac i Sveti Nektarije sa Egine, možda i Fransis Žam. Mokranjac i Sveti Nektarije (progašen svecem 1961) su živeli otprilike u isto doba, u drugoj polovini 19. veka, u doba kada su – u kulturama malih naroda naročito – smatrali da treba lokalno familijarizovati hrišćanstvo i načiniti ga pristupačnim. Mokranjac je to činio sistematski, sa svojim savršenim poznavanjem zapadne muzike, Sveti Nektarije je iz iskustva popularne muzike tadašnjega doba i vizantijske tradicije napisao izvesno “najslađu” pesmu bogorodici, ovu iz naslova: Prečista djevo, u originalu Agni parthene. Ima sjajnih interpretacija, ruskih od kojih prolaze žmarci, ženskih srpskih, grčkih, francuskih: najdraža mi je verzija na arapskom, u kojoj se sreću vokalne tradicije nekoliko svetova. Fransis Žam, francuski pesnik iz Baskije, koji je živeo u isto doba kad i Mokranjac i Sveti Nektarije, prešao je u katoličanstvo i time uglavnom izgubio prestoničku podršku – ali voleli su ga Rilke, Prust i Kafka… Ono “možda” odnosi se na odlomke iz njegove poeme Brojanice, koje je Žorž Brasans, moj omiljeni ateistički pesnik, ispevao u pesmi “Zdravo Marija” – dakle na drugoj strani imaginarija. Za mene, Fransisa Žama za sva vremena spasava pesma o magarcu, sa stihom “Volim magarca”: sem njega, još je Konstantin Kavafi voleo ovu milu životinju. Za ovu priliku dakako ostavljam po strani Isusa na magarcu i genijalnu studiju Olge Frejdenberg.
Brasans je izabrao stihove o ljudima i životinjama koji pate – od nepravde, nesreće, bolesti, nasilja – i koji jedini imaju pravo da saosećaju sa progonjenom majkom. No nije samo zbog toga tako izrazito na drugoj strani: Brasans je 1969. napisao jedinstvenu pesmu o ženskom polnom organu. U pesmi se govori/peva o nesposobnosti francuskog jezika i kulture da za tu stvar nađe “lepo hrišćansko ime”; dok su za cvetove nađena najlepša imena, za nežno žensko telo i kraljevski deo njegove anatomije i najerotičkiji cvet nema odgovarajućeg imena, već su imena davali prostaštvo i mizoginija; pesnik se ženi obraća sa “madam”, a naslov pesme je Blazon, heraldički okvir u koji se upisuju simboli, ili srednjovekovni žanr trubadurske poezije, u kojem se ređaju, kataloški, delovi ženskog tela: ovaj naravno nedostaje. Prvi blazon se nalazi u Pesmi nad pesmama, odakle je najverovatnije preuzet i prerađen u svetovnoj srednjovekovnoj poeziji. Rolan Bart je, samo godinu dana posle Brasansove pesme, izdao kjnigu S/Z u kojoj se posebno bavio blazonom, i na osnovu verbalne fragmentacije tela drugoga teoretisao o kanibalističkoj komponenti ljubavi.
Prečista djeva je dakle, bez obzira na globalnu prisutnost, zloupotrebu i prinudno obožavanje, imala žalosno malo mogućnosti da ispituje svoj identitet i svoju priču. Pre svega, da odredi svoje okvire čistoga kao ljubavi za sve što je živo u bilo kojem obliku, i da pri tome ne ukine svoju mogućnost otpora i nepristajanja. I tu smo kod još jednog odnosa prema bogorodici na drugoj strani – do mladih žena iz grupe Pussy Riot. Imenovale su tu stvar, pobunile se protiv onoga koji može progoniti njihovu decu, kao što već godinama hladno gleda kako ubijaju one koji o njemu ne misle dobro, recimo Anu Politkovskaju, takođe majku. Ritualno i smisleno su se prečistoj djevi obratile tamo gde joj se uobičajeno obraća i jasno formulisale molitvu, koja se danas, zbog one druge strane, i ne može formulisati drugačije nego ironično i samoironično. Zato se na Božić mogu setiti samo tih prečistih djeva, kojima sada puca kičma na prinudnome radu. Prošlo je doba kada su se “i Madona”, “i Žižek” zauzeli sa Pussy Riot: dajte da ih oslobodimo, bar na dan kada kuvana šunka sa imenom Depardje dobije na poklon stan u Rusiji i postane Mirin komšija!
Peščanik.net, 07.12.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Mossadove vragolije - 21/09/2024
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
