Bio je to neobičan susret. U sumornim hodnicima Kremlja, uvek nasmejani Si Đinping je izgledao kao da je odnekud zalutao. „Upravo se događaju promene – promene kakve nisu viđene u poslednjih 100 godina – i mi smo oni koji te promene zajednički sprovode“, rekao je Vladimiru Putinu kada su se rastajali. Ruski predsednik se složio, kao da to već zna. Si je nastavio da se osmehuje.
Godinu dana ranije, Ruska Federacija je započela rat uz objavu da namerava da povrati izgubljene teritorije. Kao što je Putin rekao, samo će uzeti ono što je Rusiji oduvek pripadalo – kao što su to nekada činili ruski carevi. Revanšizam i osobeno toksična vrsta imperijalizma nisu strani ni predsedniku Siju, koji otvoreno najavljuje da će Kina uspostaviti suverenitet na Tajvanu. Putin je saglasan s takvim planovima – u ovom trenutku ništa ga ne bi više obradovalo nego sukob u istočnoj Aziji.
Ali u ormaru se krije kostur, veliki i strašan. Rusija i Kina su susedi iza kojih stoji teška istorija. Na kinesko-ruskoj granici, šestoj najdužoj granici na svetu, ima dosta spornih tačaka. Rusija je u novijoj istoriji već nekoliko puta ustupala delove teritorije Kini – uglavnom nenaseljena ostrva – ali važniji teritorijalni sporovi ostaju nerazrešeni. Zanimljivo je da je istorija tih sporova blisko povezana sa istorijom Krima.
Kao i u tekućem sukobu, Krim se polovinom 19. veka našao u središtu neprijateljstava koja su se proširila daleko van teritorije samog poluostrva. Ruske jedinice su 1853. godine napale Osmansko carstvo, posle čega je vojni savez pod vođstvom Britanije i Francuske napao Krim. Rat je završen tri godine kasnije kada je Rusija morala da moli za mir.
Dva krimska rata iz dve različite epohe govore o dve globalne krize. Prva je pripremila teren za ukidanje ropstva i kmetstva; druga je reakcija na nastupajući kraj ere fosilnih goriva. U oba slučaja ruska logistika je bila loša, naoružanje zastarelo, moral nizak, a politički gospodari toliko stariji od vojnika na frontu da su se jedva mogli sporazumeti.
U oba krimska rata dovedeno je u pitanje unutrašnje ustrojstvo ruske imperijalne države. Prvi je doneo ponižavajući poraz za rusku stranu. Južna obala Rusije ostala je nebranjena posle uništenja crnomorske flote; čitav svet je dobio u priliku da se iz prve ruke uveri u odsustvo moderne infrastrukture i tehnologije, nazadnost društva i izolovanost ruske ekonomije. Kao što već biva u ratovima, poraz u Krimskom ratu doveo je do brzog prenosa vlasti s oca na sina. Car Nikolaj I je umro (ili je izvršio samoubistvo) godinu dana pre potpisivanja mira. Njegov sin, Aleksandar II, oslobodio je kmetove i pokrenuo „velike reforme“ – do danas najuspešniji pokušaj da se Rusija modernizuje. Rusko carstvo je zadržalo Krim, ali se povuklo sa teritorija koje danas pripadaju Rumuniji, Bugarskoj i Turskoj. Prošli su vekovi pre nego što su granice u regionu, uključujući i granice današnje Ukrajine, dobile današnji oblik.
Samo nekoliko meseci kasnije, zapadne sile su započele novi rat, ovog puta u Kini. Neprijateljstva su zapravo već trajala decenijama, najviše zbog insistiranja Evrope da Kina otvori luke za uvoz opijuma. Po ulasku u Peking 1860, Evropljani su primorali princa Gonga, regenta Kineskog carstva, da potpiše mirovni ugovor koji se u Kini do danas navodi kao primer za „neravnopravne sporazume“ kakve su im stranci nametali.
Važnu ulogu u tim događajima odigrao je Nikolaj Ignjatijev, ruski diplomata koji je karijeru započeo u Krimskom ratu. Glumeći neutralnost, koristeći mito i pretnje, Ignjatijev je uspeo da ubedi očajne kineske zvaničnike da se odreknu severnih delova Mandžurije i predaju ih Ruskom carstvu. Kada se prašina rata slegla, Britanija je dobila Hong Kong i susedna ostrva, a Rusija teritoriju veću od Britanije.
To nije bio kraj. Rusko carstvo je od oslabljene Kine dobilo „koncesiju“ za još jedan veliki deo Mandžurije 1896. godine. Koristeći zapadne kredite, Rusija je tamo sagradila Istočnu kinesku železnicu, u to vreme jednu od najdužih pruga na svetu. Pruga je povezala sibirske gradove sa pacifičkom obalom, čime su ojačane ruske pozicije u odnosu na Japan i otvoren put prema Pekingu.
