Šta će prvo nestati, nafta ili vazduh? Da li će prvo presušiti izvori nafte i gasa, dok cene goriva rastu, ili ćemo usisati Zemljinu atmosferu sagorevanjem tog goriva, što će dovesti do ograničenja, većeg oporezivanja ili zabrane eksploatacije ugljeničnih goriva? Naši odgovori na ova pitanja o budućnosti određuju naše današnje stavove, ideje i postupke.
Ta pitanja su u osnovi svih podela u globalnoj zajednici. Svaki politički stav ili kulturalni pogled na svet proizlazi iz različitih odgovora na njih. Kako francuski filozof Bruno Latur kaže u svom poslednjem eseju, svaki rat i svi izbori su bitka u Velikom klimatskom ratu. Rat u Ukrajini je odlučujuća bitka u tom globalnom sukobu.
Mnogo se govorilo o ideologiji rata u Ukrajini: da je to revanšistički, imperijalni rat koji se vodi za prošlost sa ciljem obnove Sovjetskog Saveza. Ali imperijalni ratovi su pre svega ratovi za resurse. Istorijske imperije su vodile ratove za kolonije koje su imale, ili se zamišljalo da imaju vrednu robu poput zlata, slonovače, gume ili nafte. U Ukrajini nema ničega što Ruska Federacija ne poseduje na svojoj ogromnoj teritoriji. Moskva decenijama eksploatiše resurse iz Sibira čime puni pola svoga budžeta. Naprotiv, invazijom na Ukrajinu Rusija je izgubila evropsko tržište za sibirsku naftu i gas, a sada ima problema i sa izvozom na druga tržišta.
Ovaj rat izgleda kao nejednaka razmena nečeg materijalnog za nešto ideološko, čak mitsko. Ratujući protiv budućnosti zarad prošlosti Rusija se ne bori samo za svoje nekadašnje posede. Bori se i za svoje ugroženo tržište resursa. Antropocen, doba klimatskih promena i digitalnog rada, ugrozilo je rusku trgovinu naftom i gasom. Njeni tradicionalni kupci, evropske zemlje, Japan, pa i Kina, povlače se iz ove trgovine, svako na svoj način. Ruska invazija na Ukrajinu je imperijalistički rat, ali njegov cilj nije osvajanje novih kolonija u potrazi za novom robom, već prisiljavanje kupaca na staru kolonijalnu trgovinu. Zastareo za svet, ali vitalan za agresora, ovaj imperijalizam svojim partnerima silom nameće drevnu trgovinu, uprkos savremenim promenama, rizicima i obavezama. Naravno, nagon za samoodržanjem imperija nije novi fenomen.
Ruski imperijalizam
Za razliku od Ruske Federacije, rusko carstvo je bilo duboko integrisano u evropsku politiku. Ruski vojnici su zauzeli Berlin 1760, Pariz 1814. i Budimpeštu 1848, ali to nisu učinili sami: rusko carstvo je svaki put bilo deo međunarodne koalicije. Osnovan kao vojna prestonica, Sankt Peterburg je bio i globalni centar diplomatije. Uvek hiperaktivna, ruska imperija je širila svoje apetite na centralnu Aziju, severnu Ameriku i Bliski istok. Dok su neki od njenih ratova vođeni zarad novih kolonija, drugima je cilj bio da kazni one koji su blokirali utvrđene trgovačke rute ili odbijali da kupe nepotrebne proizvode. Dok je za unapređenje tekuće trgovine sa lojalnim kupcima stalno bila u potrazi za novim resursima i novim transportnim putevima, imperija je nelojalnim kupcima nametala stare načine trgovine.
Kolaps Sovjetskog saveza je doveo do oslobođenja 15 zemalja, uključujući Ukrajinu i Rusiju. Bio je to sjajan primer mirne transformacije jedne imperije i deo uspešne priče globalne dekolonizacije. (Ruski gubitak teritorija bio je manji od onog koji je doživela britanska imperija kada je izgubila svoje kolonije.) Ali nasilje koje obično prati kraj imperija bilo je samo odloženo. Ruska Federacija je zadržala zapadni Sibir sa ogromnim poljima nafte i gasa. Ova unutrašnja kolonija i njena riznica spasile su i Sovjetski Savez ili bar odložile njegov raspad za nekoliko decenija. U novom veku spasavaju Rusku Federaciju ili odlažu njen raspad.
