U proleće 1956, osam godina posle Nakbe,1 grupa palestinskih fedaina prešla je iskopani rov, jedino što je odvajalo Gazu od države Izrael. Na jednoj strani rova nalazilo se 300.000 Palestinaca, od kojih 200.000 izbeglica proteranih iz okolnih oblasti; na drugoj je bilo nekoliko novoizgrađenih izraelskih naselja. Palestinski borci pokušali su da uđu u kibuc Nahal Oz, ubivši Roja Rotberga, službenika bezbednosti. Njegovo telo su odneli sa sobom u Gazu, ali su ga vratili nakon što su UN intervenisale. Moše Dajan, tadašnji načelnik izraelskog generalštaba, slučajno je bio u naselju na nekom venčanju, pa su ga zamolili da održi posmrtni govor na Rotbergovoj sahrani sledeće večeri. Govoreći o ljudima koji su ubili Rotberga, on je upitao: „Zašto da se žalimo na njihovu mržnju prema nama? Osam godina su oni boravili u izbegličkim kampovima u Gazi, a mi smo pred njihovim očima pretvarali zemlju i sela, u kojima su oni i njihovi preci nekada živeli, u našu domovinu.“
Ovakvo priznanje palestinskih gubitaka izraelski političari danas više ne mogu sebi da priušte. Ali Dajan se nije zalagao za pravo Palestinaca na povratak: završio je govor tvrdnjom da se Izraelci moraju pripremiti za stalan rat, do krajnjih granica, koji bi bio jedino rešenje za oblasti koje je Izrael nazivao „graničnim naseljima“.
Tokom godina, iskopani rov pretvorio se u složen sistem utvrđenja – tampon zonu od 300 metara, gde je 2018-19. ubijeno više od dve stotine palestinskih demonstranata, a hiljade povređeno. Tampon zona se sastoji od nekoliko slojeva ograde od žilet-žice, betonskih zidova koji se protežu i pod zemljom, mitraljeza na daljinsko upravljanje – i opreme za nadzor koja obuhvata osmatračnice, nadzorne kamere, radarske senzore i špijunske balone. U pozadini je niz vojnih baza, od kojih su neke u blizini ili unutar civilnih naselja koja čine ono što je poznato kao obruč Gaze.
Hamas je 7. oktobra 2023, u koordinisanom napadu, udario na sve elemente ovog međusobno povezanog sistema. Nahal Oz, naselje najbliže žici i zidovima, bilo je jedno od žarišnih tačaka napada. Izraz „Nahal“ se odnosi na vojnu jedinicu koja je uspostavila pogranična naselja. Nahalska naselja su u početku bile vojne ispostave i trebalo je da se pretvore u civilna sela, uglavnom tipa kibuca. Ali ova transformacija nikada nije završena, a od stanovnika se oduvek očekivalo da funkcionišu i kao branioci kada tome dođe vreme.
„Zemlja odsutnih“ bila je tabula rasa na kojoj su izraelski planeri crtali projekat cionističkog naseljavanja posle proterivanja Palestinaca 1948. godine. Njegov glavni arhitekta bio je Arije Šaron, diplomac Bauhausa, koji je studirao kod Valtera Gropijusa i Hanesa Majera pre nego što se 1931. preselio u Palestinu. Tu je gradio stambena naselja, radničke zadruge, bolnice i bioskope. Kada je uspostavljena država Izrael, David Ben-Gurion ga je postavio za šefa vladinog Odeljenja za planiranje. U knjizi Objekat cionizma (Object of Cionism, 2018) istoričar arhitekture Tsvi Efrat je objasnio da, iako je Šaronov glavni plan bio zasnovan na najnovijim principima modernističkog dizajna, imao je i nekoliko drugih ciljeva: da obezbedi domove za talase imigranata koji su u Palestinu pristizali posle Drugog svetskog rata, da preseli jevrejsko stanovništvo iz centra na periferiju, da obezbedi granicu i da se okupira teritorija kako bi se otežao povratak palestinskih izbeglica.
Tokom 1950-ih i 1960-ih, Šaronov glavni plan, kao i potonji planovi, doveli su u „graničnim zonama“ (koje su obuhvatale oko 40 procenata zemlje) do izgradnje regionalnih čvorišta ili „gradova za razvoj“ koji su služili plejadi agrarnih naselja. Ovi razvojni gradovi su bili namenjeni za smeštaj jevrejskih imigranata iz severne Afrike – arapskih Jevreja – koji će biti proletarizovani u fabričke radnike. Agrarna naselja tipa kibuc i mošav bila su namenjena pionirima radničkog pokreta, uglavnom istočnim Evropljanima. Na zemljištu koje je pripadalo palestinskim selima Dair Sunaid, Simsim, Najd, Huj, Al Huraka, Al Zurai’i, Abu Sita, Vuhaidat i beduinskim plemenima Tarabin i Hanajre, izgrađeni su gradovi Sderot i Ofakim i kibuci Beeri, Reim, Mefalsim, Kisufim i Erez. Sva ova naselja napadnuta su 7. oktobra.
