Jerusalim, foto: Ivan Šepić
Jerusalim, foto: Ivan Šepić

Otkada je u junu prošle godine Jair Lapid pozvao predsednika Rivlina i rekao „uspeo sam da sastavim vladu“ počelo je odbrojavanje dana do novih izbora u Izraelu. I zaista, peti po redu izbori u poslednje tri i po godine zakazani su za 1. novembar. Na političkoj sceni je veliki broj partija (čak 40 izbornih lista) sa sličnim programom za oko 6 miliona birača. Nacionalizam i bezbednost, veća liberalizacija ekonomije, ušteda na socijalnim uslugama zajedničke su tačke većine stranaka iz jevrejskog bloka. Nakon unutarstranačkih izbora ipak su se dogodile dve dobre stvari: na listi Mereca su se našli i oštri protivnici okupacije, dok je u Avodi pobedila struja koja kritikuje neoliberalnu politiku zemlje i zalaže se za najugroženije društvene grupe, one kojima prete deložacije i one sa slabo plaćenim poslovima.

Potencijalno loša vest je da arapske partije neće na izbore izaći zajedno, a pod znakom pitanja je i njihova postizborna saradnja sa cionističkim strankama. Ove stranke jedine nude alternativu vladajućoj političkoj paradigmi, posebno Hadaš, naslednica nekadašnje arapsko-jevrejske komunističke partije Maki. Ali jevrejski birači nisu spremni da pređu nacionalnu barijeru i prihvate drugačije predloge za razrešenje višegodišnjeg političkog haosa u zemlji. Lakše je baviti se sudbinom bivšeg premijera Netanijahua, iako su izostanak mirovnih pregovora sa Palestincima i uspon ekstremne desnice ono što bi trebalo da zaista zabrine izraelske građane.

Izraelsko biračko telo je uvek naginjalo desnici i njenim metodama, a preduzeti koraci ka miru su pre bili ekscesi nego stalno opredeljenje. Poslednjih godina se uočava nastojanje političke elite da sačuva postojeće stanje stvari i odbijanje da se opredeli bilo za aneksiju okupiranih teritorija bilo stvaranje palestinske države. Ovo odsustvo inicijative je oslabilo politički sistem i dovelo do radikalizacije političke scene te je Izrael po ugledu na neke evropske zemlje dobio ekstremnog desničara kao važnu političku figuru, Itamara Ben Gvira. Na izborima u martu 2020. njegova stranka Jevrejska snaga/moć (Ocma Jeudit) dobila je 0,4 posto, daleko ispod cenzusa, dok je već na sledećim u koaliciji sa Smotričevim Religioznim cionizmom osvojila 6 mandata. Sadašnja istraživanja im daju 13 mandata. Predviđanja su da bi ova partija u budućnosti mogla da zameni Netanijahuov Likud kao vodeću stranku desnice, što bi bio kraj statusa kvo i ukidanje svake mogućnosti kraja palestinsko-izraelskog sukoba. Kroz kakvu promenu je prošlo izraelsko društvo pokazuje upravo Ben Gvirov meteorski uspeh. Ultradesničar Meir Kahana (čiji je aktivista bio i tada mladi Itamar) je na izborima 1984. dobio jedan mandat u Knesetu, da bi mu 1988. godine zbog rasizma bilo zabranjeno dalje učestvovanje na izborima. Danas Ben Gvir zabavlja javnost svojim rasističkim ispadima i najavljivanjem zakona o proterivanju (nelojalnih) Arapa. Njegovi nastupi su medijski atraktivni jer provociraju i privlače pažnju, a u javnosti je došlo do normalizacije njegovih ultradesničarskih stavova. Paradoks je da je Ben Gviru, uz objašnjenje da je legalno izabrani poslanik, dopušteno da slobodno promoviše stranački program po školama, dok se nevladine organizacije kao što je Peace Now (Šalom Ahšav / Mir sada) proglašavaju radikalnima te im je zabranjen pristup školama.