U središtu anektirane teritorije nalazio se grad Harbin koji su naselili Rusi. To je dovelo do Rusko-japanskog rata 1904-05, koji je Rusija izgubila. Ali teritorija je najvećim delom ostala pod kontrolom Rusije još 30 godina, kada je Sovjetski Savez prodao Istočnu kinesku železnicu Japanu, koji je u međuvremenu uspostavio kolonijalni marionetski režim u Mandžuriji.
To je bio veliki uspeh ruskih diplomata. Tako su pažnju agresivnog Japana preusmerili sa Sovjetskog Saveza na Sjedinjene Države. Za to je bio zaslužan Maksim Litvinov, jevrejski boljševik oženjen britanskom spisateljicom, koji je vodio tajne pregovore. Da pregovori nisu uspeli, japanske trupe su mogle napasti Harbin umesto Perl Harbura.
Na kraju Drugog svetskog rata sovjetske trupe su ponovo okupirale Harbin. Da pokaže koliko ceni prijateljstvo sa svojim velikim susedom, Moskva je 1952. vratila ovaj deo Mandžurije komunističkoj Kini, nekoliko godina pre nego što će Ukrajina dobiti Krim. Rusija je 2014. ponovo ušla na Krim, što je pokrenulo sukob koji još traje. U razgovorima sa Sijem Putin se nadao da će kineski lider razumeti njegove postupke u Ukrajini i da pritom neće istu logiku primeniti na zemlje koje je Rusko carstvo anektiralo od Kine. Ali takve asimetrične i egocentrične aspiracije ne mogu proći u odnosima velikih sila.
Kina je na kraju povratila Harbin, a 1997. i Hong Kong. Ipak, veliki delovi Mandžurije koje je Kina izgubila u isto vreme kada i Hong Kong i danas pripadaju Rusiji. Spoljna Mandžurija, kako se naziva deo pod kontrolom Rusije, ima veliki strateški značaj zbog obilja prirodnih resursa. Tamo su izgrađeni važni gradovi i vojne luke. Ali u ruskim rukama to ogromno područje od gotovo 1.000.000 kvadratnih kilometara – što približno odgovara površini jedne desetine Kine – ostaje slabo naseljeno i nerazvijeno.
Ruska vlada je 2016. usvojila zakon kojim se podstiče naseljavanje dalekog istoka zemlje, uključujući i Spoljnu Mandžuriju, nudeći svim doseljenicima po jedan hektar zemlje besplatno. Ali program nije uspeo: loše upravljanje, odsustvo infrastrukture i nedovoljni krediti onemogućili su značajniji razvoj.
S druge strane, mnogi Kinezi legalno ili nelegalno već ulaze u isti region. Niko ne zna tačan broj, ali ruska vlada ne krije zabrinutost zbog njihovog doseljavanja. Zapadni eksperti ipak smatraju da je to preterivanje. Gustina naseljenosti u Sibiru i dalje je 50 puta manja nego u Kini.
Si je lider najmnogoljudnije zemlje na planeti, a Putin najveće. Dok prosperitet Kine u celosti zavisi od rada njenih stanovnika, prosperitet Rusije uglavnom počiva na prirodnim bogatstvima.
Dve zemlje i njihovi lideri su potrebni jedni drugima – ali razlike između njih su ogromne. Antikorupcijske kampanje u Kini pogađale su neke od najmoćnijih ljudi u zemlji. Stotine zvaničnika, desetine lidera provincija, čak i neki članovi Politbiroa, sklonjeni su sa funkcija, prognani ili osuđeni na smrt zbog korupcije. S druge strane, Putin je endemsku korupciju proširio kroz čitav sistem i pretvorio je u nacionalni sport po kome je postsovjetska Rusija globalno poznata.
U izveštaju organizacije Transparency International za 2022, Kina i Rusija se nalaze na suprotnim krajevima indeksa percepcije korupcije (65. i 137. mesto), a razdvaja ih mnoštvo zemalja u razvoju. Korupcija i izbegavanje plaćanja poreza doprinose rastu nejednakosti; odliv kapitala to prikriva. Svi pomenuti indikatori viši su za Rusiju nego za Kinu. Prema Svetskoj bazi podataka o nejednakosti, u 2021. godini 1% najbogatijih posedovao je 48% nacionalnog bogatstva Rusije – u Kini 33%. U Kini je odliv kapitala zanemarljiv – dok je iz Putinove Rusije izašlo više od trilion dolara. Oporezivanje je u Kini progresivno. U Rusiji se porez na dohodak plaćao po fiksnoj stopi do 2021, a ni sada nije naročito progresivan; čak ni američki republikanci ne idu tako daleko u svom libertarijanizmu.
Si je i dalje komunista s krajnje levog dela ideološkog spektra. Putin je krajnji desničar i konzervativac.
Isporučujući naftu i gas Kini i uvozeći gotove proizvode – mašine, potrošačka dobra, možda i oružje – Putinova Rusija je postala neformalna kolonija Kine. Nema imperija bez kolonija i nema kolonija bez prirodnih resursa. Izvoz ruskih sirovina obogatio je elitu i doprineo rastu nejednakosti, uz neznatnu korist za širu populaciju. Klimatska kriza najavljuje političke probleme za petro države kao što je Rusija. Na početku 21. veka, toksična fosilna goriva su osuđena na propast isto kao opijum krajem 19. veka.
