Reč je o socijalnoj evoluciji, a ne biološkoj koju kreacionisti raznih vrsta neuspešno pokopavaju već stolećima.[1] Mislim, pre svega, na ono što američki ekonomista Robert J. Gordon u predavanjima koja se mogu pratiti na YouTube, zagovara i dokazuje: da kraj opsesije (ekonomskim) rastom nosi klicu drugačijeg poimanja ekonomije i društva. Ne smatram se kvalifikovanim da sporim ili podržavam to mišljenje – moj je posao da informišem. Znam da čak ni sa te pozicije nije lako izbeći netrpeljivost, jer eto taman se jedan sistem (kapitalistički) oslobodio oponenata, postao opštevladajući, a neki već traže nova, čak „evolucionistička“ rešenja.

Ljudska vrsta zaostaje, ostale nestaju

Počeo bih od najupečatljivije tvrdnje genetičara Stiva Džonsa (Steve Jones) sa UC London, koji decidirano kaže da „evolucija ljudi mora biti zaustavljena“, jer je po njemu dostignut kraj i postoji bojazan od raspada, truljenja. Ljudi ima 10.000 puta više nego što bi po razmerama koje vladaju među sisarima trebalo da ih postoji. Ljudi su već uveliko počeli da troše supstancu planete, koja više nije u stanju da nadoknadi gubitke. U 20. veku potrošnja fosilnih goriva porasla je za 12 puta, a mineralnih sirovina za 34 puta – na 60 milijardi tona jalovine godišnje. Prema podacima FAO najkatastrofalnija je situacija sa morskim ribama od kojih je tuna ostalo samo 10 odsto, a bakalra samo 1 odsto u odnosu na stanje od pre 30 godina. Hemijska i radioktivna zagađenja utiču negativno i na genetske osobine ljudi. Pritom se računa i na potencijalnu opasnost ukupno 22.800 atomskih bombi magacioniranih u svim krajevima globusa. Biolog Stiven Sterns (Stephen Stearns) je na osnovu podataka za stanovnike Framingama u Masačusetsu, tokom 20. veka, ustanovio da evolucija ide čak u suprotnom smeru: ljudi se nezadrživo goje, iako ne jedu uočljivo više nego na početku veka.

Robert Gordon, sa elitnog Northwestern univerziteta tvrdi da Amerika već šest godina realno beleži ekonomski pad i to dokazuje statističkim podacima. Kako konstatuje: „srećno vreme ekonomskog buma je trajno za nama; sve čemu se možemo nadati su stope rasta od oko 0,2 odsto“. To dakako nije usamljeno mišljenje među ekonomistima. Gordon privlači pažnju zato što za razliku od drugih korene takvog stanja vidi u naučnom i tehnološkom zaostajanju kapitalizma bez konkurentskih poticaja.[2] Kako tvrdi, već 40 godina nema fundamentalnog naučnog napretka, Amerika danas za obrazovanje odvaja srazmerno 15 odsto manje sredstava nego Kanada, neotplaćeni studentski krediti iznose čak 1.000 milijardi dolara, a plate zaposlenih početnika nisu dovoljne za vraćanje kredita. To visoko obrazovanje čini neprivlačnim. „Optimizam“ se nalazi u smanjenju opšte stope nataliteta i nadi da bi 2100. godine stanovništvo moglo biti svedeno na 6 milijardi ljudi.

Sve je to verovatno tačno, samo nisam siguran da bi isti taj ton dobilo da kojim slučajem nismo u krizi, koja nas pogađa svakodnevno, unosi pesimizam jer ne pokazuje naznake stvarnog poboljšanja stanja. Da već pet godina političari ne lažu kako je kriza za nama, možda bi nivo pesimizma bio nešto niži. Uništeno je poverenje prema svakome, pa i prema naučnicima. Da nije tako upozorenja bi bila primana sa manje panike i više racionalne volje da se nešto neposredno preduzme. Ovako, uz podatke o katastrofalnom padu inicijalnog kreditiranja (venture capital), što znači sečenje osnove tehnoloških inovacija, slede jedan za drugim razni „krajevi“ ne samo ekonomije, istorije, filozofije – nego se žestoko raspravlja, povodom festivala u San Remu, čak i o „kraju melodije“.

