U subotu, na delu Ibarske magistrale između Raške i Kraljeva desila se grozna saobraćajna nesreća, u kojoj su u sudaru između vojnog vozila i civilnog automobila stradali otac i troje dece. Sledeće večeri, na glavnom trgu u Kraljevu održala je koncert turbo folk pevačica Jelena Karleuša. Ovaj nastup bio je plaćen iz sredstava opštine pod vlašću SNS-a. Kada su pripadnici nevelike, ali ipak postojeće, opozicije u gradskom veću uputili kritike gradskim vlastima što nisu proglasili dan žalosti ili bar odložili vulgarni spektakl na gradskom trgu, na njih se obrušio gradonačelnik optužujući ih da koriste tragediju da bi prikupili jeftine političke poene, itd. Na kraju se oglasila i pevačica, začuđena otkud ona usred ovog skandala, kada u okolini mesta sudara „ima bar deset drugih gradova“. Sve ovo može da izgleda kao još jedna epizoda galamdžijskog politikanstva koje je na vlast dovelo reformisani SRS, i na njoj ga održava već, evo, punih 12 godina. Ipak, ova sekvenca je drugačija od drugih događaja slične vrste (pad helikoptera, gaženje na naplatnim rampama, švercovanje oružja i droge) koji su zaglušeni i zatrpani onom poslovičnom galamom. Ovaj sled događaja nabijen je jednom simbolikom koja ga izdvaja od svih drugih afera ove vlasti. Hteo bih da se na ovim događajima zadržimo bar na trenutak, pre nego što se i oni rastvore u primordijalnoj supi beščašća u kojoj se Srbija krčka već decenijama.
Najpre, mesto sudara i učesnici u njemu. Put Kraljevo-Raška nije bilo koji drum. Kao i autoput ka Šidu, on je bio jedna od magistrala ratova, kojima je vojska odlazila na ratišta i sa njih se vraćala potučena. U tom smislu, ova magistrala ima jednu posebnu simboliku. Pre četvrt veka, Slobodan Milošević, uz podršku Aleksandra Vučića, poveo je rat za Kosovo i u njemu bio vojno poražen. Taj poraz je, na očigled svih, predstavljen kao neka vrsta pat pozicije. Ovaj zamrznuti konflikt išao je na ruku SNS/SRS/SPS vlastima. Kosovo je postalo u isto vreme siva ekonomska zona i ideološki zamajac koji su, kao i od početka osamdesetih, omogućavali krugovima na vlasti da crpe ogromne količine novca, i da tu operaciju maskiraju neograničenim količinama nacionalne srdžbe i patosa. Da je ta fontana izobilja napokon presušila, videlo se u prošlogodišnjem insceniranom oružanom incidentu u Banjskoj. Težište eksploatacije sirovog novca prebacilo se u zapadnu Srbiju, ali to zrno pasulja se nalazi ispod druge kutije šibica u ovoj vašarskoj igri.
Vratimo se sudaru na ratnoj magistrali: bio vozač pripit ili ne, postoji strašna simbolika u tome što je vozilo jedne poražene i poslušničke vojske usmrtilo oca i troje dece upravo u zemlji kojom vlada ideologija zasnovana na biološkoj ugroženosti nacije. Samo slučaj može da uredi da se tako jasno vidi ko i kako ugrožava opstanak stanovništva ove zemlje.
Sledeća epizoda u ovoj tragediji eshilovskog koraka je turbo folk predstava na glavnom trgu centralnog grada oblasti u kojoj se desila ova jeziva i jezivo simbolična nesreća. Koncert Jelene Karleuše nije se desio iznenada i nije došao niotkuda. On je deo nezvanične turneje ove promoterke vladajuće partije. Pre Kraljeva, ona je pevala na trgovima u Subotici, Kikindi, Novom Sadu, i za to su je plaćale ove opštine koje su čvrsto u rukama SNS-a. I ove turbo folk priredbe mogu se videti kao deo onog galamdžijskog politikanstva. Konačna naplata vojnog poraza od pre skoro dvadeset pet godina, kao i prebacivanje težišta eksploatacije sa juga na zapad zemlje, zamaskirani su i zabašureni orkestriranjem narodnih veselja. Tu nema ničeg naročito novog: dok brod tone, orkestar svira. Nema ničeg posebnog ni u tome da se kraj privida državnosti na Kosovu maskira vulgarnim nastupima precvale turbo zvezde. Ono što je zaista od prevashodnog kulturnog i ideološkog značaja u čitavoj ovoj šaradi jeste izmeštanje duhovnog težišta koje se desilo tokom poslednjih par godina.
