Ograničenja slobode kretanja na Balkanu nekad i sad

 
Za nešto više od tri meseca, prvog januara 2014. prestaju sva ograničenja pri zapošljavanju građana Rumunije i Bugarske na čitavom prostoru EU. Ali ovaj događaj, koji je od epohalnog značaja za Jugoistočnu Evropu, dolazi u nepovoljnom trenutku evropske recesije i visokih stopa nezaposlenosti u EU. Masovna emigracija radne snage u razvijene zemlje Unije trenutno nije, blago rečeno, dobrodošla.

Političari i javnost u zemljama koje očekuju priliv imigranata već su počeli da pokazuju znake uznemirenosti. Mediji, naročito tabloidi, ukazuju na „opasnosti“ od „hordi“ siromašnih imigranata, a naročita bojazan se iskazuje prema masovnoj migraciji Roma. Britanski koalicioni kabinet tokom čitave ove godine radi na pooštravanju propisa za pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti imigranata. Otišlo se toliko daleko da je britanski savet ministara u januaru razmatrao lansiranje negativne reklamne kampanje u Rumuniji i Bugarskoj. Anti-iseljenički marketing bi razotkrivao negativne strane života u Britaniji, sa akcenatom na nepovoljne vremenske prilike i teškoće u pronalaženju posla. Na taj način je trebalo obeshrabriti potencijalne migrante.

Kada je vest došla do medija, izazvala je ozbiljne osude i komične interpretacije, naročito na internet portalima. Portal londonskog Guardiana je pozvao posetioce da osmisle reklamne panoe, koji su od vladinog negativnog advertajzinga napravili vrhunsku zabavu i sofisticiranu kritiku politike Dejvida Kameruna. Uvređeni Rumuni su sa svoje strane odgovorili anti-kampanjom koju je osmislila marketinška agencija Gândul („Zašto ne dođete ovamo? Mi možda ne volimo Britaniju, ali vi ćete zavoleti Rumuniju“). Rumunska kampanja poziva Britance da emigriraju u Rumuniju ističući njene komparativne prednosti – od lepote žena („Polovina naših žena izgleda kao Kejt, druga polovina kao njena sestra“), klime („Ovde možete uživati u luksuzu sunčanja“) i niskih životnih troškova („Naše točeno pivo je jeftinije od vaše flaširane vode“), do raznovrsnosti kuhinje („Mi služimo više vrsta jela od engleskih pita, kobasica i fish ‘n chipsa“) i alkoholnih napitaka („Vi imate samo viski. Mi imamo vino, cujku, rakiju i brendi“). Ideja britanske vlade o negativnoj kampanji završila se fijaskom, a nadležni ministri posle svega uveravaju svoju javnost da će Britanija u svetu biti propagirana isključivo kao zemlja prijatna i udobna za život.

U Nemačkoj je polemika vođena na načelnijem nivou, kao pitanje instance vlasti i izvora novca kojim će se zbrinjavati priliv (u prvom redu romskih) imigranata. Nemački nedeljnik Spiegel prenosi reagovanja predstavnika lokalnih autonomija, koje upozoravaju da neće biti u stanju da same snose socijalno i finansijsko breme liberalne useljeničke politike. Kristijan Ude, predsednik Udruženja nemačkih gradova tražio je u ovoj oblasti značajnije finansijsko učešće federalne vlade.

U Francuskoj po pravilu reaguju strukovni sindikati, ali i ekstremna desnica tražeći zaštitu domaćeg tržišta radne snage. Ipak, i pored jakih i upornih protivljenja, automatizam primene EU propisa ostavlja malo manevarskog prostora za delovanje protiv priliva radne snage iz Rumunije i Bugarske. Po prvi put u istoriji, značajan deo onoga što se geopolitički i civilizacijski smatra Balkanom postaje deo zajedničkog evropskog tržišta radne snage.

Značaj ovih događaja može se bolje odmeriti kada se sagleda u dužem periodu, koji su obeležile restrikcije u domenu kretanja ljudi i kontinuirani neuspeli pokušaji integracije ovog dela Evrope u tokove svetske ekonomije. Ovaj mali prilog baviće se bilansom migracionih politika zemalja Jugoistočne Evrope u vreme globalnog režima restrikcija u domenu slobode kretanja ljudi (1914-1990), kao i tokom dva poslednja procesa globalizacije, jednog koji se razvijao u decenijama pred Prvi svetski rat (1871-1914), i drugog koji je dobio zamajac od 1990. do danas.