Posle izraelske okupacije 1967. godine, vlada je uspostavila izraelska naselja između glavnih centara palestinskog naroda u samoj Gazi. Najveće naselje je bilo Guš Katif, blizu Rafe na egipatskoj granici; sve u svemu, izraelske kolonije su pokrivale 20 odsto teritorije Gaze. Početkom 1980-ih, šira oblast Gaze je takođe apsorbovala mnoge izraelske naseljenike evakuisane sa Sinaja nakon mirovnog sporazuma sa Egiptom. Prva ograda oko teritorije podignuta je između 1994. i 1996. godine – vreme koje se smatra vrhuncem „mirovnog procesa“. Gaza je tada bila izolovana od ostatka sveta. Kada su, kao odgovor na palestinski otpor, izraelske kolonije Gaze rasformirane 2005, neki od evakuisanih su odlučili da se presele u naselja blizu granica Gaze. Drugi, napredniji sistem ograđivanja završen je ubrzo posle toga. Godinu dana nakon što je Hamas preuzeo vlast u Gazi, Izrael je 2007. započeo opsadu u punom obimu, kontrolišući i ograničavajući tokove osnovnih namirnica i dobara poput hrane, lekova, struje i benzina. Izraelska vojska vešto kalibrira oskudicu tako da život u Gazi dovede gotovo u potpuni zastoj. Zajedno sa nizom bombardovanja od 2008. do septembra ove godine, u kojima je prema UN bilo oko 3.500 palestinskih žrtava, ta opsada je dovela do humanitarne katastrofe neviđenih razmera: civilne institucije, bolnice, vodovodni i higijenski sistemi jedva da funkcionišu, a struje ima samo pola dana. Skoro polovina stanovništva Gaze je nezaposlena, a više od 80 odsto njih se oslanja na pomoć za zadovoljenje osnovnih potreba.
Izraelska vlada nudi velikodušne poreske olakšice (smanjenje poreza na dohodak od 20 odsto, na primer) stanovnicima izraelskih naselja oko Gaze, od kojih su mnoga nanizana duž puta nekoliko kilometara od linije ograde. Obruč Gaze obuhvata 58 izraelskih naselja u pojasu od 10 kilometara od granice, sa 70.000 stanovnika. Tokom sedamnaest godina otkako je Hamas preuzeo vlast, uprkos sporadičnoj palestinskoj raketnoj i minobacačkoj vatri, kao i izraelskom bombardovanju teritorije udaljene nekoliko kilometara, broj doseljenika je stalno rastao. Rast cena nekretnina u oblasti Tel Aviva kao i otvorena brda ovog područja (agenti za nekretnine ga zovu „Toskanom severnog Negeva“), doveli su do priliva doseljenika srednje klase. Uslovi sa druge strane ograde pogoršali su se obrnuto proporcionalno sve većem napretku regiona. Naselja su centralni deo sistema ograđivanja koji je nametnut Gazi, ali njihovi stanovnici pokušavaju da budu drugačiji od verskih doseljenika na Zapadnu obalu. Pokazujući delimično slepilo izraelske levice, neki doseljenici u Negevu su se uključili u mirovni pokret.
Međusobno povezane elemente opsadne mreže probili su borci Hamasa 7. oktobra. Snajperisti su pucali na kamere koje nadgledaju zabranjenu zonu. Bacali su granate na komunikacione tornjeve. Baraži raketa zasuli su radarski prostor. Umesto da kopaju tunele ispod zidova, borci su se kretali po tlu. Izraelski posmatrači ili ih nisu videli, ili nisu mogli brzo da jave šta su videli. Borci su eksplozivom probili nekoliko desetina rupa u zidu. Palestinski buldožeri su proširili otvore. Neki borci Hamasa koristili su paraglajdere da pređu granicu. Više od hiljadu ih je upalo u izraelske vojne baze. Izraelska vojska, bez mogućnosti da vidi i čuje, ostala je bez jasne slike bojnog polja, a izraelskim odredima je trebalo nekoliko sati da stignu. Na internetu su počele da se pojavljuju neverovatne slike: palestinski tinejdžeri na biciklima ili konjima prate borce u prodoru ka zemlji o kojoj su možda slušali od svojih starih, a koja se promenila do neprepoznatljivosti.
