U vreme genocida u Srebrenici bio sam isuviše mali (imao sam deset godina) da bih mogao da razumem patnju i užas koji su se dešavali svega nekoliko stotina kilometara od mesta u kome sam živeo. Podatak koji me i danas zaprepasti – Srebrenica je od Beograda udaljena tek 210 kilometara. Međutim to me, kao ni druge pripadnike moje generacije ne oslobađa odgovornosti da koliko je to u mojoj moći utičem na otkrivanje istine o tom stravičnom pokolju. Zapravo, mislim da je to obaveza svakoga ko bilo kojim povodom zauzima makar i delić javnog prostora. To je naš dug prema žrtvama: odricanje podrške politici koju su očevi naših generacija podržavali i izražavanje postiđenosti i saučešća preživelima. Ove godine, 408 novoidentifikovanih tela biće pokopano u Potočarima. Time će se broj sahranjenih žrtava genocida povećati na 6.139. Još oko 1.000 tela čeka na obradu; genocid se još nije završio. Koliko o tome razgovaramo? Koliko nas se to tiče? Koliko o tome uopšte znamo?

Mapiranje genocida, multimedijalni projekat Suade Kapić, bi mogao da posluži kao polazna osnova za edukaciju o genocidu u Srebrenici. Traje jako dugo i mučno ga je gledati, najčešći su komentari koje sam čuo. Svaki put sam rekao da ne razumem tu vrstu primedbi, jer su besmislene i govore o nedostatku ljudskosti u nama. Tako valjda živi poštuju ubijene nedužne i tako se, između ostalog, suočavaju sa politikom države čiji su državljani, a koja je mučki poubijala toliko nevinih ljudi. To moramo znati; kad je Srebrenica u pitanju, ne bi trebalo da nam ništa bude teško, ako se smatramo ljudskim bićima. Pred Srebrenicom ne sme da nas uhvati tipična srpska mrzovolja, ako mislimo da smo bolji od onih koji su za genocid i njegovo negiranje odgovorni.

U srpskim medijima nije obeležen 6. jul, dan kada su snage bosanskih Srba otpočele napad na Srebrenicu, ili kako su oni to zvali osvajanje Srebrenice, koje će kulminirati genocidom koji je trajao desetak dana. Pripremiti i izvršiti genocid, to je komplikovan i težak posao koji zahteva ozbiljnu organizaciju, predanost i mnogo vremena. Srbi su međutim pokazali kako je moguće u svega desetak dana poubijati i zakopati više od 8.000 ljudi.

Srpske medije i ove godine kada (i njihovom zaslugom) negiranje genocida u Srebrenici puni 18 godina i dobija pravo glasa, ne zanima istina o tom, kako genocidu tepaju, strašnom zločinu. Oni naprotiv rade sve što je u njihovoj moći da nastave kampanju zataškavanja i negiranja. To je razumljivo: u domaćim medijima radi ogroman broj ljudi koji već godinama ovaj masakr relativizuje i time zataškava odgovornost i učešće srpskog državnog rukovodstva; to u našoj kulturi spada u izražavanje nacionalnog ponosa. Neki su to radili i rade iz čistog interesa, drugi zbog slabog ili nikakvog obrazovanja, treći zbog povezanosti sa bivšim i sadašnjim vlastima koje im diktiraju stavove; razlozi su brojni. Kao i kada je u pitanju opsada Sarajeva i nepregledni niz ratnih zločina u regionu, od Vukovara preko Prijedora do poslednjeg etnički očišćenog sela na Kosovu.