 
Zemlje Jugoistočne Evrope i Prva globalizacija (1871-1914)

Kako su se balkanske zemlje pozicionirale na evropskom i tzv. atlantskom tržištu radne snage tokom tzv. Prve globalizacije? Istorijski sociolog Džon Torpi, autor čuvene knjige u ovoj oblasti (J. Torpey, The Invention of passport…, 2000) obrazlaže da su već na prelasku iz 19. u 20. vek, u većem delu Evrope bile uklonjene međugranične kontrole putnika i putne isprave kao obavezan dokument. U okvirima nečega što podseća na današnju Šengensku zonu putnik se mogao kretati od Balkana do Skandinavije i od granica Rusije do Atlantika bez bilo kakvih pasoških kontrola i policijskog nadzora. Ovaj režim slobode kretanja na međudržavnom nivou razvijao se postupno u drugoj polovini 19. veka, a čvrstu osnovu u Srednjoj Evropi zadobio je nakon što je Severno-nemačka konfederacija predvođena Pruskom prihvatila liberalno pasoško zakonodavstvo 1867. Neke evropske zemlje, kao na primer Austrougarska, u stvarnosti su odustale od kontrole putnih isprava (prema Nemačkoj i Italiji), iako su formalno i dalje insistirale na putnim ispravama. Efektivna zona slobodnog kretanja produžavala se i na drugu stranu Atlantika, jer američke imigracione vlasti takođe nisu sprovodile pasošku kontrolu.

Ova 19-ovekovna evropska Šengen zona i objedinjeno tržište radne snage u okviru tzv. Atlantskog sistema nastali su kao posledica dinamike tržišne utakmice i stalne potrebe za jeftinom radnom snagom. Kako pokazuje sofisticirana ekonometrija Hatona i Vilijamsona, migraciona kretanja između Starog i Novog sveta doprinela su tokom druge polovine 19. veka izjednačavanju prosečne cene rada na globalnom nivou. Zahvaljujući velikom broju radnika koji su dolazili u Ameriku, cena rada tamo je počela da opada, dok je s druge strane, shodno zakonima ponude i tražnje, na drugoj obali Atlantika kontinuirano rasla (T. J. Hatton and J. G. Williamson, Global Migration and the World Economy…, 2006). Sličan proces odigravao se na evropskom tržištu radne snage, koje se pružalo sve do istočnih granica Nemačke i istočnih i jugoistočnih granica Austrougarske. Dugoročno gledano, sistem je težio ravnoteži, sve dok razmirice između Srbije i Austrougarske nisu dovele do izbijanja Prvog svetskog rata.

Balkanske zemlje Srbija, Bugarska i Rumunija, zajedno sa carskom Rusijom ostale su na marginama ovih globalnih procesa. U ovim zemljama pasoši i granične kontrole putnika su i dalje bili sastavni deo svakodnevice putovanja u inostranstvo. Jednim delom ovo je bilo posledica restriktivne nemačke i austrougarske politike, ali u značajnoj meri i ograničenja koje su te države nametale svojim građanima. Režim kontrole granice Austrougarske prema Srbiji i Rumuniji bio je pod ingerencijom mađarskih vlasti, koje su u pogledu pasoških propisa vodile samostalnu politiku u odnosu na Beč.

Mađarska vlada je tek 1910. ukinula režim pasoške kontrole putnika prema Srbiji, dok su granične kontrole prema Rumuniji ostale na snazi, kao i na delu srpsko-bosanske granice gde granične kontrole nikada nisu bile relaksirane. Kraljevina Srbija je tako barem na par godina bila deo te Evrope bez granica i pasoša, iako su srpske vlasti i dalje insistirale na putnim ispravama. Štaviše, 1911. zavedena je drastična novčana taksa (250 dinara ili oko 50 tadašnjih US dolara) za izdavanje iseljeničkog pasoša za Ameriku. Prosečna dnevnica u Srbiji tada je bila oko tri dinara i jasno je da su vlasti sprečavale iseljavanje ljudi iz Srbije.

