Putinov rat u Ukrajini, zastrašujuća imperijalistička invazija, promenio je sliku ruske, ukrajinske i evropske istorije na načine koje ćemo decenijama pokušavati da razumemo.
Za većinu onih koji su je proučavali, Rusija je agresivna imperija. Pošto je nadživela imperije koje su se pojavile i propale u dva svetska rata, ona je ponekad pokazivala, a ponekad prikrivala svoje imperijalističke namere. Ali te namere su preživele sve revolucije i reforme. Rusija sada pokušava da pokrene novi svetski rat, i što dalje rat odmiče to će teži biti njen krah. Rat protiv Ukrajine je besmislen i ne može doneti nikakvu političku ili ekonomsku korist Rusiji. Jedini racionalni okvir tog rata je klasični ruski imperijalizam pomešan sa specifičnim postsovjetskim revanšizmom. Ali tu je i treći sastojak mešavine: neka vrsta fetišizma. Gubici su ogromni i predvidljivi, ali oni nisu važni; važan je fetiš – ukrajinska teritorija, čija jedina vrednost proističe iz ideje da je ona nekad bila „naša“ i da to opet treba da bude. Pretpostavlja se da će to ruskom predsedniku, ruskoj eliti i narodu doneti slavu, blaženstvo ili neku drugu vrstu zadovoljenja.
Niko ne razume i ne deli želju fetišiste. Zašto mu poslovična visoka potpetica pruža zadovoljstvo? Nije važno što njegova žrtva, vlasnik cipela, to ne razume; fetišista će ipak ići za svojim zadovoljstvom. Dok je imperijalizam razumljiva (mada osuđena) ideologija i dok je revanšizam ukorenjen u istoriji (mada je uvek vodio u katastrofu) – fetišizam se ne može razumeti. Krim je bio visoka potpetica, a sad je to i Donbas. Ali svi ostali, čak i sunarodnici fetišiste, imaju drukčije preferencije. Zašto oni ne zbace fetišistu? Uradiće to. Ali za zbacivanje njega i njegovih saradnika potrebno je vreme.
U nacionalnim katastrofama ovakvih razmera uvek postoji takvo iracionalno, nesuvislo jezgro. Nemački istoričari holokausta tu katastrofu nazivaju „civilizacijski prekid“. Da, u 19. veku mnogi Nemci su bili antisemiti, a u 20. su mnogi Rusi bili imperijalisti. Ali varamo se ako mislimo da nam je to saznanje dovoljno da razumemo holokaust ili današnju invaziju Ukrajine. Potrebno je analizirati imperijalizam i revanšizam, dva razumljiva izvora obe katastrofe, ali ne smemo se zavaravati da na taj način dobijamo celu sliku. Fetišista je srećan kad uspe tako da nas obmane.
Car je fetišista, ali šta zanima njegove pesnike i vajare? Naravno, mnogi od njih pišu ode fetišu ili mu podižu spomenike. U tome nema ničeg neobičnog – sve ih plaća fetišista. Teže je biti naučnik pod vladavinom fetišiste, ali i oni se dobro snalaze: zato što je fetišistički element nerazumljiv, oni s odobravanjem pišu o imperijalističkom i revanšističkom delu priče. Ali mnogi osećaju da se nešto ne uklapa i pišu o tome. Ponavljam, neki od njih su pristalice imperijalizma, ali među njima je veoma malo fetišista. Iz različitih razloga ne odobravaju kult visoke potpetice i o njemu pišu kritički.
Zbog svega toga imperijalistička kultura je mozaik koji se vrlo brzo menja. Lako je dokazati da je Puškin bio imperijalista, a Vagner antisemita, ali se time ne može objasniti njihova umetnost, kao ni rat i holokaust. Za razliku od vojne komande, nacionalna kultura je pluralnost glasova i svih njihovih protivrečnosti. Čak i jedan glas, na primer Puškinov, stalno sam sebi protivreči. O tim protivrečnostima napisane su desetine knjiga i stotine disertacija. Ali one nam ne pomažu da razumemo sadašnji rat. Nažalost, upravo to je moj argument.
U nastojanju da objasne neobjašnjivo, kritičari sada pišu o ruskoj imperijalnoj kulturi kao uzroku današnjeg rata. Da li su ruski pesnici uobličili kolonijalistički, agresivan, vojni pogled na svet? Da li čitanje tih stihova može biti uzrok totalnog rata u Ukrajini?
