Marko je student iz Beograda kome se upravo završio ispitni rok i počeo je da pravi planove gde i sa kim će da ode na letovanje. Setio se poziva koji mu je prijatelj uputio da ga poseti u Sloveniji. Narednog dana, pozdravlja se sa roditeljima, silazi ispred zgrade gde ga prijatelj čeka u kolima i za tri sata stiže na hrvatsku granicu. Granična kontrola im je oduzela svega 20 minuta, a policajac jedva da im je i pogledao pasoše. Istog dana, Marko i njegovi prijatelji uživali su na jednoj od slovenačkih plaža.
Ahmet je Markov vršnjak iz Avganistana, čiji otac je bio vojno lice u zvaničnim bezbednosnim snagama te zemlje. U leto 2021. godine Talibani ponovo preuzimaju vlast u toj zemlji. Ubrzo nakon toga, ubijaju Ahmetovog oca kao izdajnika koji je sarađivao sa američkim snagama. Pod okriljem noći, sa malim rancem i nešto novca koje mu je majka dala, Ahmet odlazi u Iran. Zna da tamo ne može dugo da ostane jer iranske vlasti stalno vraćaju izbeglice nazad u Avganistan. Isti je slučaj i sa Turskom. Iz Izmira, malim trošnim čamcem, isplovljava ka grčkom ostrvu Lezbos. Međutim, grčka granična policija presreće čamac i odvlači ga nazad ka Turskoj. To se desilo još nekoliko puta. Nakon nekoliko nedelja, uspeo je da se domogne Soluna.
Peške, preko šina, kroz šume, zabiti, danju, noću, po kiši i po vrućini, gladan i žedan, Ahmet hrabro putuje tzv. Balkanskom rutom. U blizini istog graničnog prelaza na kome se Marko zadržao svega 20 minuta, pod okriljem noći, Ahmet ulazi u Hrvatsku. Kreće se kroz šumarke koji se protežu uz autoput, ali nakon nekoliko sati, ostaje bez hrane i vode, a baterija na telefonu koji koristi za navigaciju je gotovo prazna. Mora da izađe na autoput i da potraži pomoć. Pokušava da stopira, ali niko ne staje. U jednom trenutku, pojavljuje se policijski auto. Dva službenika upiru pištolje i baterijsku lampu u njega i naređuju mi da legne na stomak licem prema zemlji. Udarci palica po leđima i špicevi policijskih čizama u rebrima nisu nešto što je prvi put osetio. Ubacuju ga u kombi, tzv. maricu i odvoze ka granici sa Srbijom. U blizini reke teraju ga da svuče sve sa sebe i pucajući u vazduh, teraju ga trči nazad ka Srbiji. Go i bos…
U jednom od prihvatnih centara na granici sa Hrvatskom, gde nema ni mesto gde da spusti stvari, a kamoli da legne da spava, bez telefona i novca, Ahmet sedi i razmišlja kako na nastavi dalje. Čuo je da nije lako dobiti azil u Srbiji, ali i da je u Srbiji teško naći posao. Čuo je od drugih da Srbija ne daje papire, i da će u njoj ostati zarobljen čak i ako dobije azil. Nekoliko rođaka mu je u Nemačkoj, i voleo bi da ih ponovo vidi jednog dana. Odlučuje da nastavi da pokušava da pređe granicu iako više nema ni novca, ni telefon.
Iako se Ahmet i Marko nikada nisu upoznali, i sva je prilika da se to neće ni dogoditi, oni su se ipak sreli. Po povratku sa letovanja iz Slovenije, Marko je primetio kako granični policajci izvlače iz prikolice kamiona nekoliko, kako su on i njegovi drugovi prokomentarisali, „migranata“. Jedan od njih je Ahmet, mršav, prljav i pokunjen. Stoji sa prekrštenim rukama ispred sebe, gledajući u vruć asfalt i svoje trošne cipele. Policajac galami i vređa i u koloni ih opet ubacuje u maricu i odvozi u pravcu Srbije.
Prolazi mesec dana, prolaze dva meseca, prolazi godinu dana, a Ahmet je još uvek u Srbiji. Više puta je bezuspešno pokušao da pređe granicu. Na teritoriji Republike Srbije u ovom trenutku nalazi se oko 6,000 migranata i izbeglica. Mnogi od njih, poput Ahmeta, su maloletni. Mnogi od njih su tzv. razdvojena deca i deca bez pratnje. Avganistanci, Sirijci, Iračani, Somalijci, Sudanci, Eritrejci, Jemenci, Burunđani, Kubanci i mnogi drugi, već godinama unazad dolaze i prelaze preko Srbije. Mnogi od njih, ili gotovo svi, imali su u više desetina navrata neprijatna iskustva sa evropskim graničnim policijama. Udarci palicama i pesnicama, šutiranje, elektrošokovi, ujedi pasa, vređanje, pljuvanje, svlačenje do „gole kože“, crtanje krstova i ko zna šta još sve zagarantovan su doček u Evropu. I tako od marta 2016. godine. Prva asocijacija na granicu – the game – iliti igra, igra koja je bolna, a nekada čak i fatalna.
