Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Privatizova’ škole, vrtiće, domove zdravlja,
muzeje, parkove, spomenike, golubove, penzionere
Privatizova’ vodovod, kanalizaciju, hitnu pomoć,
vatrogasce, vojsku, policiju, elektrodistribuciju
Privatizova’ oblake i vjetar, sunce i kišu,
rijeke i jezera, doline i gore, i sinje more
Privatizova’ stoku, živinu, krtinu i slaninu,
džabe da’ samo splačine i podmetačine.
Rambo Amadeus
Otkako je pre svega nešto više od sto dana Donald Tramp postao predsednik SAD, mediji su se naslađivali nizom njegovih gafova, pogrešnih i štetnih odluka i čistog diletantizma – od zabrane ulaska u zemlju za osobe sa Zelenom kartom, preko kršenja osnovnih diplomatskih uzusa, pa sve do izbora nekompetentnih kadrova na ključna mesta u administraciji (a zatim neretko i njihovog brzog i neobrazloženog povlačenja sa ovih mesta). Međutim, politička teoretičarka Boni Honig skrenula je pažnju na jedan na prvi pogled manje značajan detalj Trampovog predsednikovanja: nova prva dama Melanija Tramp odlučila je da se, suprotno dosadašnjoj praksi, ne preseli u Belu kuću zajedno sa svojim suprugom, već da ostane da živi u Trampovoj kuli u Njujorku. Kao obrazloženje ove odluke navodi se mogućnost da njihov sin završi započetu školsku godinu u školi u koju je i do tada išao.
Honig uočava dva značajna aspekta ove odluke – finansijski i simbolički. Finansijski aspekt sastoji se u činjenici da ova odluka sa sobom nosi nezanemarljivi trošak koji će podneti američki poreski obveznici. Bela kuća ima već uobičajene bezbednosne protokole za predsednikovu porodicu i odluka da porodica živi na drugom mestu, pa čak i u drugom gradu, zahteva da se uspostavi novi bezbednosni protokol koji će pokrivati i ovo prebivalište, što značajno povećava bezbednosne troškove, kojima treba dodati i troškove čestih putovanja aktuelnog predsednika u porodični dom u Trampovoj kuli. Jedna privatna odluka će, dakle, morati da bude plaćena iz javnog budžeta.
Simbolički aspekt ove odluke tiče se nipodaštavajućeg odnosa prema javnom dobru uopšte. Kako piše Honig: „Demokratski eksperiment podrazumeva spremnost da živimo jedni sa drugima, da delimo učionice, puteve i autobuse, da zajedno plaćamo za njih, da se zajedno žalimo na njih, onako kako to čine izletnici u Central parku“. Odluka Prve dame da ostane u svom privatnom domu, umesto da se useli u javno zdanje predviđeno za tu svrhu, pokazuje po Honig strukturalnu sličnost sa mnogim drugim pojavama napuštanja javnih institucija u korist onih privatnih (na primer, napuštanja javnih škola u korist privatnih, „čarter“ škola) svojstvenih neoliberalizmu; i u ovom i u drugim slučajevima, naime, privatan izbor nosi javnu cenu koju plaća cela zajednica. Konstatujući da je Tramp u svoju administraciju doveo ljude poput sekretarke za obrazovanje Betsi DeVos koji ne skrivaju činjenicu da rade u korist privatnih, a protiv javnog interesa, Honig zaključuje: „Bez obzira ko će na kraju podneti trošak, jasno je da će Bela kuća često biti prazna, što je jasan simbol ispraznosti ovog predsedništva i njegovog prezira prema javnim stvarima“.
Neposredno pre nedavno održanih predsedničkih izbora, aktuelni premijer Srbije, koji je u međuvremenu postao i njen novi, nelegitimno izabrani predsednik, najavio je da se nakon preuzimanja dužnosti neće useliti u zdanje na Andrićevom vencu, već će umesto toga Predsedništvo preseliti u Palatu Srbija. Kakve su finansijske, a kakve simboličke posledice ove odluke?
