New Year’s short story

Ni simbolična pojedinost zamjene dva sa tri, ni ona isprazna metafora što govori o razdoblju koje umire i onome koje se rađa, ni dovršetak astronomskog tijeka ne zbunjuju niti potkopavaju visoravan ove noći i tjeraju nas da iščekujemo dvanaest nepovratnih otkucaja. Pravi je uzrok opća i nejasna sumnja u zagonetku Vremena: to je strah pred čudom što, unatoč beskrajnim slučajnostima i unatoč tome što smo kapi Heraklitove rijeke, u nama preostaje nešto: nepokretno.

J. L. Borges: Kraj godine

Jest, doktore, sam sam se ja prijavio. Nije mi mrsko, volim ja to, a neko mora. Pa bolje da ja radim kad mi se radi, nego da to neko onako otaljava, što se kaže, preko kurca. A razumijem ljude. Mislim, one mojih godina, pa mlađe i šta ja znam, pet-deset godina starije. Nisu mi ni jasni ove staronje, al šta im možeš. Zapale se ono: nova godina, pa nova godina, najluđa noć, nije to svaki dan i sve tako. Pa nek im bude. Makar to i jest glupo. Onaj Skrobo, recimo, ima ja mislim i blizu šezdeset godina, a još se nešto trsi oko te nove godine, kao super je to nešto. Razumijem, naprimjer, malog Jaska. Njemu se čini da on sad nije u Dubrovniku da bi svijet propo. To, kažem, razumijem. Kad si u tim godinama znaš da ima neka nova godina kad te čeka nešto posebno i on se sad nada da je to baš ova. Zato i kažem da je normalnije da Jasko ide, a ja ću ostat dežurat. Neka njemu ove dvijehiljedetreće, dabogda mu sretna bila, a ja sam svoju novu godinu dočeko prije sedam godina, baš tačno sedam, hiljadudevetstodevedesetšeste. Moj doktore, ti si Banjalučanin, ne znam kako se tebi sviđa ovdje u Sani, al meni ljepše čaršije nema. Nas smo ti četvero, ja, starci i buraz, jedva glave izvukli na ramenima devedeset treće. Te štele, te lova, te stari valjo nekim ljudima, pa smo uspjeli na razmjenu otić, jest goli ko prst, al nam dlaka s glave nije falila. Ne moram ti ni reć da se to tad još i srećom smatralo. E moj doktore, nisam ja ni mlad bio, sedamnaest godina, al sam ja ko godina plako: sve od Sane pa skoro do Turbeta. Većina ljudi iz tog autobusa je ostala u Travniku, al mi smo produžili za Zenicu. Tamo je jedan starin rođak, bio drmator u Željezari prije rata, pa nam je on odma sredio da uselimo u neku napuštenu kuću na periferiji. U Zenici ono život ko neka normala, siromaštvo i sve, al nema straha onog ružnog od četnika i od mraka. Starci brzo našli poso, buraz mali se adaptiro, a ja se fino sjebo. Fali mi Sana. Jesam se ja i razočaro u milion ljudi i nije da meni ono neka raja fali, makar je bilo i finih ljudi, nego mi fali onaj miris neki, ono sunce što pada pod nekim posebnim uglom, onaj osjećaj, znaš, kad te noge same nose. Sve mi u onoj Zenici crno djelovalo, crnje neg je stvarno bilo. Proseravo sam se sveukupno, sad kad pomislim, al tad me furala nekakva pubertetska furka. Šetko sam sam uz Bosnu i baš mi se ružna činila i prljava. Zeničani su govorili da nikad čišća nije bila, čak i riba ima, ono kako ništa industrije nije radilo, a ja sam mislio na ovu našu Sanu, plavozelenu ko oči najljepših žena. Glumio sam nešto, ko ni u školu ja neću ić, kao stid me u srednju isponova, sa kao mlađom rajom, pa mi stari sredio da prvi razred ispolažem i krenem u drugi sa svojom generacijom. Jest, doktore, tamo sam ja u medicinsku kreno i prvi put bijeli mantil obuko. A kad sam se s jeseni pojavio u razredu garant me sva ona raja ko psiho slučaj gledala. Sam, smrknut, u crnom mantilu, ni s kim riječ nisam progovaro. Ma i bilo je tu ljudi koji su zaslužili takav stav i totalno odjebavanje, seljačina nakih i onih odvratne guzonjske djece što su uvijek užasna, al su u ratu najofirnija, al je bilo i dobre raje. I malo-pomalo se ja počnem pazit s jednim Kenom, pa sa Akijem iz Jajca, pa sa Zlajom i nas ti četvorica postanemo ko prava neka klapica. Ono izlasci neki, cuge, malo i neke travice, pa ženske i tako to. Počnemo nešto ko i svirat jer je Aki bio tito za gitaru, a Keno je ko nešto znao pjevat. Zlaji smo