Tokom 20. veka, granice Rusije su se menjale skoro jednako često kao i u najnemirnijim oblastima globalnog juga. Ponovnim osvajanjem Kavkaza i Krima koji su pripadali Sovjetskom Savezu, nova Rusija se identifikovala sa sovjetskom moći i slavom. Svaki korak ka ponovnom osvajanju Čečenije i Ukrajine bio je krupan korak ka potčinjavanju ruskih zemalja i naroda novom diktatorskom režimu koji nije imao nikakve veze sa sovjetskim socijalizmom. Za razliku od klasičnog imperijalizma, koji je stalno u potrazi za novim resursima i poduhvatima, putinizam je revanšizam: manje uobičajena, ali posebno toksična vrsta imperijalizma.
Imperijalna trgovina
Pošto je 1839. posetio Sankt Peterburg, nakon što je ruska vojska brutalno ugušila još jedan poljski ustanak, francuski pisac markiz de Kustin je napisao da je ruska imperija „ogromna tamnica čiji jedini ključ drži njen car“. Lenjin je 1914. rusko carstvo nazvao „tamnicom naroda“. Reči „imperija“ i „imperijalizam“ bile su 2022. najčešći izrazi kojima se objašnjavala ruska agresija protiv Ukrajine. U januaru 2023. ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski kritikovao je napore nekih evropskih političara u pravcu smirivanja sukoba kao „političko đubrivo za drskost ruskog imperijalizma“. Poredeći ukrajinski rat sa američkim ratom za nezavisnost od britanske imperije, ukrajinski zvaničnici predviđaju raspad ruske imperije. Zelenski predviđa da će pobeda Ukrajine biti „najveći [događaj] u istoriji Evrope još od pada sovjetske imperije“. Ruski opozicionari koriste iste istorijske koncepte. „Putinovi pokušaji da obnovi izgubljeno rusko carstvo predodređeni su na propast“, pišu Gari Kasparov i Mihail Hodorkovski u svom tekstu iz januara ove godine.
Među višestrukim neuspesima ruske invazije na Ukrajinu značajan je i neuspeh u objašnjenju njenog cilja. Potrebni su nam novi alati za tumačenje ove pojave, ali za instant formulu obnove imperije kao tamnice naroda treba odmah postaviti dve ograde.
Prvo, moderna Rusija je i dalje imperija, ogromna ali slaba, što zamišljeni zadatak obnove „izgubljene imperije“ čini nedostižnim. Od Kalinjingrada preko Groznog do Čukotke, savremena Rusija je kompozitna država koja se sastoji od mnogo različitih delova sa različitim resursima, interesima, istorijskim sećanjima i ciljevima. Problem uvećava kombinacija sa centralizovanom, parazitskom Moskvom. Umesto obnove nekadašnje imperijalne slave kroz nedostupne komponente kao što su Finska, Poljska, Aljaska i Ukrajina, Putinovi napori su usmereni na očuvanje toga što se već ima. Naziv vladajuće partije u zemlji, Jedinstvena Rusija, artikuliše ovaj cilj.
Drugo, sticanje kolonija nikada nije samo po sebi cilj, već sredstvo drugih ciljeva vladara. Cilj kolonijalnih poduhvata nije teritorija, već specifična dobra u željenoj zemlji i profitabilna trgovina tom robom. Kada je u ime španskog imperatora krenuo na otvoreno more, Kristofer Kolumbo je tražio zlato. Prelazeći sibirske reke u ime Ivana Groznog, Jermak je tražio krzno. Otkupom Luizijane od Francuske, Tomas Džeferson je računao na pamuk. Invazijom na Sovjetski Savez, Hitler je ciljao na ukrajinsko žito i azerbejdžansku naftu. Razni drugi ciljevi i interesi, životni prostor, garancije bezbednosti i transportne rute, obeležili su mnoga druga imperijalna osvajanja.
Ponekad je kolonizacija otkrivala odsustvo željene robe. Kolumbo se kući vratio bez zlata, a Džeferson nije uspeo da kultiviše pamuk u Luizijani. Ali ponekad su nove kolonije otvarale pristup neverovatnim novim resursima, kao što su srebro, začini, šećer, guma, i donosile ogroman profit prestonici imperije. Ako bi partneri počeli da gube interes za trgovinu, imperije su koristile svoju akumuliranu moć da silom nametnu nastavak posla. Kada se posle Bostonske čajanke obračunavala sa američkim kolonistima, britanska imperija je pokušala da ih prinudi da kupuju čaj iz Indije, takođe britanske kolonije. Napadom na Kinu britanska imperija je htela da joj nametne kupovinu opijuma, još jednog proizvoda iz Indije. Imperijalni poduhvati se ne sastoje samo od vojničke slave, diktata istorijskog pamćenja i drugih nematerijalnih ideja. Svi carski brodovi i kozački vagoni nose u sebi i oteta prirodna bogatstva.
