Pre nego što je pokrenuo svoju zlosrećnu pobunu, ruski gospodar rata Jevgenij Prigožin je rekao: „Zlo oličeno u [ruskom] vojnom rukovodstvu mora biti zaustavljeno“. Pošto on nije uspeo, ostaje nam da nagađamo ko će ga zaustaviti. U tom poduhvatu, vodeću ulogu igraju oružane snage Ukrajine, dok ukrajinski narod podnosi ogromne žrtve. Međutim, pored njihove hrabrosti i odlučnosti, u igri je još jedan faktor: samouništenje zla. Rusko rukovodstvo ne gubi samo kontrolu; stvari se povremeno izvrću u direktnu suprotnost njegovim namerama. Vođeni strahom i greškama, ruski lideri dejstvuju protiv svojih ciljeva i ambicija. To je nemezis, podjednako važan za politiku kao što je mimezis važan za umetnost.
U februaru 2014, Vladimir Putin je započeo rusko-ukrajinski rat invazijom na poluostrvo Krim. Tad je rekao da želi da sačuva tamošnje ljude „od nacionalizma“. A zapravo je invazija pokrenula militantni nacionalizam, neviđen još od 1930-ih.
Ruska vlada je obećala da će pripajanje Krima doneti stanovništvu ekonomski procvat uz nagli rast prihoda – za 500% u roku od sedam godina. A zapravo, realne plate na Krimu jedva da su promenjene od početka okupacije, dok subvencije iz Moskve sada čine tri četvrtine regionalnog budžeta. Život na Krimu direktno zavisi od velikog kanala iz reke Dnjepar, koji istorijski obezbeđuje 85 odsto potreba za vodom na poluostrvu. Kada su ruske trupe uništile branu Kahovka 6. juna ove godine, kanal je presušio.
Kada je Putin anektirao Krim, izrazio je želju da tamo stvori „rusku Meku“: po njegovoj ličnoj verziji istorije, ruska državnost je počela na Krimu, i zamišljao je nepregledne reke hodočasnika koje se slivaju u region. U stvarnosti, turistička industrija beleži stalni pad. Nekad je na Krim dolazilo devet miliona ljudi godišnje (pet puta više od broja stanovnika), uglavnom zbog krimskih plaža. Pre invazije, ruskim turistima je poseta ukrajinskom Krimu bila jeftina i laka. Nisu im bile potrebne vize, granice praktično nisu postojale. Sada više ne lete avioni, železnicom se prevoze neke druge stvari, a ako lojalista pokuša da dođe automobilom, vojni čekpoint na Krimskom mostu zadržaće ga pet sati i više. Od 2014, ruski turizam na Krimu opada za oko trećinu svake godine, mada još uvek ima onih koji žele da odmor provedu na okupiranoj zemlji.
Da li nas je briga za te fanatike? Ne naročito, ali oni ilustruju ključno pitanje. Prosto rečeno, postoje dve vrste zla: pametno i glupo. Obično su pomešane, ali razlika je jasna. Pametno zlo se može zaustaviti samo spolja. Glupo zlo uništava samo sebe, višestrukim greškama koje svaki poduhvat osuđuju na neuspeh. Međutim, takvo nemetičko samouništenje zahteva vreme. U tom procesu mnogi stradaju. Spoljašnje sile treba da računaju na greške zlotvora i da ih amplifikuju. Dejstvo nemezisa je teško predvideti, ponekad čak i objasniti, ali ono pruža nadu. Kad je sila zla nadmoćna, to je i jedina nada.
Putin je 2014. naredio svojim trupama da prošire operacije na ogromna područja Donbasa na istočnom ukrajinskom kopnu. Da bi opravdao novu invaziju, tvrdio je da su Ukrajinci počinili genocid tako što su iz tih oblasti eliminisali rusko stanovništvo i kulturu. Ove izmišljene optužbe nisu imale nikakve pravne posledice. Ruske trupe su 2022. godine pokrenule još jednu invaziju i počinile više zločina u oblastima koje su zauzele u blizini Kijeva. Tadašnji britanski premijer Boris Džonson rekao je da ti zločini odgovaraju definiciji namernog masakra „ne tako udaljenog od genocida“. Organizacija Human Rights Watch je rekla da su ruske snage pokazale „prezir i nemar prema životima civila i elementarnim načelima pravila ratovanja“. Putin je optužen da je organizovao ilegalnu deportaciju dece; za njim je raspisana poternica. Kada su počinili svoja gnusna dela u Buči i Mariupolju, ruski vojnici nisu ni slutili da su materijalizovali upravo one tvrdnje o genocidu koje je njihov vođa ranije pripisivao neprijatelju. To je nemezis: radnja preusmerena sa objekta na aktera. Dok oplakujemo žrtve, nadamo se da će Putin i drugi zločinci dobiti ono što zaslužuju. Nemezis daje nadu, ali samo pravda omogućava razrešenje.
Rusko-ukrajinski rat obiluje primerima političkog nemezisa. Putin se toliko plašio Natoa da ga je svojim postupcima praktično doveo na prag svog rodnog grada Sankt Peterburga. Finska je ušla u Nato zbog Putinovog rata, a za njom i Švedska. Njihovim pristupanjem, Nato će biti mnogo bliži vitalnim centrima Rusije nego što bi bio u slučaju (koji je bio pod velikim pitanjem) pristupanja Ukrajine alijansi.
