Iz Narodne stranke poručuju da režim Aleksandra Vučića neće pasti ako se ne spoje građani koji idu na proteste „Srbija protiv nasilja“ i oni građani koji idu na litije i protestuju zbog „izdaje Kosova i Metohije“. Međutim, ovakav predlog pati od nekoliko ozbiljnih previda. Litije su, naime, već bile organizovane za Spasovdan od strane SPC-a, u vreme kada su protesti protiv nasilja uveliko uzeli maha, ali su imale prorežimski karakter – baš kao i prethodni molebani za Kosovo – i praktično su poslužile kao uvod u propali Vučićev miting ispred Skupštine. Patrijarh Porfirije podržava režim i po tom pitanju nema ozbiljne oponente unutar SPC-a. Ako ih je ranije i bilo, sada su raznim metodama ućutkani.
Nema sumnje da bi deo opozicionih političkih stranaka, naročito onih na desnici, kao i deo građana na protestima, pozdravio i rado prihvatio crkvenu podršku, ali se danas, za razliku od 90-tih kada je patrijarh Pavle na čelu mirne povorke demonstranata probijao policijski kordon, moraju imati u vidu narasli politički apetiti SPC-a o kojima političke stranke mahom ćute. Jer, bilo da deluje unutar političkog i medijskog pluralizma, kao u slučaju Crne Gore, ili u uslovima autokratije, kao u slučaju Srbije, za SPC je pre svega bitno da jača svoju društvenu, finansijsku i političku moć, i tako na duže staze potkopa temelje sekularne države, te da je možda na kraju sasvim i ukine. Nedavno je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u okviru međuverskog dijaloga između Srbije i Irana, koji je otvorio patrijarh Porfirije, održan skup pravoslavnih i islamskih teologa, gde je, između ostalog, bilo reči i o „destruktivnoj verskoj toleranciji“.
Predlog narodnjaka polazi od pogrešne pretpostavke da je Kosovo za Srbiju najvažnije političko pitanje koje se ujedno tiče i života svih građana. Građani protestuju protiv nasilja, ali je i nad Srbijom izvršeno pravno nasilje zbog Kosova. Građani koji su na ulicama su zabrinuti za svoju bezbednost u uslovima nepostojanja pravnog poretka, ali je i Srbija kao državna celina suočena sa golim opstankom ako se „odrekne Kosova“. Ovakve su analogije veštačke i ne odgovaraju činjenicama.
Spontani i masovni građanski protesti u Srbiji nikada nisu izbili zbog Kosova: protesti koji su 1996/97. trajali mesecima su izbili zbog izborne krađe, „1 od 5 miliona“ 2018/2019. zbog političkog nasilja, zatim 2021. protest protiv Rio Tinta. Slično je i danas sa protestom „Srbija protiv nasilja“, koji je na ulice izveo desetine hiljada građana i čiji glavni zahtevi – smena ministra policije i šefa BIA, smena REM-a, oduzimanje nacionalnih frekvencija Pinku i Hepiju – nisu ispunjeni. Za kosovske mitinge je u Srbiji po pravilu zadužena vlast: Slobodan Milošević kao predsednik na Gazimestanu 1989. ili Vojislav Koštunica kao premijer 2008. u Beogradu. Očit je suštinski višedecenijski razlaz između realnih očekivanja građana, koji bi da žive i rade u uređenoj zemlji, i nacionalističkih političara koji su zbog Kosova oduzeli budućnost čitavoj Srbiji, a samim tim i ogromnom broju njenih građana.
Vučić takođe suvereno vlada kosovskom retorikom: „Biće teško. Protiv nas su svi veliki na Zapadu. Ipak, na našoj strani su pravo i pravda“, rekao je početkom maja uoči sastanka sa Kurtijem u Briselu. Dok ovih dana komandant specijalne jedinice „Kobri“, nakon hapšenja trojice kosovskih policajaca izjavljuje: „Nismo bili angažovani u rejonu AP Кosovo i Metohija. A kada dobijemo naređenje za upotrebu od Vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića, mi ćemo ga u potpunosti izvršiti“. Vučić je i oficire Vojske Srbije angažovao u korist ličnog političkog PR-a i kulta vođe, ali je realna mera vođine moći mala. U odnosu na rušilačke i zločinačke pohode Miloševićeve vojske, policije i paravojnih formacija po Kosovu, Vučić tek podmuklo hapsi trojicu kosovskih policajaca albanske nacionalnosti, nakon što je prethodno naložio da Srbi skinu kosovsku policijsku uniformu. Da li bi na isti način od strane Kobri bili uhapšeni i pripadnici kosovske policije srpske nacionalnosti?
Pretnja oružanim sukobima priliči svakom radikalskom voždu, koji zna da su i „deca od 12, 13 godina spremna da poginu, što moramo da sprečimo. Siti su Kurtija“, rekao je Vučić. Nema boljeg priznanja da je agresivna retorika režima, pretnje političkim protivnicima i neistomišljenicima i šovinizam prema susedima i kosovskim Albancima presudno uticao na indoktrinaciju dece i na stepen nasilja u društvu. Nameće se pitanje, da li je i maloletni K.K. spadao u istu kategoriju dece o kojoj Vučić govori i da li je obučavan u rukovanju oružjem iz razloga što mu je neko sugerisao da treba da bude „sit Kurtija“?
No, smatram da je glavni argument o nespojivosti protesta „Srbija protiv nasilja“ sa optužbama da je Vučić „izdao Kosovo i Metohiju“ u tome što rečnik „izdaje“ takođe spada u rečnik političkog nasilja. Vučiću nije strano da prethodnike optužuje za izdaju, izuzev, razume se, Slobodana Miloševića, zato što bi onda morao da na isti način oceni i sebe i svoju političku prošlost. Ipak, daleko od toga da se Narodna stranka – koja smatra da protestima nedostaju i učesnici litija sa parolama izdaje – služi istim metodama kao i Vučić.
Oni samo dele jedno ustaljeno političko mišljenje da su „na našoj strani pravo i pravda“, kako reče Vučić. I to su narodnjaci obrazložili u svojoj Rezoluciji o spoljoj politici pozivajući se na ustav i međunarodno pravo za koju predsednik stranke Jeremić kaže da je „nešto oko čega će se na kraju prelamati ko će, kada će i po koju cenu u budućnosti voditi Srbiju“. U pitanju je dokument koji nudi izolacionističku budućnost u odnosu na ostatak Evrope, međutim, problem je u tome što mi tu izolaciju imamo već sada sa Vučićem na čelu. Ali tako vam je to, poštovani čitaoci, kada su isključivo na srpskoj strani pravo i pravda – tada vas putevi ne vode nikuda. Zato probajmo da iskreno i istrajno koračamo na putu „Srbije bez nasilja“, pa možda jednom u takvu Srbiju i stignemo.
Peščanik.net, 21.06.2023.