Dva krimska rata
Najbliža istorijska analogija ovom krimskom ratu (2014-?) jeste Krimski rat vođen od 1853. do 1856, iz više razloga. Prvi je centralna uloga Krima, mada se u oba slučaja deo sukoba odvija daleko od tog sudbonosnog poluostrva. Takođe, u oba rata Rusija gubi. Treće, oba rata predstavljaju važne manifestacije, a možda i kulminacije svetskih kriza. U 19-ovekovnom ratu, globalnu krizu simbolizuje činjenica da se odigrao tačno između dva opijumska rata koja su britanska imperija i njeni evropski saveznici vodili protiv Kine.
Rusija nikada nije bila tako izolovana kao tokom dva krimska rata. U oba slučaja ruska vojna logistika je bila loša, njeno oružje zastarelo, moral trupa nizak, a njeno političko vođstvo toliko starije od vojnika da su se jedva razumeli međusobno. U oba rata antiruska koalicija je jača, dok dezinformacije iz Kremlja unose podele među zapadne stručnjake. U svojim ratnim izveštajima za New York Daily Tribune, Karl Marks je pisao da „određeni sloj autora“ pripisuje ruskom caru Nikolaju I „izuzetnu snagu uma, a posebno snagu dalekosežnog, sveobuhvatnog rasuđivanja koje poseduju istinski veliki državnici. Teško je razumeti odakle im takve iluzije“.
Po Marksovim rečima, „mnogi izveštaji, saopštenja itd, nisu ništa drugo do smešni pokušaji ruskih agenata da izazovu strah u zapadnom svetu“. U oba slučaja, kada su pokretali rat ruski vladari su govorili o slavi, istoriji i bezbednosti, dok je deo zapadnih komentatora ove reči uzimao zdravo za gotovo. Drugi su ih ismevali, videći u postupcima Rusije samo grube militantne pokušaje da nametne svoje uobičajene profitabilne metode poslovanja nelojalnim delovima sveta koji su stremeli savremenijem načinu života.
Oba krimska rata dovela su u pitanje unutrašnju strukturu ruske imperijalne države. U oba slučaja etnička pitanja su bila važna, ali ne i odlučujuća. Pred kraj Prvog krimskog rata britanska vlada je razmatrala plan za „rat naroda“, koji bi uključivao podršku nacionalističkim pokretima na Kavkazu i drugde kako bi se rusko carstvo oslabilo i rasparčalo. Plan se nikada nije ostvario jer je vlada u Londonu pala, a Nikolaj I je blagovremeno umro (ili se ubio) tako da nije morao da prizna poraz. Nova britanska vlada potpisala je mir sa prestolonaslednikom Aleksandrom II. Ipak, Prvi krimski rat je doveo do brze tranzicije vlasti sa očeva na sinove. Aleksandar II je odlučio da pokrene Velike reforme 1860-ih, što predstavlja još uvek najuspešniji pokušaj modernizacije Rusije. Videćemo da li će se nešto slično desiti posle poraza Rusije u Drugom krimskom ratu.
Nametanje trgovine silom
Kada je kineski car 1839. naredio da se uništi indijski, tačnije britanski opijum u kineskim lukama i skladištima, pronađeno je i spaljeno više od 1.000 tona. Ogorčena ovim mešanjem u slobodnu trgovinu, britanska imperija je objavila rat Kini. Uz pomoć svojih prvih vojnih parobroda britanske trupe su prinudile Kinu da plati odštetu. Britanci su dobili Hong Kong i još 5 luka za bescarinsku trgovinu. Cena opijuma je drastično pala, pa su ljudi sa dna društvene lestvice počeli da ga koriste. Trgovina opijumom je intenzivirana, ali nedovoljno za potrebe imperije.