Ista priča o nemezisu odigrala se i sa gasovodima. Putin je toliko želeo da ruski gas zaobiđe Ukrajinu da je, uz saradnju Nemačke, izgradio dva izuzetno skupa gasovoda ispod Baltičkog mora. U septembru 2022, neko je – možda Rusija, možda njeni neprijatelji – te gasovode digao u vazduh. U međuvremenu, ruski gas i dalje teče kroz Ukrajinu, koja je tek nedavno najavila da će sledeće godine obustaviti taj protok. Pošto je od 2022. godine navodno potrošilo između dve i 20 milijardi dolara na Prigožinove aktivnosti, rusko rukovodstvo je posmatralo kako njegove naoružane paravojne formacije odlaze sa fronta i marširaju kroz nebranjene oblasti centralne Rusije. Ove trupe, koje se uglavnom sastoje od osuđenih kriminalaca, bile su odlučne da silom zauzmu Moskvu. Njihova prekinuta pobuna postavila je presedan za buduće zločince.
Putin i njegovi ljudi su bili jako zabrinuti za status ruske kulture i jezika u Ukrajini, Evropi i svetu. Zbog rata su mnogi Ukrajinci, kojima je ruski bio maternji jezik, prešli na ukrajinski. U Rusiji i van nje, poslenici ruske kulture – i oni koji podržavaju i oni koji se protive Putinu – ostali su bez posla i publike. Koncerti se otkazuju, izložbe obustavljaju, a projekti odlažu. Ruska kultura nikada nije bila tako nepopularna, a ruski narod nikada toliko omražen.
Ekstremno konzervativni, Putin i njegovi sledbenici brinu zbog uticaja evropske kulture, koju oni smatraju zaraženom LGBT+ ideologijom i narkomanijom, na navodno moralniju, pravoslavnu Rusiju. U stvarnosti, Rusija će iz sukoba dobiti veliki broj vojnih veterana – nekoliko stotina hiljada – sa teškim traumama i raznim bolestima zavisnosti, pošto su i pretrpeli i počinili užasne zločine. Od Prigožina smo saznali šta ovi vojnici misle o svojim pretpostavljenima. Ne postoji plan da se tim muškarcima obezbede odgovarajući tretman, prekvalifikacija i zbrinjavanje, nalik američkom posleratnom zakonu o veteranima koji je omogućio edukaciju povratnika sa fronta u Drugom svetskom ratu. Bivši ruski borci će praviti haos na ono malo mesta gde mogu da dođu do novca i uzbuđenja, u Moskvi i drugim velikim gradovima.
Ruski lideri najviše strahuju od razbijanja Ruske Federacije na sastavne delove. Dobro znaju kako se to dešava – videli su to kada se Sovjetski Savez raspao 1991. Toliko se plaše raspada da svoju političku partiju, koja je na vlasti od 2001, zovu „Jedinstvena Rusija“. Međutim, svoje vojnike uglavnom regrutuju sa ruskih periferija, čime dodatno podstiču tradicionalnu mržnju ovih regiona prema Moskvi. Da bi zaustavio Prigožina, Kremlj je poslao privatni čečenski vojni odred – jasno je da im veruju više nego ruskim trupama. Poput pregrejanog lonca, Federacija je na ivici implozije. Ne znamo šta će izroniti iz njenih ruševina, ali će to biti nešto duboko strano aktuelnim strukturama moći u Moskvi.
Svega toga ne bi bilo da Rusija nije pokrenula rat. Ova zemlja ima dugu istoriju nasilja, eksploatacije i imperijalizma, ali su retko, ako ikada, stvari izgledale tako iracionalno i gadno kao u sadašnjem ratu. Da Putin nije započeo svoj rat 2014, Rusi ne bi vršili genocid nad Ukrajincima. Finska i Švedska bi ostale neutralne. Ruski gas bi još deceniju tekao ukrajinskim cevima. Prigožin bi upravljao vojnim menzama, rudnicima zlata i fabrikama trolova, a mnogi njegovi vojnici bi služili kazne po zatvorskim kolonijama. Ruska kultura bi i dalje učestvovala u dijalozima i diskusijama u Ukrajini i širom sveta. Trgujući naftom, oružjem i kulturom, Moskva bi zadržala vlast nad svojim eksploatisanim provincijama. Ali zbog nemezisa, zločinac stvara upravo ono čega se plaši, samo veće i užasnije nego što je ikada mogao da zamisli.
Nemezis se razlikuje od osvete i daleko je od pravde. Osveta i pravda zahtevaju spoljno delovanje, ali u nemezisu zlotvor uništava sebe u samom procesu nanošenja zla. To je petlja u kojoj je akcija usmerena protiv svog počinioca. Nemezis raste iz straha i pohlepe – straha od Drugog i pohlepe za uticajem. U pokušaju da ostale aktere liši delotvornosti, zločinac okreće čitavu akciju protiv sebe.
Dok bezuspešno pokušava da sprovede svoj uticaj, nailazi na otpor i osvetu – žrtava i preživelih ili njihovih potomaka – koji obuzdavaju zlo, ali i stvaraju začarani krug nasilja, preusmeren na zločinca. Herojski otpor kanališe nemetičke posledice samouništenja. Zajedno, oni utiru put za ono što će se dalje dešavati. Ali samo pravda sprečava širenje zla, i njeno vreme će doći.
Prospect Magazine, 19.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 14.08.2023.
UKRAJINA