Tehnologija lova u mutnom

Od 2008. gotovo svakodnevno novine beleže ko je sve izvršio samoubistvo ne izdržavši pod teretom ataka na dohodak. Najčešće su to pripadnici srednje klase (bankrotirani preduzetnici i izbačeni službenici). Tehnologija kojom su opljačkani nije prestala ni posle „rigoroznih mera“ u sferi finansija. Menjaju se samo žrtve. Pol Krugman je pisao kako su finansijski šakali pokušali da napadnu Francusku („Komplot protiv Francuske“), ali se EU krdo sabilo oko nje, pa napad nije uspeo; onda su krenuli na Tursku („Ugrožena Turska“), no ona je mali zalogaj (ekonomski vredna koliko i Los Anđeles). Nađen je konačno pravi plen – zemlje u naglom napretku, tzv BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina). Akumulirale su već dovoljno bogatstva da ih vredi “olešiti“. Što je klopka komplikovanija, to više liči na neminovnost.

Dakle, u zemljma koje skoro da nisu osetile krizu usporava se ekonomski rast. Na osnovu toga stvorena je panika, pa se obaraju vrednosti njihovih valuta. Ne biva da neko gubi, a da drugi ne dobija.

Najneverovatnija je i sumnjiva panika oko Kine. Studija Džordža Fridmana[3] o Kini obiluje tvrdnjama kao što je: „Kriza može postojati iako još nije uočljiva… Kineska ekonomska kriza će konačno postati prihvatljiva činjenica“. Naveo bih i reči Jozefa Stiglica: “Pola decenije pre krize moja ocena je glasila da je američka ekonomija bolesna“. Ima li zemlje o kojoj se ne bi moglo reći nešto slično? Patetiše se sa kineskim dugom od 800 milijardi dolara, međutim njene finansijske rezerve iznose 3.200 milijardi dolara, a samo u američkim državnim obveznicama ona ima 1.200 milijardi dolara. Tvrdnja da svoj uspeh zasniva na raubovanju nisko plaćenih radnika je već izlizana i upravo je doživela demanti neki dan kada je Yutu – kineska spacijalna pokretna laboratorija nastavila da šalje podatke sa Meseca. Ukratko, prošle godine je Kina u istraživanja i visoku tehnologiju uložila 284 milijarde dolara, sa ambicijama da 2018. prestigne na tom polju Evropu, a 2020. i Ameriku. Nije reč samo o političkim deklaracijama, iako su Kinezi ponajviše od reči, nego su „tehnološke“ akcije u Kini prošle godine porasle za 42 odsto, a to je već nešto pouzdanije. Niko nije obavezan da voli Kinu, ali jeste obavezan da izrekne istinu o njoj. Reč je o jednopartijskoj, još uvek totalitarnoj državi, što ekonomiji rasta po svaku cenu nedvosmisleno pogoduje.

Aktuelna preraspodela preko poljuljanih kurseva samo je detalj u opštim pravilima beskrupulozne finansijske igre. Globalni kapital 2010. godine procenjen je na 600 biliona (hiljada milijardi) dolara. Tokom „procvata“ finansija protekle dve decenije globalni kapital je utrostručen. Procene su da će do kraja ove decenije dostići 900 hiljada milijardi dolara – toj moći ne postoji nikakva protivteža. Inače 2010. godine[4] globalni BDP bio je 63 biliona, približno jedna desetina novca koji se vrti. Ukupni dugovi država u svetu iznosili su iste godine 212 biliona dolara. Najimpresivnije je, međutim, da globalna kapitalizacija tržišta iznosi 72,5 biliona dolara.[5]

Evo u čemu je igra: to je kao sa naftom gde se na berzi trguje sa manje od 20 odsto količina u prometu, ali se na tom uzorku formiraju „tržišne“ cene, nesumnjivo više nego kada bi ponuda na berzama bila veća. Isto tako se i na tržištu novca trguje sa samo12 odsto kapitala i time formiraju njegove cene (kamate). Šta se i kako „valja“ sa preostalih 88 odsto kapitala i preko kojih kanala, osim preko hedž (hedge) fondova, niko ne zna. Drugi deo, onaj sa kursevima, problematičan je utoliko što još nije završeno suđenje bankama koje su krale klijente preko lažno formiranog Libora, kad je 6. februara u Americi pukla bruka na Volstritu vredna bar 6 milijardi dolara zbog manipulisanja kursevima. Tržište valuta je gigantsko, vredi 5.300 milijardi dolara, pa se računalo da se „sića“ od 6 milijardi neće ni primetiti. Ko bilo čemu i bilo u koga može da veruje posle svega toga?

