Rudarstvo je vekovima posmatrano kao aktivnost koja omogućava da se vredni prirodni resursi upotrebe na opštu dobrobit i korist društva i države. Štete od rudarskih radova (zagađenje životne sredine, kraći životni vek rudara) bile su, po pravilu, ograničene na neposrednu okolinu rudnika, rudare i njihove porodice. Sedamdesetih godina 20. veka objavljen je podatak da je prosečno vreme korišćenja penzije jamskih rudara u Srbiji i Jugoslaviji (koji su imali tzv. povlašćen/skraćen radni staž) bilo svega dva meseca po odlasku u penziju. Nesumnjivo da je i smrtnost među rudarima bila visoka, ali podaci o tome nisu dostupni.
Razvoj novih tehnologija prerade rude i korišćenje uglja/lignita sa površinskih kopova za proizvodnju električne i toplotne energije povećavale su zagađenje životne sredine na sve širim područjima i ugrožavale sve veći broj građana i lokalnih zajednica. Štete su višestruke i međusobno povezane – zagađenje životne sredine (vazduh, zemljište, površinske i podzemne vode), ugrožavanje zdravlja stanovništva, umanjenje vrednosti imovine i kvaliteta stanovanja, ugrožene rizične poljoprivredne aktivnosti i drugo.
Povećanje intenziteta rudarskih radova donosilo je i neprekidno uvećavanje teritorije na kojoj se radovi odvijaju, kao i pomeranje granica do kojih dopire zagađenje sredine uzrokovano ovim radovima. Danas je područje uticaja eksploatacije i prerade rude bakra u Boru i Majdanpeku, površinskih kopova lignita i proizvodnje električne energije u Kolubarskom i Kostolačkom lignitskom basenu, prerade rude gvožđa u Železari u Smederevu daleko obimnije i teritorijalno obuhvatnije nego pre nekoliko decenija. Ne ukazuje se bez razloga ne prekogranično zagađenje.
Navodi se podatak da 16 termoelektrana sa Zapadnog Balkana donose više zagađenja životne sredine u Evropi od 250 termoelektrana u državama EU, zbog zastarele tehnologije, lošeg kvaliteta lignita i slabe kontrole emitovanja zagađujućih materija. Stepen i intenzitet zagađenja zemljišta, vode i vazduha u Srbiji i Crnoj Gori, kao i negativni uticaji na zdravlje stanovništva i imovinu, dokumentovani su u studiji „Stuck in the Past. Energy, environment and poverty – Serbia and Montenegro / Zaglavljeni u prošlosti. Energija, životna sredina i siromaštvo – Srbija i Crna Gora“ (Beograd: UNDP, Program UN-a za razvoj, 2004). Studija je prevedena na srpski jezik 2009.
Do sedamdesetih godina u Srbiji (i nekadašnjoj Jugoslaviji) postojala je, uslovno rečeno, neka vrsta simbioze rudarstva i lokalne zajednice. Rudarske kompanije/kombinati zapošljavali su lokalno stanovništvo i značajnim udelom finansirali usluge od javnog interesa u opštinskom centru i okolnim naseljima (školstvo, zdravstvo, stambena izgradnja, objekti i aktivnosti kulture, sporta, troškovi lokalne administracije itd). Relativno niska nadoknada vlasnicima za eksproprisano zemljište i štete pričinjavane na imanjima u neposrednoj okolini rudarskih radova kompenzovani su zapošljavanjem u kombinatu jednog ili dvoje članova domaćinstva, što je obezbeđivalo redovnu zaradu, socijalno i zdravstveno osiguranje za sve članove domaćinstva, dakle sve one pogodnosti koje je pružalo zaposlenje u državnom sektoru, a kojih su bila lišena poljoprivredna domaćinstva.
Tome dodajmo da su natprosečne zarade zaposlenih (opštine Bor, Majdanpek, Lazarevac, Požarevac) i potpuna zavisnost opštine od monofunkcionalne strukture privrede (kopanje i prerada rude i uglja) potiskivali u drugi plan sve negativne uticaje i pretnje koje su rudarske aktivnosti donosile okruženju. Ako je i bilo podataka o zagađenju životne sredine i uticaju na zdravlje građana, takvi podaci, po pravilu, nisu obelodanjivani. Štete kojima su bili izloženi građani u okolini rudarskih i energetskih postrojenja nisu izazivali masovnije proteste. Prevladavalo je uverenje da se radi o aktivnostima u javnom, odnosno državnom interesu (ta dva interesa su izjednačavana), pa je to bio dovoljan razlog da se pasivno iščekuje da državne službe preduzmu potrebne mere za zaštitu interesa lokalnog stanovništva.