Razmotrimo prvo one finansijske. Kako pišu Večernje novosti: „Za posao preseljenja kabineta šefa države zadužena je Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, a na pitanje koje bi to prostorije u bivšoj zgradi SIV-a bile pogodne za kancelarije predsednika države i koliko je vremena potrebno da se one osposobe, ova uprava nije imala odgovor. U dopisu direktora Dejana Jonića navodi se da Uprava ne raspolaže zahtevom za postupanje u vezi sa preseljenjem ili načinom korišćenja prostorija u Palati Srbija. Obim poslova i rokovi, kako piše, znaće se kad zahtev stigne.“
Iz ove izjave jasno sledi da su trenutno nepoznati ne samo troškovi preseljenja, nego i „obim poslova i rokovi“ neophodni da do njega dođe. Iz ovoga se da zaključiti i da je odluka o preseljenju doneta bez ikakve konsultacije sa službama i stručnim licima zaduženim za njegovo eventualno izvođenje. Ono u šta nema sumnje jeste da će troškove preseljenja, koliko god oni iznosili, podneti građani Srbije, a sasvim sigurno ne nelegitimno izabrani predsednik koji inače voli da se pohvali kako „čak i vodu plaća iz svog džepa“.
Međutim, kao i u Trampovom slučaju, simboličke posledice ove odluke značajnije su od onih finansijskih. Šta znači preseljenje Predsedništva iz prostorija u kojima se ono nalazi već decenijama? Pre svega treba imati u vidu gde će se predsedništvo preseliti – u Palati Srbija su, naime, već smeštena pojedina ministarstva Vlade Srbije, a ova zgrada, za razliku od one na Andrićevom vencu, može prihvatiti i nova preseljenja iz Nemanjine. Na ovaj način ukinula bi se čak i simbolička razdvojenost Predsedništva i Vlade, sasvim u skladu sa neskrivenim namerama premijera/predsednika da istovremeno upravlja obema institucijama.
Stvar naravno nije u tome da se sedište Predsedništva ne može promeniti ako za to postoje dobri javni razlozi, već u tome što premijer/predsednik ovu odluku donosi isključivo na osnovu ličnog hira, ne osećajući se obaveznim da je obrazloži na bilo koji način. Neki razlozi svakako postoje i možemo spekulisati šta bi oni mogli biti – na primer, lakša konsolidacija moći predsednika/premijera – ali to nisu, niti mogu biti javno prihvatljivi razlozi, jer konsolidacija njegove moći nije u javnom, već isključivo u njegovom privatnom interesu.
Ali to nije sve – činjenica da se osobe koje obavljaju funkciju predsednika smenjuju u zdanju Predsedništva jasno ukazuje na razdvojenost privatne osobe i njene javne funkcije vezane za ovo zdanje. Izmeštajući ovo sedište tamo gde smatra da mu je iz nekog, samo njemu znanog razloga, zgodnije, novi, nelegitimno izabrani predsednik poručuje da ove razlike više nema – Predsedništvo je tamo gde je on, gde god on odluči da bude. Javna funkcija je jasno podređena njemu kao privatnom licu, koje i pre održanih izbora najavljuje da se neće držati uobičajenog protokola.
Ovo, dakako, nije novost, već još samo jedan u nizu činova kojima premijer/predsednik urušava svaku razliku između sebe kao osobe i funkcije ili funkcija koje obavlja. Setimo se samo vojne parade i stajanja na kiši bez kabanice i kišobrana – ako je građanin A.V. spreman da zbog sopstvenog hira rizikuje zapaljenje pluća, to je njegova privatna stvar, ali ako hirovi građanina A.V. ugrožavaju zdravlje premijera, onda to više nije njegova privatna stvar; on je dužan da ponudi javne razloge zašto to čini. Ali takvih razloga nema: kreiranje slike o sebi kao o čoveku od (nerđajućeg) čelika, nije javni razlog; možda je to nešto što je u interesu građanina A.V, ali svakako nije u javnom interesu. Ili, ako građanin A.V. smatra da je pametno da umesto opremljenih i obučenih profesionalaca, bez kape na glavi, spasava decu iz automobila zarobljenih u snežnim smetovima, onda je to opet privatna stvar građanina A.V, ali ako on tim postupkom ugrožava zdravlje premijera, pa dakle i njegovu spremnost da obavlja svoj posao, onda to nikako ne može biti samo njegova privatna stvar. Naravno, smisao ovih činova i jeste pre svega u tome da se javna funkcija potčini privatnom licu koje je obavlja. Ono što A.V-u padne na pamet, premijer spremno izvršava i ne pita za razlog, a nemamo nikakvog razloga da sumnjamo da će i predsednik biti jednako poslušan.
Ako Trampova administracija, kako kaže Honig, pokazuje „prezir prema javnim stvarima“ odbacujući ih u korist privatnog interesa, A.V. to čini na još neposredniji način, tretirajući javne funkcije i institucije države Srbije kao privatno vlasništvo.
Peščanik.net, 10.05.2017.
TRAMPOZOIK