Revolt, a ne revolucija

Prethodno rečeno je sistem. Taj sistem je kapitalizam, jer kako smo videli kapital u njemu ima ulogu koja nadilazi sve ostalo. Pored toga to je danas jedini sistem koji postoji na Zemlji. Na Severnu Koreju je spalo da jedina izigrava – komunizam.

Dominirajući oblik kapitalizma, koji najčešće zovu neoliberalizam, karakterisan sve većim bogaćenjem bogatih i sve većim siromašenjem siromašnih, veliki broj ljudi na svetu ne voli. Namerno ne kažem većina, jer iako je to logično, nemam podataka kojima bih to potvrdio. Postoji studija koju su sačinili Izabel Ortiz, Sara Burke i Gernan Kortes (Friedrich Ebert Stiftung – Njujork) o protestima od 2006. do 2013. širom sveta. Analizirali su 843 protesta u 87 zemalja koji obuhvataju 90 odsto svetskog stanovništva.

Konstantan rast broja protesta dokazuje rastuće nezadovoljstvo. U najvećem broju mirnih protesta učestvuju pripadnici srednjeg platežnog sloja (304). Najveći broj violentnih protesta analiziranih u studiji izazivaju pripadnici nižih platežnih slojeva. Najveći broj revolta je politički motivisan (376): gaženje demokratije, uticaj korporacija, privatizacija, korupcija, izigravanje sudstva, nedostatak transparentnosti, špijuniranje građana i antiratni motivi. Sledi 302 protesta zbog gaženja verskih, građanskih, manjinskih prava, slobode okupljanja, govora i štampe… Karakteristično je da su upotreba sile i vandalizmi obeležili 75 slučajeva što je samo 8,9 odsto protesta.

Uočljiv je rast sledbenika Stefana Hasela (Stephane Hassel) i njegovog „Pobunite se“, ali i nemačkog pisca Inga Šulcea (Ingo Schulze) koji poziva na nenasilne i simbolične akcije protiv vlasti. Analitičari protesta ne daju nijedan primer koji bi bio okarakterisan kao poziv na revoluciju – na brzo, temeljito i nasilno menjanje društvenih odnosa. Usplahireni tvrde da se zbog takvih protesta niko više ne uzbuđuje. Međutim zbivanja u našoj blizini, u Bosni i Hrvatskoj, ih demantuju. Vlast se uzbuđuje i te kako. I oni koji kapitalom manipulišu vlast sve manje mirno spavaju, jer je 37 protesta okupljalo preko milion, čak do 100 miliona nezadovoljnika. Kina još nema značajnih protesta van fabrika, ali će i ona dići glavu! Niko ne zna u šta sve to može da se izrodi. „Reforma je ipak manje rizična od revolucije“. Kapitalizam je posle hrišćanstva najdugotrajnija relevantna ideologija, uglavnom zato što je umeo da se reformiše, da apsorbuje evolutivne ideje.

Danas mu pomahnitala glorifikacija profita pomućuje razum, te ruši podnošljivi društveni ekvilibrijum. Nema klasa, nema avangarde, nema sindikata[6] (ili ih ima toliko da se međusobno parališu). Nema proletarijata, nema gladi. U kontejnerima uvek ima dovoljno bačenog, pa malo ko umire od gladi i zime. To je sramota za 21. vek, ali se uz nju preživljava. Stručnjaci za upravljanje krizama još uvek veruju da se metodom priznavanja grešaka, zaklinjanja u promene i minimalnim popravkama sistema može i dalje zamajavati svet. No danas je već previše stvari na izdisaju. Jakob Augštajn govori o krizi morala i „poverenja u sistem i njegove pojmove: pravdu, pravo, odgovornost, zakon, dužnosti, jednakost, razum, napredak, javnost, parlament, vlade, izbore, demokratiju“. On takođe kaže: Tržište nema morala, a bez morala postajemo životinje“. Vredosti su malo po malo razorene, a nisu zamenjene novima. Sebična elita grabi za sebe više nego ikada. Umesto da investira, kocka se hiljadama milijardi i ostavlja trećinu odraslih i polovinu mlade generacije izbačenima sa tržišta rada.