Konačna predaja Kosova propraćena je gromoglasnom tišinom onih koji su se najviše zaklinjali u njegovu odbranu: Srpske pravoslavne crkve i nacionalne inteligencije. Pođimo najpre od ovih poslednjih. U knjizi Duh samoporicanja, toj pesmarici novokomponovanog srpskog konzervativizma, Milo Lompar iznosi opširno obrazloženje prosvećenog kritičkog nacionalizma i zalaže se za „jednu nacionalno prosvećenu i modernu elitu“. Tu nema ničeg samog po sebi spornog. U jednom demokratskom društvu treba da postoji niz dobro elaboriranih i postavljenih ideoloških i političkih stanovišta. Međutim, da bi jedno mišljenje bilo zaista kritičko, ono mora da položi ispit imanentne kritike. „Nacionalno prosvećena i moderna elita“ kojoj pripada i sam Lompar pokazala se nesposobnom da pruži bilo kakvo kritičko sagledavanje novih srpskih nacionalizama, a tu ima materijala na pretek: od Miloševićevog socijal-nacionalizma iz devedesetih, do Koštuničinog nazovi-institucionalizma sa početka veka, pa do kriminalnog nacionalizma u poslednjih dvanaest godina.
Umesto kritike, ova „elita“, ušuškana u svoje sinekure, ljubazno se ograničava na prisvirkivanje vladajućem režimu. Što se onih prvih tiče, ključna je uskršnja poslanica prvog potpredsednika najbrojnije religiozne organizacije u Srbiji, u kojoj su zaklinjanja za odbranom Kosova zamenjena, junački, pozivima na borbu protiv rodno osetljivog jezika. Time je, simbolično, centralni duhovni i državni problem Srbije izmešten na polje rodne pripadnosti, ili, tačnije rečeno, seksualnosti. Umesto skrušenim litijama, konačni oproštaj Srbije od suvereniteta nad bilo kojim delom Kosova propraćen je bacakanjem jedne pevaljke po gradskim trgovima Srbije. J.K. nije cupkala samo na grobovima jednog pregaženog čoveka i njegove dece. Ali ko mari, samo nek je veselo!
Nije potrebno primeniti paranoično-kritički metod da bi se videlo da se sve ovo dešava pod okriljem ili, kako se to popularno kaže, u režiji države. Davnih dana, tokom procesa raspadanja sistema državnog socijalizma, mađarski pisac Đerđ Konrad (Konrád György) u sada gotovo zaboravljenoj knjizi Antipolitika pisao je o odnosima između državnog i duhovnog autoriteta. Pošavši od ideje da su „snaga duha i snaga države nepomirljive“ i „da se uvek nalaze u ozbiljnoj borbi na smrt“, on napominje da „ova borba ne zahteva ni kap krvi ili neku veliku pometnju, već samo jasnu i permanentnu svest da se tu radi o dve radikalno različite vrste moći“. Konrad tvrdi da „nemamo razloga da pretpostavimo da je razdvajanje duhovne i svetovne moći neka vrsta anahronizma“, i dokaz za pogubnost njihovog ukrštanja pronalazi u projektu državnog komunizma staljinističkog tipa. Ispostavlja se da situacija nije ništa bolja ni u postkomunizmu.
U Srbiji, država je uspostavila prevlast nad duhom u meri neuporedivoj sa bilo kojim periodom socijalističke Jugoslavije („Duhovni autoritet razlikuje se od političkog autoriteta po tome što snaži kroz odnos opozicije i protivljenja“, piše Konrad). To se ne odnosi samo na savezništvo između države i organizovane religije. Ovde nije reč o duhu samo kao o monopolu religije, nego i o duhu u smislu jedne šire kulture, načina mišljenja, ophođenja, i vrednosti, pre svega etičkih pa onda svih drugih. „Tamo gde nema zasebnog duhovnog autoriteta, kultura je poslušnička i lažna“, piše Konrad. Nije problem u tome da u Srbiji nema kulture: ima je, na pretek, ona se valja po gradskim trgovima, sportskim arenama i seoskim ledinama. Problem je u tome kakva je, i čemu i kome služi. Nametnuvši se u svim sferama života, država upravlja ne samo ekonomskim, obrazovnim, pravnim i drugim sistemima, već ima moć da manipuliše stanovništvom na nivou želje.
U ovim danima konačne predaje, izbija na površinu, da ga svi vide, onaj proces koji se odvijao svih ovih decenija: ispod ideološke matrice zvane „Kosovo“ bujalo je jedno vulgarno, prostačko i otimačko koristoljublje. Njega je današnja država vaspostavila kao duhovno težište Srbije. Šta god da usledi posle ovih poslednjih dana, glavni izazov postkosovske Srbije predstavljaće demontaža tog kulturnog sklopa, koja mora da počne odvajanjem duha od države, ma šta od njih ostalo posle razaranja kojem svedočimo poslednjih godina, sve do danas.
Peščanik.net, 25.09.2024.
KOSOVO