Posle baza, napadnuta su i izraelska naselja; usledili su masakri za koje nikakvo prethodno nasilje ne može biti opravdanje. Porodice su spaljivane ili ustreljene u svojim domovima. Ukupno su palestinski borci ubili oko 1.300 izraelskih civila i vojnika. Dve stotine Izraelaca je zarobljeno i odvedeno u Gazu. Izrael je proveo decenije namerno zamagljujući granicu između civilnih i vojnih funkcija naselja, ali sada je ta granica zamagljena onako kako izraelska vlada nije mogla ni da zamisli. Najgore su prošli civilni stanovnici koji su bili deo živog zida obruča Gaze. Nisu mogli da se brane kao vojnici, a nisu bili zaštićeni kao civili.
Posle slika razorenih izraelskih naselja, međunarodna zajednica dala je izraelskoj vojsci zeleno svetlo i ukinula sva ograničenja koja su možda sputavala Izrael u prethodnim okršajima. Izraelski političari su pozivali na osvetu i otvoreno iskazivali želju da unište Palestince. Komentatori su govorili da Gazu treba „zbrisati sa lica zemlje“ i da je „vreme za Nakbu 2“. Revital Gotlib, član Likuda u Knesetu, napisao je na Tviteru: „Srušite zgrade!! Bombardujte sve, bez razlike!! Dosta je bilo nemoći. Sposobni ste za to. Svet nam daje za pravo! Sravnite Gazu. Nema milosti!“
Kako god da se sukob završi, sa Hamasom na vlasti ili bez Hamasa (kladim se na prvo), Izrael neće moći da izbegne pregovore o razmeni zarobljenika. Za Hamas će početna tačka biti 6.000 Palestinaca koji se trenutno nalaze u izraelskim zatvorima, od kojih su mnogi u administrativnom pritvoru bez suđenja. Zarobljavanje Izraelaca je imalo centralno mesto u palestinskoj oružanoj borbi tokom svih 75 godina sukoba. Uzimanjem talaca, PLO i druge grupe su imale za cilj da nateraju Izrael na otvoreno priznanje palestinske nacionalnosti. Izraelski stav 1960-ih bio je negiranje postojanja palestinskog naroda, što je značilo da je logički nemoguće priznati PLO za njihovog legitimnog predstavnika. Poricanje je takođe značilo da nema potrebe da se palestinski borci priznaju kao legitimni borci prema međunarodnom pravu, pa stoga nema ni potrebe da im se dodeli status zarobljenika u skladu sa Ženevskom konvencijom. Zarobljeni Palestinci držani su u pravnom limbu, slično kao „nezakoniti borci“ iz vremena posle 11. septembra.
U julu 1968. Narodni front za oslobođenje Palestine (PFLP) oteo je avion izraelske kompanije El-Al i sleteo u Alžir, započevši tako niz otmica čiji je neskriveni cilj bio oslobađanje palestinskih zatvorenika. Incident u Alžiru doveo je do toga da su 22 izraelska taoca razmenjena za 16 palestinskih zatvorenika, iako je izraelska vlada negirala da je uopšte postojao dogovor. Šesnaest za dvadeset dva: takav kurs razmene nije bio održiv. U septembru 1982, posle izraelskog napada na Liban, vrhovni štab PFLP-a, kome je na čelu bio Ahmed Džibril, zarobio je tri izraelska vojnika; tri godine kasnije, u onome što je nazvano Džibrilovim sporazumom, Izrael i PFLP konačno su postigli dogovor o razmeni zarobljenika: tri vojnika za 1.150 palestinskih zatvorenika. U dogovoru iz 2011. o oslobađanju Gilada Šalita, kojeg je Hamas zarobio 2006, kurs razmene je bio još povoljniji za Palestince: 1.027 zatvorenika za jednog jedinog izraelskog vojnika. Previđajući da će biti primoran da sklopi još mnogo takvih dogovora, Izrael je počeo proizvoljno da hapsi više Palestinaca, uključujući maloletne, kako bi uvećao svoj posed za buduću razmenu. Takođe je zadržavao tela palestinskih boraca, s ciljem da ih vraća u okviru drugih razmena. Sve ovo osnažuje percepciju da život jednog kolonizatora vredi hiljadu puta više od života kolonizovanih. Ovakvo kalkulisanje neumoljivo podseća na istoriju trgovine ljudima. Ali ovde je kurs razmene uslovljen palestinskom borbom s ciljem preokretanja duboke strukturne kolonijalne asimetrije.
