Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Evo, sad da vas pitam ko iz opozicije izlazi na izbore 2. juna, da l biste znali? Pored ostalog, da li ćete to znati zavisi i od toga kad ste poslednji put gledali vesti. Ne mislim na dane, mislim na sate. Nije stvar u tome što se iz dana u dan menjaju odluke. Gore je od toga. Recimo, pročitali ste vesti juče ujutru, uveče niste imali kad da ih gledate, legli ste da spavate i ujutru ste se probudili uvereni da na izbore neće izaći niko. Mislim na opoziciju. Ali, juče popodne se sve okrenulo naglavce i opet je sve bilo kao da se ništa nije desilo, pa oni koji su rešili da učestvuju i dalje ostaju u izbornoj trci. Samo što ste vi tu vest propustili. Tako iz dana u dan, iz sata u sat.

Ostavimo sad po strani taj nesrećni opozicioni raskol koji se dogodio u aprilu. Nisu smeli da se podele; podelili su se, i tačka. Kraj priče. Pratimo sad samo ove što idu na izbore. (Deo opozicije koji se odlučio da ne izađe praktično je u nemogućoj situaciji do 2. juna. Tako krnji nikakav pritisak bojkotom, koji u stvari i nije bojkot, ne mogu da naprave. Oni stoje u mestu, zaglavljeni u aprilu, njih se ne može pratiti, barem ne do 2. juna.) Na dve nedelje od izbora, oni malo prete bojkotom, malo blokadom, a malo se i bore. Tako krnji – jeste, kao i oni u zagradi – postali su meta režimskog iživljavanja.

Od kampanje već svedene novim zakonom (opozicija ga je tražila) s 45 na 30 dana, režim im je uzeo još 2 nedelje u nadgornjavanjima oko izbornih uslova, zakona, medija. Čak i to nešto od zakona što su dobili, režim je iskoristio protiv njih, da im se naruga. Verujem da je u pitanju čista zloupotreba zakona, ali stvar uopšte nije u tome – dakle, nije ni u zakonu, ni u zloupotrebi, ni u tome ko jeste ili nije kriv za propuste u listama opozicionih kandidata, ako ih je uopšte bilo. Režim je naprosto samo demonstrirao golu silu. Pokazao je, pored ostalog, da je i to da li će „izborna“ opozicija izaći na izbore stvar volje/hira samog režima.

Od decembra do aprila, činilo se da je opozicija u ofanzivi, a da se režim povlači. Posle krajnje neopravdanog razočaranja rezultatima izbora od 17. decembra među opozicionim akterima i opoziciono nastrojenim biračima, kada se činilo da je oborena na pod, opozicija se podigla i malo po malo jačala nadu da u stvari nije sve izgubljeno (kao što i nije bilo), te da ima razloga da se veruje makar u male pobede na nekim ponovljenim/novim izborima na lokalu. A onda se sve raspalo u paramparčad. Odmah je bilo jasno da deo opozicije koji se odlučio da ne izađe na izbore ne može ništa da uradi i da bi najbolje bilo da do 2. juna – ćuti.

Ali, onda se pokazalo i da deo koji izlazi na izbore, ozbiljno okrnjen bez donedavnih partnera iz koalicije, ali i bez koalicije s desnog krila opozicionog fronta, nema snage da ozbiljnije ugrozi režim. Barem ne u pregovorima o izbornim uslovima, i svakako ne i kampanjom koje praktično nema. „Borbena“ opozicija sama sebe je gurnula u bezizlaznu situaciju (nalik na situaciju u kojoj se odmah našao onaj drugi deo opozicije) time što je kao centralnu temu svoje kampanje – namerno ili nehotice, svejedno – postavila izborne uslove i pregovore o njima. Nije stvar samo u tome da to nije izborna kampanja, kao što zaista i nije. To birače naprosto ne zanima.

Od trenutka kada su izbori raspisani i vi odlučili da na njima učestvujete, uslovi više nisu tema. Dobili ste 2. jun, pristali ste da istrčite na teren i sad nema druge nego da – igrate. Ali, umesto da su u kampanji, opozicioni akteri stoje pokraj terena i raspravljaju se sa „sudijama“. I ta rasprava sa „sudijama“ je naposletku najgora stvar: time se režimu – namerno ili nehotice, opet je svejedno – pridaje značaj koji nije nužno negativan, a opozicija se istovremeno predstavlja kao slaba i sklona kompromisu s vlastima o kojima inače govori, s pravom, razume se, sve najgore. Birače to može samo da zbuni i obeshrabri.

To je očajno loša izborna poruka. A režim je taj izborni poklon od opozicije u kvazikampanji jedva dočekao. Ne samo da imaju sve moguće – legalne i nelegalne – resurse na raspolaganju, nego im je opozicija dopustila da za džabe još malo demonstriraju silu i moć. Bilo bi sasvim nerezonski i dozlaboga glupo iz ugla samog režima da se ova krnja opozicija izbaci iz izborne utakmice. I režim to naravno nije uradio. Umesto toga, još malo ih je iscrpljivao, kinjio i mrcvario, kao i opozicione birače, a onda ih opet „velikodušno“ pustio (tako je dakle ispalo, kao da režim ima moć da po vlastitom hiru pušta na izbore ili izbacuje sa njih) da trče izbornu trku.

Koliko je bila loša nejedinstvena odluka da se na izbore (ne) izađe, pokazala je i prazna pretnja „izborne“ opozicije da će bojkotovati izbore ako budu odbijene njene liste. Posle svega lošeg što su rekli o bojkotu, nisu imali nijednu drugu pretnju da izvuku izuzev – bojkota. Ali, kada priča o bojkotu izlazi iz njihovih usta, to sada zvuči ne samo neubedljivo nego i pomalo smešno, posle svega što su rekli o bojkotu. Da se razumemo, neću da kažem da nije trebalo da idu na izbore. Uostalom, vidimo u kakvoj su paralizi sada oni što na izbore ne idu. Morali su da ostanu zajedno, u bojkotu ili na izborima, svejedno. Ali, rekli smo, nećemo o tome.

Jer, na kraju, možda ništa od toga nije nimalo važno. Izbori se ne dobijaju kampanjama od trenutka kada se raspišu. Kada su raspisani, izbori su najčešće već rešeni. Malo kad su izbori sasvim neizvesni. Ljudi mnogo pre raspisivanja izbora već znaju za koga će glasati. Nema razloga da mislimo da je sad bitno drugačije. Hoću da kažem, ko je odlučio da glasa za opoziciju, nije odluku promenio u poslednjih par nedelja. Ko je odlučio da ne izađe na izbore, takođe nije menjao mišljenje u poslednjih par nedelja. Ako bi opozicija koja izlazi na izbore uspela da pokupi svoje birače i izvede ih da glasaju, to bi već bio dobar posao.

Jeste, tako malo je potrebno. I to su morali da rade sve ovo vreme. Sve ostalo je zamajavanje i duvanje u jedra režima.

Peščanik.net, 17.05.2024.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)