Moj odgovor na prvo pitanje je potvrdan, a na drugo odričan. Romantičari poput Puškina i Ljermontova pisali su imperijalistička klasična dela koja su širila slavu ruske vojske. To su zapravo najpoznatija dela ruske poezije, na primer Puškinov „Bronzani konjanik“ i „Poltava“ i Ljermontovljev „Borodino“. Štaviše, ti pesnici su bili činovnici imperije: Puškin je služio kao niži činovnik u ruskoj imperijalnoj administraciji u Odesi i Kišnjevu; Ljermontov je bio niži oficir u surovom ratu na Kavkazu, gde je komandovao kozačkim pukom i prolivao čečensku krv.
Ali ne treba zaboraviti ni to da je imperijalna vlast prognala dvojicu pesnika na službu u ruskim kolonijama zato što su učestvovali u protestima u Sankt Peterburgu, tadašnjoj prestonici. Obojica su pisali strasne, a ponekad i žestoke antiimperijalne stihove i prozu u kojima su kritikovali rusku monarhiju i njena vojna postignuća. Puškin je, na primer, 1817. napisao da sanja o tome da poslednjeg ruskog cara zadavi crevima poslednjeg ruskog popa – kakva bi to bila zabava za građane. Ljermontov je 1841. napisao da je Rusija zemlja gospodara i robova i krio se od sanktpeterburških špijuna i žandarma na zaraćenom Kavkazu.
Još mnogo šta se može naći u njihovim tekstovima; oni se moraju pažljivo čitati. U dugačkoj romantičarskoj poemi „Kavkaski zarobljenik“ Puškin opisuje ruskog oficira koga su zarobili Čerkezi, pleme koje se borilo protiv ruske kolonizacije. Oni drže oficira u rupi, ali jedna Čerkeskinja, mlada žena, preseca lanac kojim je vezan i pušta ga na slobodu. Zatim odlazi s njim do pogranične reke i tu se njih dvoje poljube. On preplivava reku da bi se pridružio svojoj četi, a ona skače u reku da bi se udavila. Puškin se potrudio da čitaoci jasno shvate da je ruski oficir video mladu ženu kako se davi i nije joj pomogao. Ona je njega spasla, ali on nije hteo da spase nju. Očigledno je da pesma ne veliča imperijalnog muškarca već ženu iz kolonije.
Ili pročitajte ponovo Ljermontovljevu poemu „Mciri“ – monolog mladića iz jednog kavkaskog plemena koga su Rusi zarobili, pokrstili i proizveli u sveštenika. Ali on umire od čežnje za svojima i podrobno opisuje zavičaj. Dok u mnogim delima imperijalne književnosti „pokoreni ne mogu da govore“, po čuvenim rečima G. Č. Spivak, Ljermontov je kavkaskom mladiću podario moćan glas. Ili čitajte Ljermontovljevog manje poznatog „Kavkasca“, satirični esej u prozi, u kome se govori o kolonizatoru. Jedan tipičan ruski oficir koji se bori na Kavkazu postaje vrstan poznavalac svega kavkaskog. Tokom godina službe on se postepeno „orijentalizuje“. Neposredni predstavnik imperijalne vladavine, ruski oficir na Kavkazu pretvara se u laičkog antropologa i dolazi u iskušenje da se preobrati u Kavkasca. Ljermontov se ruga neobičnoj sposobnosti ruskih kolonizatora da se dive kulturi koju uništavaju: perverznoj želji koja nije daleko od onog što nazivam fetišizam.
Nije ruska poezija oblikovala diktatora, njegove saradnike i njegove vojnike; kladim se da su oni gledali iste holivudske filmove kao mi. Njih su oblikovali pohlepa, arogancija i kukavičluk. Tragična je činjenica da se oni koji vrše genocid ne razlikuju mnogo od svojih žrtava. Upravo činovi torture, ubijanja i predstojeće odmazde – začarani krug nasilja – pretvaraju slične ljude u smrtne neprijatelje.
Otpišite zemlju koja je postala imperijalistička i genocidna i dekonstruišite njenu kulturu, ali ne preskačite pojedinosti: one su u nauci jednako važne kao na bojnom polju. Primeri i citati su naše oružje; da bi odgovarali svrsi, oni moraju biti precizni. Ali tu svaka sličnost prestaje. Nismo vojnici već naučnici i kritičari. Ključna stvar je to što mi, za razliku od vojnika, nastavljamo da razgovaramo i raspravljamo čak i za vreme rata.
The Moscow Times, 15.07.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 04.08.2022.
Srodni link: Kenan Malik – Nismo u ratu sa ruskom kulturom
UKRAJINA