U jednom starom mjuziklu postoji song:
Nemoj da kažeš mojoj majci da igram konja u pantomimi
Bolje da ne zna da sam niko i ništa
A ako se već izlaneš da sam konj
Pa ti izleti da glumim samo polovinu
Nemoj joj reći koju, molim te
Prošla nedelja je bila posebno zanimljiva za intervju sa predsednikom Izraela Šimonom Peresom. U osamdeset šestoj godini života, on je predstavnik tradicionalne linije u Laburističkoj stranci, koja se zalagala za sekularni cionizam i za kompromis sa palestinskim Arapima putem „mira kroz silu“. Da je bilo vremena, pitao bih ga nešto o onim danima 1956, kojih je on danas jedini živi svedok, kada su se predstavnici Britanije, Francuske i Izraela tajno sastali u jednoj vili u Francuskoj, da dogovore invaziju i okupaciju Egipta. Takođe sam želeo da porazgovaramo i o vremenu kada je bio ministar odbrane, kada je Izrael došao u posed nuklearnog reaktora u Dimoni u pustinji Negev. (Neke od tih stvari spominju se u njegovim memoarima.)
Ali, kao i obično, razgovorom dominiraju aktuelne teme, a jedna od njih je i to da se desnica vratila u izraelsku politiku, pošto je Benjamin Netanjahu sastavio labavu koaliciju, oformio vladu i za ministra spoljnih poslova izabrao Avigdora Libermana – čoveka koji odlučno odbacuje formulu „zemlja za mir“ koja je 1993. dovela do potpisivanja sporazuma u Oslu, koji je sada osnova američke i evropske diplomatije na Bliskom istoku.
Liberman i ljudi poput njega tvrde da se pitanje Irana i Palestine moraju posmatrati odvojeno, da je Iran glavni problem i da bi bilo kakvi ustupci samo ohrabrili militantni Hamas i iransku vladu koja ga podržava. Kroz razgovor stičem utisak da je Peresovo mišljenje skoro dijametralno suprotno. Ako se postigne dogovor o palestinskoj državi, kaže on, onda će se arapske zemlje ujediniti u borbi protiv nuklearne teokratije u Teheranu. Dodaje da Iran ne preti u prazno kada govori o uništenju jedne članice Ujedinjenih nacija, već da zaista želi da uspostavi „hegemoniju“ u regionu, posebno u susednim sunitsko-arapskim državama.
Pitao sam Peresa da li je tačno da je u intervjuu za izraelski vojni radio 2006. izjavio da bi Iran trebalo da povede računa, jer se može desiti da bude „zbrisan sa mape“. Odgovorio mi je krajnje ubedljivo da je, rekavši to, samo želeo da kaže da ni iranski režim nije svemoćan. U nekoliko reči mi je opisao svoje viđenje situacije: od ukupnog broja stanovnika Irana, kojih ima oko 66 miliona, možda polovinu čine etnički Persijanci. (To je tačno: Asirci, Kurdi i druge manjine – uključujući mnoge Arape u provincijama koje se graniče sa Irakom – nisu statistički zavedeni i loše su tretirani.) Kako bi onda oko 33 miliona Persijanaca vladalo nad oko 300 miliona Arapa u drugim delovima Bliskog istoka? Peres odgovara: „Čuveni francuski diplomata Talejran je rekao da bajonetima može da se pobedi, ali da na njima ne može da se sedi.“
Žao mi je što se nisam setio da mu kažem da je njegova analiza iranske situacije zasnovana na izvrnutoj slici nekadašnje izraelske doktrine periferije: na rubovima neprijateljskog arapskog sveta koji okružuje Izrael postoji protivteža umerenih muslimanskih zemalja kao što su bile tadašnji Iran i Turska i pretežno hrišćanskih zemalja poput Etiopije. Izrael je gajio vrlo bliske odnose sa Iranom za vreme šaha, a vojni savez Izraela sa Turskom i dalje traje – uprkos nedavnim nesuglasicama sa Erdoganovim režimom, kakva je bila i ona od pre nekoliko meseci u Davosu u kojoj je učestvovao sam Peres. (Mala napomena – bliskost sa Turskom je jedan od razloga zašto Peres tvrdi da su patnje Jermena neuporedivo manje od patnji Jevreja u holokaustu.)
Ali sada se doktrina periferije izvrće naopako – Arapi se ujedinjuju pred zajedničkom opasnošću od iranskog mesijansko-šiitskog diktatorskog režima naoružanog apokaliptičnim oružjem. Ovde treba zastati. Poznajem arapske diplomate koji se užasavaju iranskih pretnji. Ali oni su isto toliko frustrirani sporim razvojem događaja u vezi sa stvaranjem palestinske države. Pitao sam Peresa šta misli o Libermanovom navodnom odbacivanju dogovora iz Osla i njegovih obavezujućih klauzula za sve buduće izraelske vlade. Odgovorio mi je da nova vlada još uvek nije imala dovoljno vremena da formuliše jedinstvenu politiku. Nisam odustajao, pa sam ga pitao da li misli da smo sada bliže ili dalje od formiranja palestinske države nego u vreme dogovora iz Osla. Osmehujući se i odgovorio mi da je njegov nezvanični stav da je to „neizbežno“. Alternative su, po njemu, nezamislive. Onda sam odlučio da preskočim svoje neozbiljno poslednje pitanje, koje je trebalo da glasi: „Da li je istina da vam je Lorin Bekol rođaka?“ Znam da su se oboje prezivali Pirski… (Tako piše na Vikipediji.)
Na hodniku u Peresovom hotelu saznajem da će izraelski istoričar Majkl Oren uskoro biti postavljen za ambasadora Izraela u Vašingtonu. Njegova knjiga Moć, vera i uobrazilja predstavlja fascinantan prikaz areričkog delovanja u tom regionu od 1776. Oren je u martu ove godine u Džordžtaunu održao strastveni govor u kojem se založio za evakuaciju Izraelaca sa Zapadne obale. Zamislite da se nađete u kostimu konja koga igraju Liberman i Oren – to bi bilo vratolomno iskustvo. A dok gledate propinjanje i galop konja koga igraju premijer Netanjahu i predsednik Peres nameće vam se pitanje – ko je spreda, a ko otpozadi.
Slate, 11.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 14.05.2009.
IZRAEL / PALESTINA