Različite države se na različite načine odnose prema zarobljavanju svojih vojnika i građana. Evropljani i Japanci obično se upuštaju u tajne razmene zarobljenika ili pregovaraju o otkupu. SAD i Velika Britanija u javnosti tvrde da ne pregovaraju sa otmičarima i ne ispunjavaju njihove zahteve i mada se toga ne pridržavaju uvek, favorizuju neaktivnost i ćutanje ako se operacija spasavanja čini nemogućom. Ovo se smatra „manjim zlom“ i deo je onoga što teoretičari vojnih igara nazivaju „ponovljenom igrom“: svaka akcija se procenjuje u odnosu na njene moguće dugoročne posledice, tj. procenjuju se koristi od oslobađanja zatvorenika u odnosu na mogućnost da će razmena dovesti do toga da će u budućnosti zbog toga biti zarobljeno još više vojnika ili civila.
Kad bilo kog Izraelca zarobe, njegova porodica, prijatelji i pristalice izlaze na ulice i vode kampanju za njegovo oslobađanje. Vlada najčešće nevoljno pristane i sklopi dogovor. Izraelska vojska obično savetuje vladu da ne sklapa dogovore o razmeni, ukazujući na bezbednosni rizik koji predstavljaju oslobođeni zarobljenici, posebno viši komandanti, i na verovatnoću da će to podstaći palestinske borce na novo uzimanja talaca. Jahja Sinvar, koji je sada lider Hamasa, oslobođen je u okviru razmene za izraelskog vojnika Gilada Šalita. Veliku građansku akciju protiv takvih razmena vodio je pokret religioznih naseljenika „Guš Emunim“, koji je razmene video kao izraz krhkosti izraelskog „sekularno-liberalnog“ društva.
Nakon tzv. Džibrilovog sporazuma, izraelska vojska je 1986. izdala kontroverznu „Hanibalovu direktivu“, tajnu operativnu naredbu osmišljenu da se primeni u slučaju zarobljavanja izraelskog vojnika od strane neregularnih oružanih snaga. Vojska je negirala ovo tumačenje, ali su ga izraelski vojnici shvatili kao dozvolu da ubiju druga pre nego što bude zarobljen. Šaul Mofaz, tadašnji načelnik Generalštaba, objasnio je 1999. ovu strategiju: „Uz sav bol dok ovo izgovaram, oteti vojnik, za razliku od vojnika koji je ubijen, predstavlja nacionalni problem.“ Mada je vojska je tvrdila da je naziv direktive nasumično odabrao kompjuterski program, vrlo je prikladan. Kartaginski general Hanibal Barka ubio se 181. pre naše ere da ne bi pao u ruke Rimljana. Rimljani su pokazali sličnu odlučnost trideset godina pre toga: kada je Hanibal tražio otkup za rimske vojnike koje je zarobio u pobedi kod Kane, Senat je, posle žestoke rasprave, to odbio i zatvorenici su pogubljeni.
Tokom ofanzive na Gazu 1. avgusta 2014, poznate kao Operacija Zaštitna ivica, palestinski borci su zarobili jednog izraelskog vojnika u blizini Rafe, a „Hanibalova direktiva“ je stupila na snagu. Vazduhoplovstvo je bombardovalo sistem tunela u koji je vojnik odveden i u bombardovanju je ubijeno 135 palestinskih civila, uključujući čitave porodice. Vojska je potom opozvala direktivu. Ali sa trenutnim neselektivnim bombardovanjem Gaze, čini se da se vlada ne samo odlučila na dosad neviđeno uništavanje naroda Gaze, već se i vratila principu da više voli mrtve zarobljenike nego dogovor. Bezalel Smotrič, izraelski ministar finansija, pozvao je da se na Hamas udari „nemilosrdno, i da se pitanje zarobljenika ne uzima ozbiljno u razmatranje“. Gilad Erdan, izraelski ambasador u UN, rekao je da nas taoci „neće sprečiti da uradimo ono što treba da uradimo“. Ali u ovom ratu sudbina civila u Gazi i zarobljenih Izraelaca je nerazmrsivo prepletena, baš kao i sudbina oba naroda.
Autor je osnivač i direktor organizacije „Forensic Architecture“ i profesor na Univerzitetu Goldsmit u Londonu, gde je 2005. osnovao Centar za istraživačku arhitekturu.
Eyal Weizman, London Review of Books, 25.10.2023.
Prevela Milica Tomić
Peščanik.net, 04.11.2023.
IZRAEL / PALESTINA