Stojan Protić, radikalski prvak i u to vreme nadležni ministar, prilično je nevešto u Narodnoj skupštini branio uvođenje ove drakonske takse. Prvo je govorio o eksploataciji iseljenika od strane neovlašćenih agenata parobrodskih kompanija. Potpuno neuverljivo Protić obrazlaže da se građani ovom neumerenom taksom zapravo štite od eksploatacije agenata. U produžetku svog govora on ipak otkriva prave razloge, koji su u osnovi imali demografske i vojne potrebe zemlje koja se u to vreme pripremala za Balkanske ratove. Istovetni razlozi vojne prirode motivisali su i bugarske vlasti, koje su 1908. zavele najrigorozniji sistem izdavanja pasoša u Evropi.

Bugarsko zakonodavstvo u principu nije dozvoljavalo iseljavanje vojnih obveznika do 40 godina starosti. Budući da je u zemlji bila na snazi opšta vojna obaveza, ova odredba odnosila se praktično na sve fizički sposobne muškarce u zemlji. Pasoš se mogao dobiti tek nakon razrešujuće odluke centralnih vlasti da pojedinac bude izuzet od ove odredbe. Ukoliko bi mu bilo odobreno da putuje, mogao je to da učini tek nakon ostavljanja enormne kaucije u iznosu od 1.000 do 5.000 leva. Preračunato u dolare, iznos kaucije koju su arbitrarno utvrđivale lokalne vlasti, dosezao je za ono vreme fantastični iznos između 200 i 1.000 dolara. Kaucija se vraćala po povratku iseljenika u zemlju i služila je kao garancija da iseljenik neće trajno napustiti zemlju. Još jednom treba podsetiti da se u isto vreme širom Evrope i za Ameriku moglo putovati bez ikakvih papira, formalnosti ili kontrole na granicama (A. R. Miletić, Journey under Surveillance…, 2012). 

 
Ratovi, ekonomski nacionalizam i restrikcije (1914-1945)

Kada su se u avgustu 1914. Antanta i Centralne sile umešale u spor između Austrougarske i Srbije, pasoške kontrole su ponovo uvedene na čitavom prostoru 19-ovekovnog Šengena. Doduše, mnogi su smatrali da će rat trajati relativno kratko i da će režim ograničenja slobode kretanja biti samo privremen. Takav duh provejava i kroz prve uredbe kojima je kontrola uvođena „privremeno“. U realnosti, sistem putnih isprava i međugraničnih kontrola u Evropi preživeo je sve do najnovijih promena u njoj 1990. Brutalnost rata 1914-1918. i posleratno nacionalno pozicioniranje novonastalih evropskih država ostavljalo je malo prostora predratnim trendovima slobode kretanja i ekonomske integracije tržišta. Naročito u periodu od Velike ekonomske krize 1929. povest Evrope obeležili su ekonomski nacionalizam, carinske barijere i režim striktne kontrole kretanja robe i ljudi. SAD i druge značajne zemlje useljavanja uvele su sistem kvote i druge vidove ograničenja priliva novih migranata. Na žalost, to je bio jedini globalni trend u koji su Bugarska i novonastala Jugoslavija u to vreme „integrisale“. Zapravo su Srbija i Bugarska bile prethodnice ovog globalnog sistema kontrole i restrikcija u domenu slobode kretanja ljudi, nastalog tokom i posle Prvog svetskog rata.

Znači, za razliku od predratnog perioda (pre 1914), kada su ograničenja slobode kretanja ljudi na Balkanu predstavljala anomaliju u evropskim razmerama, u međuratnom periodu su one postale sastavni deo evropskog trenda repasportizacije i skoro opšteg viznog režima na međudržavnom nivou. Ratna ostavština u vidu ekonomskih nedaća i visokih stopa nezaposlenosti bila je u osnovi nove politike protekcionizma u opnosu na domaću industriju i domaću radnu snagu.

Jugoslovenske i bugarske vlasti zavele su striktnu kontrolu u domenu ulaska u ove zemlje i izlaska iz njih. Pored zvaničnih instrumenata zasnovanih na proceduri izdavanja pasoša i viza, vlasti su nezvanično, putem poverljivih cirkulara, ustanovljavale kriterijume prema kojima će dodeljivati ili uskraćivati ove isprave. Poverljiva akta uvodila su najrazličitije kriterijume, od državljanstva i etničke pripadnosti aplikanta, pa do ekonomskih i demografskih interesa zemlje. Pri tome su politički motivi, to jest češće etnički, pretezali nad razlozima zaštite domaćeg tržišta radne snage.

