Najbolja sudbina je ne roditi se. Tako bar tvrdi Sofokle.

Sofokle kao da je bio Srbin.

Ua! Sramota! Izdaja! – uzviknućete – Kakav je to odvratni prezir prema sopstvenom narodu.

Jeste prezir. Da, ali rodoljubivi.

Kako prezirati svoj narod može biti rodoljubivo, upitaćete sa indignacijom.

Može.

Recimo, za Austriju i Austrijance, takav je bio Tomas Bernhard, najveći posle Muzila. Čak se i državljanstva odrekao, zabranio da mu knjige štampaju i drame igraju, toliko je dramatično bilo njegovo gađenje.

Patriotizam jeste – pored toga što je uznoseća i objedinjujuća emocija – ili moralna kategorija ili izgovor za nemoć, jalovost i gubitništvo. Ovo ili – ili je doslovno isključujuće. Dakle emocija sa pokrićem ili bez pokrića. Kad je moralni stav, rodoljublje znači pripadanje i dobrom i lošem, nikad pripadanje do kraja, ponos u odgovornosti, dostojanstvo u davanju, nasleđe kao najdraža budućnost i budućnost kao najdraže nasleđe.

Nemojte molim vas baš vi – političari, demagozi, retoričari – da me osuđujete zbog prezrenja. Pa vi se više i sistematičnije od bilo koga s prezrenjem odnosite prema građanima koje biste hteli da predstavljate, prema građanima kojima se ulagujete i kojima manipulišete. Vaše je gromoglasno i udvoričko rodoljublje najviša forma prezrenja naroda. A moje prezrenje naroda je najviša forma rodoljublja.

Više je prezrivi i cinični Bernhard učinio za Austrijance od bilo kog političara njegovog vremena.

Život traži čitav kompleks sposobnosti, moći, znanja, veština, talenata, umeća, vrlina… Sudeći po našoj istoriji i po našoj savremenosti, Srbi tih dragocenih osobina, nažalost, nemaju dovoljno. Imamo, nije da nemamo – umemo da volimo, pevamo, plačemo, da se grdimo i da pravedno sudimo, o drugima naročito, da igramo košarku i vaterpolo – ali ipak nekako nedovoljno je ostalih sposobnosti.

Da se ne lažemo: Srbi žive amaterski. I to iz generacije u generaciju. Od toga kako mi živimo – ne može se živeti. Deficit samoodrživog i kreativnog razvoja je jedina konstanta naših epoha, od Dušana Silnog do danas. To je uzelo mah fatalne samodestrukcije. Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića. Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota. Ali nije ni teško! Srpski patriota ne razlikuje se ni od jednog drugog patriote bilo koje nacije na svetu. I srpski patriota ima prirodnu potrebu da voli svoj narod i zemlju, pa i voli. Tako i ja.

Time kako se ponašamo i šta radimo sami sebe unižavamo, previše često, previše redovno. To boli. Stoga, s gorko-bolnim prezrenjem govoriti o manama sopstvenog naroda sopstvenom narodu jeste moralna i rodoljubiva obaveza. Ko će bolje znati šta ne valja i šta treba da se menja – ko, do mi sami.

I zato: prezirem, jer odveć volim. Odveć volim da bih mirno posmatrao propast. Ne prezirem stvarno, ne stidim se, nego dubokom žalošću žalim, i plačem i pevam, ali bih sem toga i nešto da učinim u prilog samoosvešćenja, suočenja, pokretanja… Pa iz očajanja zauzimam pozu koja hoće da iritira, da izaziva na preispitivanje, da probudi iz samozaborava.

To nije nikakvo izdajstvo, to nije nikakvo odricanje, naprotiv – to je gruba provokacija upućena učmaloj svesti, tupoj na tolike signale nastupajuće propasti, to je krik vapijućeg u pustinji – to je visoka retorička forma rodoljublja.

I zato, kažem vam: kako stvari stoje, i dalje za Srbe važi: najbolja sudbina je ne roditi se. Ah, kako ovo izgovoriti godi ušima, kao gorki lek na ljutu ranu. Ako me neko čuje, možda će se lupiti u čelo i razmisliti malo.

Prezir je esencija rodoljubivog patosa.

Uvod u astronomiju, Stubovi kulture 2006.

Peščanik.net, 30.06.2006.

Srodni linkovi:

Teofil Pančić – Belzebubova zemlja

Slobodan Antonić – Rodoljubi zapadnog Balkana

Leave a Reply