Argumenata čak i za revoluciju ima. Međutim svedoci smo da su mase do sada reagovale revoltom, a ne revolucijom. „R“ iz reči revolucija je ispalo, ostaje sve više vere u evoluciju, političku, socijalnu, u mogućnost da se bez, ili sa minimumom, prolivanja krvi rešavaju problemi. To je posle svih „velikih“ i malih ratova ogroman korak napred, evolucija u kojoj odumire krvološtvo i počinju da se formiraju oblici mirnog rešavanja društvenih neravnoteža. Sklon sam da neargumentovano tvrdim (jer nisam našao da se iko do sada bavio studijama u tom pravcu), kako su nazaslužniji za socijalnu evoluciju mirovni pokreti – njihova borba protiv rata, naoružanja i nasilja.

***

Nikako da se udenem u aktuelnu situaciju. Prenebregavam da je u Srbiji jedino važno šta će biti sa izborima, koji sem političkih kandidata i štampe, nikoga ne interesuju. Uoči prošlih izbora pokušao sam da se upletem tekstom kojim objašnjavam kako beli listići prema projektu Alesandra Tesarija (Alessandro Tessari) mogu postati veoma efikasno sredstvo političke evolucije. U najkraćem, beli listići se obračunavaju kao i glasovi za poslanike. Za broj poslaničkih mesta koje su osvojili beli listići, budući da takve partije nema, umanjuje se ukupan broj poslanika u parlamentu. Opako, zar ne? Svejedno je taj moj tekst bio fijasko. Sada se bacam na proučavanje jednog već zaboravljenog političko-filozofskog stava u Italiji koji se zvao – nonmenefregismo – u prevodu „bašmebrigizam“. Slutim da će posle izbora u Srbiji to postati veoma aktuelno. Put je to i do kontraevolucije!

Peščanik.net, 18.02.2014.

———–    

  1. Na nenastanjenu hrid Pod Mrčaru, u lastovskom arhipelagu, biolozi su 1971. godine pustili pet pari mediteranskih guštera da bi videli kako će se tu, gde ih nikada nije bilo, prilagoditi. Izbio je rat i eksperiment je pao u zaborav da bi ga se 2006. godine prisetili. Grupa pretežno belgijski biologa proverila je i ustanovila da na ostrvu ima oko 5.000 guštera, nedvosmisleno potomaka donetih parova, ali sa neverovatnim promenama – od „mesoždera“ (hranili su se insektima), postali su biljožderi, jer insekata nije bilo dovoljno. Shodno promeni ishrane postali su duži (od 5 narasli su na 13 cm u proseku), snažnije glave, većih čeljusti i najvažnije: na izlazu iz želuca formirao im se kružni mišić (svingter) da bi usporio protok hrane u creva, jer biljna hrana mora znatno duže da se vari. Na tom primeru stručnjaci su uočili da se evolucija ne događa samo sporo i milenijumima, nego i skokovito, onda kada je egzistencija vrste dovedena u pitanje ukoliko se ne prilagodi uslovima. Kod guštera sa ostrva Pod Kopište, odakle su doneti, nisu ustanovljene nikakve promene. National Geographic je tome posvetio naslovnu temu, a Ričard Dokins ga nazvao „Najveći šou na svetu“. Osporavanje biološke evolucije posle ovoga postaje još besmislenije.
  2. Lester Thurow, The Zero-Sum Society. „Kada kompanije ostvare monopolski položaj, prvo smanjuju troškove za razvoj i istraživanja.“
  3. George Friedman, osnivač Stanford Geopolitical Intelligence Institute.
  4. Uzimam tu godinu za primer, jer kasnije nema svih kategorija uporedivih podataka.
  5. Podaci: Bain & Cop. Consulting Service.
  6. Pre četrdeset godina više od trećine radnika bilo je u sindikatu, danas ih je manje od 7 odsto: http://pescanik.net/2014/02/zasto-nema-pobune/