Jugoslovenske vlasti su favorizovale iseljavanje nacionalnih manjina. Etnički Nemci, Mađari ili Muslimani (slovenskog i neslovenskog porekla) dobijali su putne isprave odmah na prvoj administrativnoj instanci i po pojednostavljenoj proceduri, dok su pripadnici tzv. nacionalnog ili slovenskog elementa (etnički Srbi, Hrvati i Slovenci) prolazili kroz komplikovanu administrativnu proceduru sve do samih centralnih organa vlasti koji su donosili odluku o svakoj pojedinačnoj aplikaciji. Nacionalnim manjinama i muslimanima dozvoljavalo se iseljavanje celih porodica, dok se kod etničkih Jugoslovena favorizovalo iseljavanje pojedinaca; porodice su se mogle seliti samo uz posebno razrešenje centralnih vlasti. Posledice ove etničke segregacije vidljive su i u zvaničnoj iseljeničkoj statistici. Broj etničkih Nemaca i Mađara, koji su zajedno činili svega nekoliko procenata stanovništva zemlje, u iseljeničkim kontingentima 1924. i 1925. čini skoro polovinu svih „jugoslovenskih iseljenika“. Kada se ovome doda procenjeni broj muslimanskih iseljenika za Tursku, manjinski kontingent narasta na skoro dve trećine svih iseljenika.

U Bugarskoj politički, to jest etnički kontekst iseljeničke politike dobija formu bilateralnih ugovora o razmeni stanovništva sa Turskom i Grčkom. Ova politička emigracija bila je na godišnjem nivou prosečno veća od kontingenta radničke emigracije iz Bugarske u Evropu i Ameriku. Politički kriterijumi pretezali su nad ekonomskim i u domenu kontrole ulaska stranaca u ove dve zemlje. Bugari su naročito podozrenje imali prema određenim kategorijama Turaka i generalno prema ruskim i jermenskim izbeglicama. Jugoslovenske vlasti pokazivale su nelagodu prema Nemcima, Mađarima i etničkim Jevrejima. Samo pod izuzetnim okolnostima pripadnici ovih etničkih grupa mogli su dobiti ulaznu vizu ili dozvolu boravka. Rigorozne kontrole useljavanja i iseljavanja bile su međutim na snazi širom Evrope i sveta. Striktna politika kontrole naročito je pojačana u vreme velike ekonomske krize 30-ih godina i pred Drugi svetski rat. 

 
Hladnoratovski kontekst migracione politike (1945-1990)

Nove forme ograničenja slobode kretanja nastale su u vreme tzv. hladnoratovske podele u Evropi i ubrzane „sovjetizacije“ zemalja pod kontrolom „prve zemlje socijalizma“. U Sovjetskom Savezu uvedeni su od 30-ih godina prošlog veka pasoši i za unutrašnji saobraćaj ljudi, dok je odlazak u inostranstvo bio gotovo nemoguć. Putovati iz jednog dela SSSR-a u drugi iziskivalo je obimnu prepisku sa vlastima i odobrenje područnih ispostava državne bezbednosti. Iz tog vremena potiče vic koji kaže da sovjetski građanin u inostranstvo ide samo službeno – i to na tenku. Sovjetske vlasti kao da su htele da se obračunaju i sa samim terminom „emigracija“, koji je izostavljen iz Velike boljševičke enciklopedije (izdanja 1952-59). Iako kontrola kretanja ljudi u zemljama Istočnog bloka nikada nije dostigla sovjetske razmere, putovanje iz ovih zemalja u inostranstvo bilo je takođe u najvećoj meri ograničeno. Dozvole iseljavanja velikom broju migranata na zapad bila su moguća samo u nekoj vrsti bilateralnih sporazuma ili pogodbi koje su zaključivane sa zapadnim zemljama.

Najozloglašeniji su bili aranžmani Zapadne Nemačke sa Rumunijom i DDR-om tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kada su ljudske glave bukvalno otkupljivane zapadno-nemačkim markama. Vlada Zapadne Nemačke je naime plaćala odobrenje za iseljavanje svojih sunarodnika iz Rumunije po ceni od 5.000 do 11.000 maraka po migrantu. Vlasti DDR-a su još umešnije trgovale ljudima; oko 70 hiljada političkih zatvorenika isporučeno je Zapadnoj Nemačkoj uz nadoknadu od 70.000 zapadno-nemačkih maraka za svakog od njih.