Ali energija je još svima potrebna, u ratu i miru. Mada i sama ima problema zbog velike potrošnje uglja i emisije ugljenika, Kina je za dolazeće promene spremnija nego Rusija. Njeni izvori energije su mnogo razuđeniji. Takođe, Kina više ulaže u tehnologije koje će zameniti ugalj, naftu i gas. Od nuklearnih reaktora do LNG brodova i vetroturbina, Kina ubrzano razvija energetske tehnologije i izvozi ih. Oko tri četvrtine solarnih panela u Evropi proizvedeno je u Kini. Putinova Rusija nema čime da zameni fosilna goriva – jedini izlaz joj je rat.
Jedan od Putinovih ciljeva bio je da Evropu koja ulazi u proces detoksifikacije, ovim ratom prinudi da nastavi da kupuje naftu i gas. Ali Rusija je potcenila reakciju zapada, kao što je potcenila otpor Ukrajine. Rat je delimično odložio evropske planove za dekarbonizaciju, ali izvesno je da Rusija nikada neće povratiti zapadna tržišta za svoja fosilna goriva. Takođe neće biti u stanju da trgovinu naftom i gasom preusmeri na istok. Za to su potrebni ogromni novi cevovodi koje Kina odbija da finansira.
Sukob sovjetskih i kineskih jedinica do koga je došlo 1969. godine na ostrvu Damanski, sićušnoj tački kopna na reci Usuri na granici Rusije i Kine, privukao je pažnju Henryija Kissingera i naveo ga na zaključak da se sprema rusko-kineski rat, rat u kome Sjedinjene Države moraju podržati Kinu. Kasnije je u memoarima zabeležio da je to bio primer „pogrešne analize iz koje su proistekli ispravni zaključci“.
Kissinger je već 1971. u tajnosti posetio Peking. Njegova kreativna diplomatija – možda najveći uspeh američke diplomatije u eri Hladnog rata – dovela je do neočekivanog otopljavanja odnosa Amerike i Kine, konačnog sloma Sovjetskog Saveza i ulaska sveta u proces nikada dovršene globalizacije. Sovjetski Savez je ostrvo Damanski mirno predao Kini 1991. godine. Danas je ono poznatije pod imenom Dženbao.
Nekada sovjetske, a danas ruske trupe već decenijama se spremaju za rat sa Kinom. Hiljade tenkova u skladištima ispod zemlje pripremljene su za rat u Sibiru. Sa obe strane granice sagrađene su fortifikacije, piste i druge vojne instalacije. Bila je to jedna od najvećih koncentracija vatrene moći na planeti.
Započinjanjem varvarskog rata u Ukrajini, Rusija je poremetila ravnotežu u odnosu snaga sa Kinom. U mesecima koji su prethodili invaziji, kao i tokom čitavog trajanja ovog tragičnog i totalnog rata, ogromni vojni konvoji prebacivali su ruske oklopne jedinice i vojsku sa granice sa Kinom na granicu sa Ukrajinom. Marinci iz pacifičke flote, pešadija iz Burjatije, piloti iz Habarovska, tenkovi sa Amura, svi su nestali u Ukrajini. Zamislite iznenađenje kineskih vojnih planera: ogromna vojna sila s druge strane granice preko noći je nestala.
Da li bi Kina mogla upotrebiti jedinice sa severa za invaziju na Tajvan? Verovatno da. Ali to bi bila tragična greška. Ogromna nebranjena prostranstva južnog Sibira i ruskih pacifičkih provincija mnogo su lakša meta. Za jednu racionalnu naciju, što Kina, nadam se, jeste, ostvarivanje strateškog cilja kolonizacije Sibira na miran i profitabilan način poželjnije je od ulaska u krvavu i komplikovanu bitku za Tajvan. Ali za takav zadatak potrebni su joj kreativni partneri. Čeka se novi Kissinger.
Iz perspektive Ukrajine, otvaranje novog fronta protiv Rusije na Dalekom istoku bilo bi ostvarenje sna. Nadajmo se da to neće biti potrebno.
Vojni poraz u Ukrajini i mirna transformacija Sibira doneli bi suštinske promene u Moskvi. Ta dva ishoda bili bi veliki udarac za Putina i njegovu kliku. To bi dovelo do smene vođstva u Kremlju i pada moskovskog režima, kao i promena u samom ustrojstvu Rusije. Federacija to ne bi preživela i čitav evroazijski kontinent bi se restrukturisao i promenio. Možda bi i komunistička autoritarna Kina konačno ušla u svoju dugo odlaganu perestrojku.
Kao što je Si rekao Putinu: Događaju se promene, promene kakve nisu viđene u poslednjih 100 godina.
Autor je profesor na odseku za međunarodne odnose na CEU. Ovaj esej je prilagođeni deo iz knjige u pripremi „Russia Against Modernity/Rusija protiv modernosti“ (Polity, juni 2023) i objavljen je u partnerstvu sa Die Zeitom.
Noema, 30.04.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 03.05.2023.
UKRAJINA