uvalili nekakav stari bas, a ja sam ko biva bubnjo. Dali smo se i ime neko, al ne mogu se sad sjetit, neka igra riječi, joj, sjetiću se, jest, sad znam. Ime je bilo ono pravo patriotski aktuelno, Kulin Ban, al je način pisanja bio subverzivan, treba mi papir i olovka da ti napišem, evo: Cool In Ba’ – to kao neki miks engleskog i bosanskog slenga, lafo. Svirali smo onu neku ziku što je tad furala, neki pop pank, ono ne mogu se sad ni sjetit tih grupica koje su se tad kao slušale. Vježbali smo kod mene, mislim u toj kući đe smo mi živjeli, jer je bilo veliko prizemlje nenamješteno, ono ko one garaže iz filmova. Sviruckali smo na onim školskim feštama, dan škole i te stvari i furali smo da ćemo na emtivi izać. I pjesme smo na engleskom pisali, odnosno Keno i Aki su pisali, njih je to najviše furalo, a sve neki tekstovi, ono svijete stidi se šta se u Bosni dešava. Jest meni sva ta furka sad, doktore, smiješna, ne bi vjerovo, ono ne mi neka djeca, nego općenito to da se svijet kao trebo stidit. Pa ja se njima i ne čudim, ne moš ni znat šta je to dok ti se ne desi. Al mi koji znamo šta je rat, kako se odnosimo prema tim palestinama, čečenijama, eritrejama, pičkamaterinama? Boli nas kurac, eto kako! Al da se vratim na ovo. Ja sam ti, moj doktore, i žensku tamo našo zahvaljujući tim bubnjevima. Vidiš da je neke vajde bilo. Spetljo sam se s jednom Elmom, zgodnom pravo curom, makar se ona to trudila sakrit. Ma zajebajem se, hoću reć ono, super je izgledala, al je imala tu neku furku ne oprat kosu, ne šminkat se i nosit tu neku široku odjeću. Dobro sad, serem i ja, da se nešto napucavala, ne bi ništa ni bilo. Ne da se ja ne bi naložio, nego joj ne bi imo muda prić. Vako je super bilo. Ne volim ja pričat o tim stvarima, al bilo je svega. I sve je super bilo. Dobro sad, ona je za nekih osam mjeseci našla nekog macana pet godina starijeg, sa autom i unproforskom platom, al jebiga. Mislim, sad kažem jebiga, onda me je to skurčilo, al me raja izvukla. Ono cugenzi, zajebancija, svirka, bilijar, te stvari i sve okej. Ono kurac okej, al takva je situacija. Stvar je bila u tome da je meni Sana tolko falila, da nije u meni bilo prostora da mi i Elma fali, mislim pravo. Ono, nije mi bilo svejedno, al nije to bilo ozbiljno. Znaš šta me najviše sjebavalo? Ne znam sjećaš se ti toga, al ono zvanična neka priča je bila oslobodićemo cijelu Bosnu od Une do Drine, ne damo ni stopu, ono ni zrno žita agresoru, al je svako imalo pametan znao da je to glupa priča, ono možda, al za milion godina. Može srat svak šta god hoće, al se od početka znalo da će na kraju bit kakav-takav status kvo. Ono nešto će se promijenit, maznućemo mi pet-šest gradova, al da će se sve vratit nema teorije. I kažem ti, ne znam jel se sjećaš, al tad niko ni u bunilu nije vjerovo da ćemo mi oslobodit Sanu. Ej, ozbiljno – niko! Da je tad bilo kladionica to bi ti bila neka kvota tristo. Ono znali su svi uzećemo mi Donji Vakuf, Bosansku Krupu, pa se govorilo Doboj i Teslić, čak Kotor Varoš, al Sanu niko ozbiljan nije ni spominjo. I ja sam ti se, doktore, strah me i sjetit se, al u jednom momentu s proljeća devedesetpete, ono kad je i Bihać visio i kad su se Abdićevci vratili, bio pomirio da ja nikad više u životu Sane neću vidit. Sjećam se dobro, nisam se trijeznio mjesec dana, nisam ni u školu dolazio, htjeli me izbacit. Ne mogu ti reć kako sam se tad osjećo, nemam riječi da to opišem. Sve sam mislio, doktore, imaću rupu u duši do kraja života, vjeruj mi, ono konto sam, smiriću se, živit ko normalno, al mučiće me to zauvijek, ono ko one filmski sjebane junake, konto sam moraću se žestoko olešit bar jednom u mjesec dana da bi ikako duro bez Sane. Onda u ljeto krenula ona zajebancija oko deblokade Sarajeva, onda znaš i ti šta se desilo u julu u Srebrenici, onda pala Žepa i stislo Goražde i svi smo fakat mislili da je sve propalo. Ono usred takve muke na svoju muku nisam ni mislio. Al krenu onda ona bombardovanja, krene i naša vojska i onda onaj momenat što