Socijalistička Jugoslavija bila je na početku svog postojanja verni sledbenik sovjetskog modela vlasti. Državne granice bile su pod strogom kontrolom, a radna snaga je često primenom sile ili zastrašivanja mobilisana za rad i premeštana iz jednog dela zemlje u drugi, naročito iz prenaseljenih sela u gradove gde je trebalo podići industriju. Čak i nakon sukoba sa Staljinom i uspostavljanja odnosa sa zapadnim zemljama, rigidni modeli kontrole kretanja ljudi preživeli su još izvesno vreme. Postupno međutim, jugoslovenski režim se liberalizuje u tolikoj meri da tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka postaje jedan od najotvorenijih u tadašnjem svetu. Sticajem okolnosti, u socijalističkoj epohi dinamika kretanja radne snage u zemlji i u zagraničnim migracijama prevazilazila je mnogostruko obim tih kretanja iz vremena navodno liberalne ekonomije Kraljevine SHS/Jugoslavije.

Jugoslovenske vlasti u vreme prosperitetnog socijalizma imale su velike koristi ne samo od deviznih doznaka koje su emigranti slali u zemlju, već i od činjenice da su putem migracije uvek mogli da relaksiraju unutrašnje prilike smanjujući nivo nezaposlenosti i usmeravajući van zemlje višak zaposlenih. Usmeravanje radne snage išlo je preko jugoslovenske službe za zapošljavanje, koja je uspostavljala direktne kontakte sa odgovarajućim nacionalnim službama u zemljama emigracije. Zapadni delovi Jugoslavije i Vojvodina već su bili deo velikih migracionih procesa krajem 19. i početkom 20. veka. Uža Srbija, Kosovo, Bosna i Hercegovina i Makedonija su po prvi put u savremenoj istoriji bili uključeni u iseljeničke procese ovakvih razmera.

Otvorenost zemlje za strane turiste donosila je, uz doznake, značajan deo deviznog priliva u državni budžet. Veliki broj turista sa zapada, pre svega iz Nemačke i Austrije, koji su letovali u jednoj socijalističkoj zemlji u uslovima blokovske podele u Evropi, bio je pravi kuriozitet. I dok su vlade Rumunije i DDR-a bukvalno uzimale otkup za glave svojih državljana da bi došle do preko potrebnih deviza, režim Josipa Broza mogao je da računa na kontinuirani priliv deviza kao posledicu liberalne politike koju je vodio u ovom domenu. 

 
Šengen i Druga globalizacija (1990-2013)

Najnoviji trend globalizacije svetske ekonomije i sve šire globalne integracije tržišta radne snage nije mogao mimoići ni ratom pogođene ex-jugoslovenske i ekonomski osiromašene balkanske zemlje Bugarsku i Rumuniju. Privlačna moć Šengenskog prostora delovala je pre ili kasnije na sve ove zemlje, koje se danas nalaze na različitim nivoima integracije u evropski sistem slobode kretanja. Događaji s početka ovog perioda, i naročito ratovi na jugoslovenskim prostorima, nisu slutili na dobro. Izgledalo je kao da će bivše jugoslovenske republike, u prvom redu Srbija, opet svojevoljno krenuti protiv globalnih procesa integracije. S druge strane, Bugarska i Rumunija, koje su od početka dobro izabrale generalni pravac svoje politike, dugo vremena nisu zadovoljavale ni elementarne uslove za uspostavljanje bezviznog režima ulaska u evropske zemlje. Ove dve zemlje Istočnog Balkana, kao i Makedonija, ostale su na tzv. crnoj Šengenskoj listi sve do 2001. odnosno 2009. (Makedonija), znači i u vreme kada su zvanično bile prihvaćene kao zemlje-kandidati za članstvo u EU.

Hrvatska i Slovenija, s druge strane, gotovo da su u kontinuitetu uživale liberalni bezvizni režim sa većinom evropskih zemalja. Hrvatsku je između slobode kretanja koju je omogućavao Titov crveni pasoš i blagonaklone politike EU-članica delio međuperiod od svega nekoliko godina. Poznanici i kolege iz Zagreba koje sam pitao za detalje, ne mogu uopšte da se sete da su ikada morali da podnose zahtev za izdavanje vize. Iz Hrvatske se u Italiju od 1997. putovalo i bez pasoša, sa ličnom kartom. Najteži put ka viznoj liberalizaciji su prošle Albanija i BiH, koje su na belu šengen listu stavljene tek 2011, dok su Srbija (bez Kosova), Crna Gora i Makedonija bezvizni režim putovanja dobile u decembru 2009. Skoro dve decenije građani ovih zemalja živeli su u nekoj vrsti geta, odvojeni od ostatka Evrope šengenskim zidom i ponižavajućom procedurom apliciranja za vize.