U februaru 2022. godine, počinje tzv. „specijalna operacija“ Rusije i „denacifikacija Ukrajine“. U prevodu, počinje agresija, razaranje, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti koje Rusija svakodnevno čini prema Ukrajini. Ili, kako je to Danilo Mandić rekao, počinje „silovanje“ Ukrajine. Za svega dva meseca, više od 5 miliona Ukrajinaca našlo se u Poljskoj, ali i Moldaviji, Mađarskoj, Litvaniji i Rumuniji. Mnogi su otišli i ka Nemačkoj, ali i ka Sloveniji. Hrvatskoj. Njih oko 20.000 je barem prošlo kroz Srbiju, a danas ih je tu oko 7,000. Među njima su i devojčica i dečak bez pratnje Jurij i Katarina. Oni su stigli preko Mađarske u Srbiju iako nisu imali pasoš niti jedan drugi dokument. Ne znaju šta se desilo sa njihovim roditeljima u Mariupolju, ali su ih u Srbiji primili očevi prijatelji koji već godinama posluju u Srbiji. Bez problema su ušli u Mađarsku, i iz Mađarske preko Horgoša stigli u Beograd. Na tom istom graničnom prelazu, Jurij i Katarina ugledali su Ahmeta. Opet gleda u pod i opet mu prete i vređaju ga granični policajci. Ovoga puta mađarski, a ne hrvatski. „Tovare“ ih u kombi i vraćaju ih u Srbiju u blizini napuštenog salaša gde je već proveo nekoliko nedelja.
Nakon par nedelja, Jurij i Katarina su u Beogradu dobili papir na kome piše rešenje o dobijanju privremene zaštite. To je zapravo papir koji svaki Ukrajinac može da dobije u Srbiji. Važi godinu dana i sa tim papirom mogu da imaju sva prava kao i ljudi koji su dobili azil u Srbiji. Taj papir zapravo, uz manje ili veće birokratske muke koje su uslovljene velikim brojem izbeglica iz Ukrajine, može da dobije svaki Ukrajinac u svakoj evropskoj zemlji. Taj papir se dobija za nekoliko dana, a azil u Srbiji, Nemačkoj ili Rumuniji za nekoliko meseci ili godina. Ukrajinci ne moraju da traže azil. Sirijci, Avganistanci i mnogi drugi moraju. Takva su pravila.
Jednoga dana, Jurij i Katarina dobijaju divne vesti. Roditelji su im dobro i bezbedno su stigli u Sloveniju. Uz pomoć advokata iz Ljubljane, nabavljaju neophodne dozvole i bez pasoša i drugih ličnih dokumenata, autoputom Beograd – Zagreb kreću da ponovo budu zajedno sa svojim roditeljima. Nekoliko kilometara pred granični prelaz, Katarina kroz prozor primećuje nekoliko dečaka kako sa rancima, po velikom suncu, hodaju autoputem. Jedan od njih je Ahmet. Krenuo je ponovo na game. Na svega nekoliko sekundi, koji su i za Ahmeta i Katarinu trajali čitavu večnost, sreli su im se pogledi. I jedan i drugi poluprazni, iz kojih izbija tuga i iz kojih izbija čežnja. Čežnja za svojim gradom, za svojom porodicom, svojim prijateljima i svojim životom. Čežnja za svojim parkom u Kabulu i svojom školom u Mariupolju. Za tih nekoliko sekundi, iako se nikada nisu ni videli ni upoznali, iako se verovatno neće ni sresti ponovo, Ahmet i Katarina potpuno su razumeli jedno drugo. Njihova bol je ista, njihove želje su iste. Njihovi pogledi traže mir i sigurnost. U njihovim životima, desilo se nešto strašno.
Večnost koja se meri u sekundama ističe, a Ahmet postaje mala tačka koja postepeno nestaje u daljini. Nakon nekoliko minuta, Katarina ulazi u Hrvatsku i isto veče baca se u zagrljaj svojih roditelja. A Ahmet…? Praznog pogleda, poput duha, nastavlja da korača, da još jednom pokuša game. Ovaj put ću uspeti…
Autor je nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen (Nansen Refugee Award) za pomoć izbeglicama 2021.
Peščanik.net, 25.07.2022.
IZBEGLICE, MIGRANTI