Drugi opijumski rat počeo je 1856. Francuske i engleske trupe udružile su snage da zauzmu kineske luke i skladišta, kako bi ih uključile u trgovinu opijumom. Potkopana upotrebom opijuma, kineska vojska je gubila bitku za bitkom. Posle zauzimanja Pekinga, zapadne sile su uz posredovanje ruskog ambasadora grofa Nikolaja Ignjatijeva potpisale mirovni sporazum sa Kinom. Kina je legalizovala upotrebu opijuma i ustupila nove luke za slobodnu trgovinu opijumom i drugim zapadnim dobrima (i zlima). Kao nagradu Rusija je dobila deltu reke Amur i ogromnu teritoriju na Pacifiku: tako je osnovan Vladivostok.
Pre ovog krimskog rata, sve ruske oblasti su imale koristi od transfera bogatstva iz malog broja unutrašnjih kolonija, regiona za vađenje nafte i trgovinu gasom u centru evroazijskog kontinenta. Najveći donatori bila su dva autonomna okruga nazvana po njihovom autohtonom, uglavnom izumrlom stanovništvu: Hanti-Mansi i Jamalo-Nenec. To je ogromno močvarno zemljište u zapadnom Sibiru kojim lutaju irvasi. Drugi donator bila je Moskva, zvanična rezidencija mnogih korporacija koje buše i rudare u Sibiru, ali porez plaćaju u prestonici. Ipak, Hanti-Mansi toliko isporučuje, a tako malo troši, da ovaj region doprinosi ruskom budžetu duplo više od Moskve.
Iz godine u godinu, fosilna goriva koja zagađuju globalnu atmosferu činila su više od dve trećine ruskog izvoza i između četvrtine i trećine njenog BDP-a. Lavovski deo ove sume stizao je iz Evrope, koja je 2021. kupila tri četvrtine ruskog izvoza gasa i dve trećine izvoza nafte. Taj novac je bio ključan za stabilnost ruske valute, naoružavanje njene vojske, održavanje luksuznog načina života njene elite i uvoz robe široke potrošnje za stanovništvo. Ruski izvoz je podmirivao oko 40 odsto potreba za gasom Evropske unije, oko polovine potreba za ugljem i četvrtinu za naftom.
Odnos je bio simbiotski, mada je Rusija od njega zavisila više nego Evropa. Energetska tranzicija EU podrazumeva zamenu sirovina izvađenih iz zemlje dobrima stvorenim ljudskim radom, što bi neizbežno dovelo do velikog pada ruskog profita. Uprkos svim pričama o modernizaciji i diversifikaciji, nije postojao plan da se ruski izvoz fosilnih goriva zameni bilo kojim drugim izvorom prihoda. Ako su i postojale nade da će planetu biti moguće prevariti kroz šemu EU za trgovinu emisijama (2009), nije bilo načina da se zaobiđe prekogranični porez EU na ugljenik (2021). Nastavak ove toksične trgovine bio je moguć samo ako se nametne silom.
Evroatlantski lideri su dekarbonizaciju zamišljali kao proces kooperacije i zajedničke žrtve. Mada mnoge političare muče nedoumice i strahovi od dekarbonizacije, samo su oni koji imaju koristi od trgovine naftom i gasom tačno znali koliko mogu da izgube ako se taj posao prekine. Prodavci ugljovodoničnih goriva bi trpeli više nego kupci. Iz različitih razloga, državni akteri i klimatski aktivisti potcenili su ovu strukturnu asimetriju. Pomalo naivno su mislili da će svest o klimi biti jednaka u svim čvorištima trgovine fosilnim gorivima. Ali ruske politike su zajednički cilj pretvorile u igru nulte sume.
U aprilu 2021. EU je obznanila svoju rešenost da prepolovi emisije do 2030. i postigne neto nulu do 2050. To bi značilo proporcionalno smanjenje nabavke nafte i uglja, dok bi gas, čistije gorivo, nastavio da teče još jednu deceniju. „Vidite šta se dešava u Evropi. Na tržištima vlada histerija i konfuzija“, rekao je Putin u oktobru 2021. Do tada su ratne pripreme Rusije bile u punom jeku. Ovaj krimski rat je pokrenut da bi se Evropi u procesu detoksa nametnuo nastavak trgovine naftom i gasom. Rusija je potcenila reakciju zapada, kao što je potcenila ukrajinski otpor. Evropski planovi za dekarbonizaciju su delimično odloženi zbog rata, ali Rusija nikada neće povratiti svoja zapadna tržišta za fosilna goriva. Očajnička borba Rusije je izgubljena: budućnost dolazi.
Carnegie Endowment for International Peace, 14.03.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.04.2023.
EKOLOGIJAUKRAJINA