Građani ex-jugoslovenskih republika, koji su za vreme socijalizma jedini iz tadašnje Istočne Evrope mogli po svojoj volji da putuju, odjednom su bili jedini u Evropi koji nisu mogli da ostvare to pravo. Građani Kosova ipak proživljavaju najstrašnije iskustvo vezano za ograničenja slobode kretanja. To je danas poslednja bivša jugoslovenska teritorija koja se nalazi na crnoj šengenskoj listi. U evropskoj čekaonici zemalja koje nisu zadovoljile uslove za beli šengen nalaze se još Moldavija, Ukrajina i Gruzija.

Neodrživost situacije na severu Kosova i Kosovu u celini ilustruje činjenica da je tamo poslednjih nekoliko godina u ravnopravnoj upotrebi bilo (i još uvek je) nekoliko različitih pasoša: srpski plavi nebiometrijiski, srpski crveni biometrijski, UNMIK-ov statusno neutralni (do kraja 2010), kosovski nebiometrijski i kosovski biometrijski (od 2011).

Na Kosovo se kolima često ide sa jednim rezervnim registarskim tablicama ili probnim tablicama koje se dobijaju na graničnim prelazima. Srbi u Kosovskom pomoravlju, na primer, bili su prinuđeni da tokom ove godine preregistruju svoja vozila na RKS tablice da bi imali slobodu kretanja na ostatku Kosova. Kada ulaze na teritoriju centralne Srbije, oni stavljaju srpske GL tablice i tako izbegavaju plaćanje probnih tablica (3.000 dinara) i drastični namet na ime auto osiguranja (105 evra mesečno za putničko vozilo). Srpske vlasti, naime, ne dozvoljavaju saobraćaj vozilima sa tablicama koje sadrže simbole državnosti Kosova, dok se nameti za osiguranje vozila nameću kao recipročna mera, jer Kosovo nije pristupilo asocijaciji „zelenog kartona“. Putničko vozilo iz centralne Srbije plaća prilikom ulaska na Kosovo 120 evra na ime osiguranja, dok je za teretna vozila taksa mnogo veća. Ovaj režim recipročnih globa i administrativnih peripetija deluje nestvarno u uslovima sveopšte slobode kretanja u Evropi danas. 

***

Od balkanskih i ex-jugoslovenskih republika trenutno je samo Slovenija u potpunosti integrisana u sistem Šengena; Bugarska, Rumunija i Hrvatska, iako punopravne članice EU, još uvek nisu dostigle propisane standarde definisane šengenskim ugovorom. Građani ove tri zemlje imaju puno pravo kretanja i boravka na čitavom prostoru EU, dok izvesna ograničenja, kao što smo videli na početku ovog teksta, postoje u pristupu tržištu rada. Ova ograničenja za građane novih članica mogu biti produžavana najduže sedam godina od njihovog prijema u EU. U slučaju Bugarske i Rumunije, koje su postale punopravne članice 2007, taj rok ističe 1. januara 2014, u slučaju Hrvatske tek 2020.

Srbija, koja je tek dobila status zemlje-kandidata, teško da će pre 2020. godine postati članica, što znači da bi u najboljem slučaju tek 2027. njeni građani dobili neograničeni pristup zapošljavanju u EU. Da stvar ne bi izgledala suviše pesimistično, treba se osvrnuti na iskustvo istočnoevropskih zemalja koje su postale članice 2004, ali i na iskustvo Rumunije i Bugarske. Naime, najveći broj građana novih članica EU koji su zaista želeli da rade u ekonomski razvijenom delu Unije uspevali su da dođu do potrebnih papira i radnih dozvola.

Britanski javni servis (BBC) je u aprilu ove godine organizovao ispitivanje javnog mnjenja u Rumuniji i Bugarskoj, koje je pokazalo da relativno mali deo ekonomski aktivne populacije želi prednosti potpunog ukidanja restrikcija u EU. To znači da je većina onih koji su hteli da emigriraju to već učinila. S druge strane, popravljanje ekonomske situacije u tradicionalnim zemljama emigracije, recimo u Poljskoj, ne samo što je smanjilo dinamiku iseljavanja, već je značajan deo iseljenika počeo da se vraća natrag. Pred našom zemljom je dug i težak put do ovako uspešnog ishoda migracione politike. 

 
Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Peščanik.net, 08.09.2013.