Izgradnja velikog broja jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama je smanjila mogućnost stvaranja palestinske države kao jedne celovite geografske oblasti. Opstanak i bezbednost države se navode kao razlozi kontinuiranog podizanja naselja, ali oni su zapravo političke prirode. Izrael pokušava da prekine fizičku vezu između Gaze i Zapadne obale kako bi sprečio stvaranje druge države. Dugogodišnji predlog sadržan u formuli „dve države za dva naroda“ o kojem je govorio i premijer u septembru na sednici UN-a dimna je zavesa za međunarodnu javnost i surovo obmanjivanje izraelskih građana. Geografski, ekonomski, demografski i socijalni procesi koji su se dogodili više ne podržavaju stvaranje dve države. Na Zapadnoj obali živi oko 450 hiljada naseljenika koji ne čine jedinstvenu grupu. Naseljenici koji su tu zbog jeftinijih stanova i nižih troškova života u divljini verovatno bi prihvatili finansijsku kompenzaciju. Međutim, naseljenike poput onih u Silvanu ili Hebronu koji su tu iz ideoloških pobuda, biće teško ubediti da se vrate unutar izraelskih granica.

Posle decenija nasilja i neuspešnog mirovnog procesa čini se da je jedino rešenje stvaranje zajedničke države ravnopravnih građana. Dosadašnje iskustvo koje je pratilo svako razdvajanje počev od prvog plana prezentovanog od strane britanske Peel komisije 1937, zatim plana UN-a o razdvajanju koji je izazvao rat 1948. i Nakbu, preko sporazuma iz Osla koji je doveo do Druge intifade – pokazuje nemogućnost postizanja rešenja kroz razdvajanje dva naroda.1 Edvard Said sa palestinske i Avrum Burg sa izraelske strane su vizionarski govorili da će biti teško realizovati plan prema spomenutom predlogu. Said u svom tekstu „The One-State Solution / Jedinstvena država kao rešenje“ iz 1999. godine navodi da, iako je glavna strategija Izraela bila odvajanje Jevreja od ostalih naroda (odnosno Palestinaca), to nikada nije bilo ostvarivo, posebno nakon 1967. Prema Burgu, sporazum iz Osla nikada nije trebalo da bude konačna opcija, već privremena struktura koja je imala za cilj prekomponovanje realnosti kako bi se napravio ključni korak od okupacije i kontrole ka stvaranju partnerskih odnosa.2 Realnija i humanija opcija jeste zajednička, sekularna, neetnička država sa jednakim tretmanom svih građana i naravno, novom i pravednijom raspodelom resursa. Međutim, tokom poslednje dve decenije izraelsko društvo se udaljilo od pokušaja postizanja mira sa Palestincima. Za većinu jevrejskih birača Palestinci su bezbednosna pretnja, a malo njih zna ili razmišlja kako izgleda život pod okupacijom.

Izraelski javni prostor se pretvorio u poprište propagande, sukoba i nasilja, ali su neka druga mesta postala oaze razuma. Rediteljka Iris Zaki je u kratkom dokumentarcu „Women in Sink / Žene u slivniku“ pokušala da nađe mesta interakcije između pripadnika dva naroda. Nepoverenje i strah preovlađuju, ali je Fifin frizerski salon u Haifi opstao kao privatni prostor u kome se odvijaju intimni i iskreni razgovori Arapkinja i Jevrejki dok su im glave uronjene u šamponjere. Salon je postao mesto gde je moguće čuti drugu stranu, podeliti iskustvo gubitka i bola, ali i nade u mogućnost zajedničkog života. Međutim, ovakvih mesta je sve manje. Ispitivanja pokazuju da prosečan Jevrejin tek u svojim dvadesetim godinama prvi put dolazi u kontakt sa nekim Palestincem. Do tada je on već usvojio zvaničan narativ o njima kao večnim neprijateljima. Zato je realno pretpostaviti da se na ovim izborima neće desiti nikakvo čudo, uprkos približavanju Hanuke. Izraelci će nastaviti da uživanju u slatkim krofnama, a politika će nastaviti da se odvija u polju isprobanih i nedelotvornih rešenja. Kolika je verovatnoća da to traje unedogled najbolje znamo mi iz našeg iskustva u Srbiji. Ipak, anesteziranost izraelskih građana se može i razumeti. Iako već decenijama u stanju između rata i mira, država prosperira u mnogim oblastima pa je lako prepustiti se privlačnoj izraelskoj svakodnevici: zemlja je lepa, gradovi su uređeni. Našu obamrlost je već teže objasniti.

Peščanik.net, 27.10.2022.


________________

  1. John Ehrenberg i Yoav Peled, „Israel and Palestine: Alternative Perspectives on Statehood / Izrael I Palestina: Alternativne perspektive državnosti“, Rowman and Littlefield 2016.
  2. Avrum Burg, „Oslo is dead, what’s next? / Oslo je mrtav, šta sad?“, Haaretz, 29.3.2013.