ću pamtit dok sam živ, kad sam na teveu vidio Dudaka kako je zavrno nogavice na uniformi i pregazio Sanu. Znao sam tad da ćemo i grad oslobodit i da ću se vratit, fakat sam znao. I sjećaš se onda, mi smo i Ključ uzeli, oni se kao krenu vraćat, tad mi je bilo gore neg prvi put, kad sam pomislio da bi mogli opet uzet Sanu. Dobro, onda je došo Dejton, sve ono još napeto, al krenulo ka smirivanju. I stari tad objavi da se vraćamo iza Nove godine. Ono ja i buraz ćemo završit polugođe, a do proljeća će se i tamo nešto uspostavit. Ja sam mislio jebo školu, al Nova i nije bila daleko, a i bilo mi je te neke fine simbolike u činjenici da se vraćamo iza Nove godine. E to ti je, moj doktore, ta sretna nova hiljadudevetstodevedesetšesta koju sam ja dočeko i o kojoj ti pričam. Starci i buraz slavili kod onog rođaka od stare, a ja ti zovnem ovu svoju raju. Samo smo nas četvorica bili: ja, Keno, Aki i Zlaja. Aki je bio sjeban, kako je Jajce uzeo haveo on se nije mogo vratit. Neću nikad zaboravit kako smo pjani ko guzice izišli pred kuću, a pored je protrčo nekakav pas lutalica kojem se i pored hladnoće među nogama klatila velika kara. Tad je Aki izvalio kultni pjanski refren: Cuko ima moćnu kitu, a ja imam samo Federaciju. I jest mu fakat bila jebada, nisu mu kuću godinama vraćali da bi je njegovi na kraju prodali, pa i sad žive u Zenici. Al jesmo se tu noć nacugali, to nije normalno. Stid me i priznat, al kako mi tu faktički više i nismo živjeli, jer smo za dan-dva išli za Sanu, a kuća nije bila naša, ja sam svima reko da slavimo i feštamo ko da je zadnja noć na svijetu i da ne štedimo ništa. I jebiga, puno cuge, puno meze, a mi il sretni il obijesni il oboje, fakat smo šenlučili. Tek pred zoru smo malo zalegli, al ja, doktore, pjan ne mogu spavat. I kad je krenulo svanjivat ja iziđem pred kuću, umijem se snijegom i zapalim jednu. I sad jesam li ja bio pjan il šta, al to je stvarno bilo nešto posebno. Ta cigara, to svitanje, to sunce što blješti i te zrake što se odbijaju od bjeline snijega i ja prepun špirita i sreće jer idem kući. I tad sam skonto da je nova godina to prvojanuarsko svitanje. Pjan sam bio, doktore, možda sam zato i pomislio da je čekanje nove godine vako kako se radi nekakva bizarna zavjera. Znam ja da dan kao počinje od ponoći, al to je obična birokratska zavrzlama. Znaš i sam, doktore, možeš bit budan u tri ujutro i rećeš uvijek sutra misleći na taj isti dan. Nama dan počinje svitanjem i to je tako, ko što Semitima počinje sumrakom, a ponoć je glupava geometrijska il aritmetička sredina, blesavi kompromis, matematika bez veze sa životom. Nas napijaju u novogodišnjoj noći, moj doktore, a da ne vidimo svitanje, da ne bismo znali da je zora prava nova godina. Brojimo te otkucaje u ponoć, ono deset, devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan, nuuuuuuuuuula, deremo se i ljubimo, al to je lažno slavlje. To sam shvatio to jutro u Zenici. A već sutradan smo krenuli za Sanu i otad sam opet tu. I ne mogu ti opisat sreću koju sam osjetio stigavši u Sanu. Sve je bilo derutno, al to je onaj moj miris, i ono sunce što pada pod znanim uglom, i to je to. Nisam više vidio Zenice. Od te godine ja više ne idem na bučne fešte novogodišnje, il radim il tiho slavim, al čekam svitanje, ne ponoć. A tek mi na kraj pameti nije ić neđe za novu. Ovdašnja mi zora treba, samo ovdašnja, ona jedna u Zenici mi je trebala da to otkrijem i ta jedna mi je dosta. I vidiš, moj doktore, počeli su opet pucat, evo saće i ono odbrojavanje, a svi su već mrtvi pjani i za par sati će se svalit, a zoru neće vidjet i novu godinu budni dočekat. Evo i naše kolege u ovoj bolnici nešto skaču, a neće proć pola sata moraće zašivat nekog od onih što se sad u gradu deru i odbrojavaju. Neko će upucat nekog, bubnut ga flašom u glavu, neko će se pjan vozeći slupat. Al u zoru je mirno, u zoru je nova godina. Evo im ponoći. Sretno ti bilo, moj doktore, al ti meni, živ bio, ujutro čestitaj.

2003.

 
Peščanik.net, 31.12.2010.