Mlada devojka sa transparentom na kome piše: Zaustavite genocid u Gazi! Najteže ju je zamisliti u Tel Avivu, a tamo je fotografisana. Šta je čeka? Najmanje izjava da je izdajnica. Kao i mnogi pravni stručnjaci koji su se usudili da to javno kažu, devojka je svoju izjavu zasnovala na definiciji genocida UN.
Međunarodna pravna definicija zločina genocida data je u članu II i III Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, iz 1948. godine.
Član II opisuje dva elementa zločina genocida:
1) mentalni element, znači namera da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa kao takva, i
2) fizički element koji uključuje pet dela opisanih u sekcijama, a, b , c , d i e. Zločin mora uključivati oba elementa da bi se zvao „genocid“.
Delovi Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida
Član II: U ovoj konvenciji genocid znači bilo koje od ovih dela izvršenih sa namerom da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa, kao takva:
(a) Ubijanje pripadnika grupe (određenog naroda);
(b) Prouzrokovanje teških telesnih i mentalnih povreda pripadnicima grupe;
(c) Namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje;
(d) Uspostavljanje mere s namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe;
(e) Prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu.
Član III:
(a) Genocid;
(b) Plan za izvršenje genocida;
(c) Direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida;
(d) Pokušaj genocida;
(e) Saučesništvo u genocidu.
Dobar deo definicije, kao i sam neologizam „genocid“ potiču od Rafaela Lemkina, poljskog pravnika jevrejskog porekla, koji je o genocidu počeo razmišljati na primeru uništavanja Jermena od strane turskog carstva. Dopunio ga je za vreme i posle Drugog svetskog rata, jer je uspeo da posle napada na Poljsku pobegne, prvo u Švedsku a zatim u SAD. Dobar deo njegovih istraživanja nije bio prihvaćen u UN. Genocid još nije bio prihvaćen u pravu za vreme nirnberškog procesa, u kojem je Lemkin učestvovao na američkoj strani. Definicija bi se danas izvesno morala dopuniti ekocidom i kulturocidom. U svakom slučaju, onakva kakva je, u svim elementima odgovara onome što se događa u Gazi. Pitanje šta će se desiti sa devojkom iz Tel Aviva mora da se odnosi i na sve one druge koji po svetu nose njen transparent. I mora se postaviti pitanje šta realno, sem gesta humanosti, može da znači (i da uradi) pacifizam. Realističan odgovor je – skoro ništa. Istorijski gledano, pacifizam nikad nije mnogo značio, sem utehe da svi ljudi nisu krvoločni. Neki pacifisti imali su ulogu u odlučivanju u parlamentarnim uređenjima, bez pravog uspeha, ali sa izvesnom moralnom težinom (primer srpskih socijalista u glasanju protiv ratnih kredita pred Prvi svetski rat), feministički pokreti su većinom bili mirotvorni – pa ipak je upravo učešće žena u Prvom svetskom ratu odlučujuće delovalo pri glasanju za žensko pravo glasa u SAD i drugde… Neki pacifisti bili su spremni da umru za mir i protiv rata – setimo se samospaljivanja budističkih sveštenika u šezdesetim godinama, ili Štefana Luksa, slovačkog Jevrejina, koji se ubio usred sednice Lige Naroda 1936, pokušavajući da skrene pažnju na opasnost od nacizma. U novije vreme, pacifizam je uglavnom negativno određen, od Bosne preko Bliskog Istoka, Ukrajine… pa sve do devojke iz Tel Aviva. Sa druge strane, pacifizam zapravo nikad nije bio tako masovan i globalan, posebno u pokušajima da se rat spreči pre početka ili na samom početku, kao u novom veku. Pacifisti su išli 2003. u Irak da naprave živi zid i tako spreče rat; najveće zabeležene demonstracije uopšte bile su u Rimu protiv rata u Iraku, sa tri miliona učesnika. Od tada, već dvadeset godina svakodnevno stotine miliona ljudi protestuje protiv ratova, kojih je u izobilju bilo.
Između realne ocene o neuspehu pacifizma i realne ocene o izuzetnom porastu pacifizma mora postojati neka koliko-toliko čvrsta osnova za pojedinca, recimo za devojku iz Tel Aviva, i ta osnova je u odredbama UN o genocidu: kriterijum za genocid nije broj žrtava, već dokazana namera. Haški sud za Jugoslaviju mučio se sa dokazima namere, i tako i treba da bude. Devojku iz Tel Aviva dobro razumemo mi, koji smo živeli nedaleko od genocida i znali za njega, i nismo ćutali. Drugim rečima, biti mirovnjakinja/mirovnjak je duboko lična, intimna odluka, i samo tako može da postane većinska.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