Demokrati i njihovi politički saradnici su tokom svoje vladavine učinili mnogo na negiranju genocida i ratnih zločina. U ovom poslu koji zahteva kontinuirani rad isticali su se i po odlasku sa vlasti; setimo se samo ponovljenog negiranja genocida u Srebrenici od strane Borisa Tadića na HRT-u. Oni nisu hteli da čuju čak ni za to da 11. jul u Srbiji postane Dan sećanja na žrtve genocida, kao što je to danas slučaj u svim zemljama Evropske unije. Od aktuelnih vlasti teško da možemo očekivati da urade ono što je trebalo da urade naši, posebno jer su ključne ličnosti koje bi o tome danas mogli da odlučuju bili nosioci politike koja je izvršila genocid – jedan je bio portparol politike koja je genocid pomagala, a drugi se isticao u huškanju na rat i širenju antimuslimanske, šešeljevske propagande. Međutim, to nas ne oslobađa obaveze da od njih to zahtevamo, iako se čini da su od insistiranja na donošenju odluke da se 11. jul proglasi Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici izgleda odustali svi. Od toga ne smemo da odustanemo ako ikada mislimo ili se nadamo da ćemo postati normalno, civilizovano društvo.

Ko ne razume da su genocid i ratni zločini, uz njihovo višegodišnje negiranje, izvor svakog pojedinačnog problema sa kojim se danas kao društvo suočavamo, ne razume ništa. Zašto se toliko govori o povratku u devedesete, kada je taj povratak nemoguć, jer se odande nismo pomerili ni korak. Siromaštvo, nezaposlenost, polupismenost, homofobija, ksenofobija, zaostalost, fašizam mladih, fašizam starih – sve su to posledice jedne iste politike koje se nikada nismo odrekli. Da je drugačije, upis u srednje škole malih maturanata bi se odlučivao na testu koji sadrži i seriju pitanja o genocidu u Srebrenici. Da je drugačije, ne bi bilo moguće da naši prave koaliciju sa ravnogorskim pokretom, kalkulantski ćute o genocidu, podržavaju uništavanje obrazovanja i pravosuđa, promovišu modele ponašanja i života nepojamno drugačije od onoga što savremen svet smatra civilizovanim. Da je drugačije, ne bi bilo moguće da istaknute ličnosti iz onog vremena danas ponovo vode državu.

Možemo proglasiti kraj velikosrpskog nacionalizma u relevantnim političkim partijama, iako se dosta dobro držao svih ovih godina, od miniranja celovite Bosne i Hercegovine, preko predloga podele Kosova do balvana na Jarinju. Međutim, suština velikosrpskog nacionalizma ostala je u glavama i kulturi svakodnevnog života. Primera za ovo ima bezbroj, lako ih je u nedogled nabrajati, a poslednji u nizu je koncert Svetlane Ražnatović pred preko 100.000 ljudi koji kao jedan pevaju balade ratnom zločincu. Tog demona još nismo proterali iz sebe i ne smemo se opuštati. On divlja svakim našim postupkom, iako toga kao i drugi zaposednuti ljudi nismo svesni. Jedino nam približavanje EU može pomoći da u tom teškom procesu proterivanja zla iz sebe uspemo. Problem je samo što moramo sami da ga otpočnemo. Zato je od velike važnosti da se pregovori sa EU uspešno nastave, ali je od još veće važnosti da konačno uradimo ono što nikada nismo umeli – da sami krenemo u procese koji bi očistili glave od laži i provocirali saosećanje, osećaj stida, krivice i odgovornosti, svakome po zasluzi. Jedino tako se možemo nadati boljoj budućnosti, ako za nju već sada nije kasno uzimajući u obzir stavove naše dece, roditelja, nas samih, naš način života, odnos države i odgovornih pojedinaca prema užasima počinjenim u ime države u kojoj živimo. Vreme brzo prolazi, ali ne i nama; svi smo svedoci – u ovom ropcu može da se preživljava jako dugo. Trgnuti se iz tog grča znači prestati živeti u negiranju istine o našoj zajedničkoj zločinačkoj prošlosti. Prošlo je 18 godina od genocida u Srebrenici, i nije prošao ni jedan jedini dan.

 
Peščanik.net, 07.07.2013.

TEMA – SREBRENICA