Privođenjem Dejana Ilića i podizanjem optužnice protiv njega, Vučićev režim je pokazao čega se najviše plaši i šta ga najviše boli. I ne, naravno da to nije „izazivanje panike“, jer Ilić svojom izjavom nije izazivao bilo čiju paniku (osim možda paniku u redovima vlasti, ali o tome više uskoro). Upravo suprotno, pravi razlog zašto se Ilić našao na meti je mirno, konstruktivno i kompromisno političko rešenje aktuelne krize za koje se u svom nastupu založio. Podsetimo se, u svom gostovanju, Ilić je izjavio sledeće:
„Prelazna vlada je jedino rešenje. Jedini argument protiv je ’nećemo valjda da sedimo sa ovima iz režima kad su oni svi kriminalci koji biju ljude’. Odgovor na taj argument je izbor – ili ćete otvoriti tim ljudima vrata da se sklone uz pomoć prelazne vlade, ili ćete se pomiriti sa tim da će teći krv ulicama, da ćemo izgubiti ko zna koliko života i ne znamo čije živote, da bismo se oslobodili njih! I sad, imate da birate: da li ste za to da žrtvujete živote ili ćete da sednete u Vladu sa njima koji će tu sedeti a neće imati nikakvu moć! Ako je to način da se spasu životi i krvoproliće, ja nemam nikakvu dilemu da treba ići u prelaznu vladu! Biramo između života i kompromisa!“
Iako ova izjava sasvim dobro govori i sama za sebe, očigledno da to za neke čitaoce nije dovoljno. Dodajmo joj stoga malo konteksta. Pre tri nedelje, veći deo parlamentarne opozicije izašao je sa predlogom Vlade narodnog poverenja, koji je u javnosti zaživeo pod nazivom „prelazne vlade“. Po ovom predlogu, čiji su osnovni ciljevi ispunjenje svih studentskih zahteva, i priprema uslova za slobodne i fer izbore, vlada NP treba da bude oročena na devet meseci, i osam ministarstava ključnih za ispunjenje njenih ciljeva ne sme biti u rukama vlasti, dok će se na njenom čelu i na mestu bar jednog potpredsednika nalaziti nestranačke ličnosti oko kojih se moraju složiti svi politički akteri, kako iz vlasti, tako i iz opozicije.1
Kritičari su kao osnovni problem sa ovim predlogom (ali i drugim, relativno sličnim ProGlasovim predlogom Vlade društvenog poverenja) prepoznali činjenicu da on predstavlja kompromis sa naprednjačkim režimom. Drugim rečima, kažu kritičari, predlog je nedovoljno radikalan, jer uopšte dopušta bilo kakav prostor za naprednjake u prelaznoj vladi. U oštrijoj varijanti, primedba glasi: predlog prelazne vlade je „pojas za spasavanje“ režima.
Upravo na ove primedbe Ilić odgovara u citiranom pasusu kada govori o izboru između neke vrste prelazne vlade i potencijalnog nasilja na ulicama. Ovo nije pretnja bilo kome, niti je uopšte upućeno naprednjačkim vlastima (iz samog teksta je to sasvim očigledno, jer Ilić o pripadnicima režima govori kao o „tim ljudima“), već kritičarima režima koji odbacuju bilo kakav predlog prelazne vlade, istovremeno ne nudeći bilo kakvu alternativu (osim zapaljivih, ali suštinskih ispraznih parola, poput „dinstanja“). Ako niste otvoreni za razumno rešenje koje je na stolu, onda morate da preuzmete rizik i za potencijalno nasilne ishode aktuelne krize, poručuje Ilić kritičarima prelazne vlade. Tačno, kompromis sa režimom nije privlačan, ali sve alternative su gore.
Ako dakle, ovde nema nikakve pretnje, šta je onda toliko uplašilo režim, pa je pokrenuo tabloidnu hajku na Ilića i njegovu izjavu? Jedini logičan odgovor glasi: upravo predlog prelazne vlade i poziv na okupljanje svih antirežimskih društvenih i političkih aktera. Ono što plaši naprednjački režim nisu navodne pretnje nasiljem (u kojima, uostalom, prednjače njegovi sopstveni prvaci), nego upravo suprotno, „pretnje“ mirnim rešenjem krize, odnosno kompromisom, a iznad svega ujedinjenjem antirežimskog fronta oko ovog rešenja. Ako pažljivije poslušamo samog Vučića, čućemo da nam on sasvim iskreno, istrajno i uporno poručuje čega se najviše boji i šta po svaku cenu želi da izbegne.
Zašto je to tako? Suprotno rasprostranjenoj predrasudi (iza koje stoji upravo režimska propaganda), Vučić ne može da uradi sve što mu se prohte, pa tako ne može ni da odbije svaki predlog koji se pred njima nađe, naročito ako je taj predlog razuman, razložan, kompromisan i realno sprovodiv u delo, i ako mu je alternativa nastavak krize sa rizikom prelaska u ulično nasilje velikog obima. Oči stranih zvaničnika su već neko vreme uprte u Vučićev režim i očekivanja da se kriza reši se sada sve eksplicitnije iznose i u diplomatskim razgovorima, kao što pokazuju i oštre reči koje su juče stigle od švedske ministarke spoljnih poslova. Zato je najopasnija stvar za Vučića u ovom trenutku upravo postojanje jasne i realne alternative sukobu, ali i lažnoj ekspertskoj vladi koju Vučić pokušava da sastavi uz pomoć nesrećnog dr Macute.
Istina je da, kako u svom novom tekstu piše Ilić, prelazna vlada „ne zvuči kao silno motivišuće geslo, ali ako pogledamo šta se sprema kao alternativa – ne vidim da možemo bolje od toga“. Slažem se, ali ne mislim da je ovo najbolji način da se to formuliše. Nije stvar ni u tome da je prelazna vlada najmanje loše rešenje, sa kojim ćemo morati da se pomirimo, stvar je u tome da razumemo šta nas sprečava da uvidimo da je ona u ovom trenutku pravo rešenje, bez ikakvih ograda .
Rekao bih da je to (džokerovska) fantazija o brzoj, jednostavnoj i radikalnoj promeni: ustanak, revolucija (ali ne kao ono što svaka uspešna revolucija zaista jeste: ishod predanog rada na organizaciji, nego kao romantizovana verzija spontanog „događanja naroda“), jedan dan koji menja sve. U najnovijoj varijanti: 15. mart, posle kojeg više ništa neće biti isto. Sve dok o politici razmišljamo na ovaj način, bićemo razočarani, a Vučićev režim će ostati bezbedan. Kao i mnogi drugi, i ja stojim iza reči koje je napisao Ilić, ali dodajem i ovo: prelazna vlada je pravo rešenje ne zato što je alternativa krvoproliće, nego upravo zato što krvoproliće nije nikakva alternativa i ne bi vodilo nikakvoj promeni. Naprednjački režim je nerazuman, nasilan i beskompromisan, i jedini put da se porazi jeste da mu se nametne razumno, mirno i kompromisno rešenje. Ime tog rešenja u ovom trenutku je prelazna vlada.
Peščanik.net, 12.04.2025.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić: Slučaj Dejana Ilića – iza ogledala
NADSTREŠNICA