Prvo ozbiljnije upozorenje o posledicama zagađenja životne sredine pokrenuto je na prvoj međunarodnoj konferenciji o zaštiti životne sredine u Stokholmu 1972. I pored toga što su u tadašnjoj Jugoslaviji i na federalnom i na republičkom nivou formirane brojne stručne komisije, tema životne sredine nije bila predmet interesovanja ni državne uprave, ni stručne niti šire javnosti. Sva rudarska preduzeća (kombinati) i drugi zagađivači životne sredine bili su u vlasništvu države, što je, ponovo naglašavamo, podrazumevalo da je njihov rad u javnom interesu i da se ne može dovoditi u pitanje.
Pored ovoga, uticaj ideologije je bio veoma jak. Naime, posle konferencije u Stokholmu, veći deo stručne javnosti u Srbiji (i Jugoslaviji) bio je sklon tumačenju da je pokretanje teme o zaštiti životne sredine prikriveno nastojanje bogatih zemalja da uspore razvoj slabije razvijenih zemalja, te da je zagađenje životne sredine nužan nusprodukt industrijskog i drugog rasta i razvoja, a da o kvalitetu i zaštiti životne sredine možemo razmišljati tek kada društvo/država postane dovoljno razvijeno i bogato da može da ulaže u zaštitu i sanaciju životne sredine. Takav narativ srećemo i danas.
U poslednjih nekoliko decenija ekološke štete od ekstrakcije i prerade rude i korišćenja lignita za proizvodnju električne energije ubrzano se uvećavaju i šire teritorijalni obuhvat. S druge strane, kompanije i rudarsko-industrijski kombinati u vlasništvu države izdvajaju sve manje novca za tzv. društveni standard u lokalnim zajednicama, a broj zaposlenih se smanjuje. Problemi se dodatno usložnjavaju ulaskom privatnog kapitala u oblast rudarstva. Privatni kapital se deklarativno zalaže za tzv. društveno odgovorno poslovanje i obećava ulaganje stotina miliona evra u zaštitu životne sredine, a primarno nastoji da izvuče maksimalan profit u što kraćem vremenu, bez obzira na posledice. Privatne kompanije koriste nekažnjivu praksu kršenja propisa u Srbiji i tolerantan odnos nadležnih službi prema zagađenju sredine.
O sadržaju i obavezama iz međudržavnih sporazuma u koje su uključene privatne kompanije ne znamo ništa, jer imaju status tajnosti (sic!). Zahvaljujući stavu izvršne vlasti, interes i prava lokalnog stanovništva su potpuno marginalizovani, njihova imovina je prepuštena posledicama i štetama koje donose rudarski radovi i proizvodnja električne energije u termoelektranama (uključujući i kamenolome, eksploataciju rečnog šljunka i druge vidove „korišćenja“ prirodnih resursa).
Utvrđen javni interes je bio i ostao osnov za promenu namene poljoprivrednog zemljišta i eksproprijaciju privatnih poseda. Nosilac javnog interesa u periodu socijalizma bila je država i eksproprijacija je mogla biti sprovedena samo u korist kompanija u državnom vlasništvu. Zakon o planiranju i izgradnji je to promenio, pa pravni osnov za eksproprijaciju može biti svaki projekat koji Vlada Republike Srbije proglasi da je od interesa za državu, bez obzira na svojinski status nosioca projekta i predmet projekta. Pored toga, treba podsetiti da je ranije postojala zakonska odredba o visokim taksama koje su pratile promenu namene poljoprivrednog zemljišta (stotinu godišnjih prinosa sa parcele koja menja namenu). Nemamo podatke da li je i u kojoj meri ova zakonska odredba sprovođena, ali je bila neka vrsta zaštite od neobuzdane konverzije poljoprivrednog u građevinsko zemljište.
Ovome treba dodati da je, prema Zakonu o rudarstvu, do 2015. u Srbiji bila potrebna saglasnost jedinice lokalne samouprave (opštine) i za istražne radove i za započinjanje eksploatacije i prerade ruda i minerala. I pored toga što su lokalne samouprave češće štitile interese rudarskih kompanija nego svojih građana, jedan broj lokalnih samouprava počeo je da koristi svoja zakonska ovlašćenja i zaustavlja planirane istražne radove. Navodimo primere opština Topola, Trstenik i Vrnjačka Banja, koje su 2012. uspele da spreče istraživanje i eksploataciju rude nikla na svojoj teritoriji na osnovu odredbi tada važećeg Zakona o rudarstvu. To su opštine sa razvijenom poljoprivrednom proizvodnjom i turističkim potencijalima, a ocenjeno je da bi oni bili ugroženi planiranim istražnim radovima.
Umesto da podrobnije ispita ekološke, zdravstvene i druge posledice eksploatacije nikla, Vlada Republike Srbije i Narodna skupština su oduzele pravo lokalnim samoupravama da odlučuju o tome da li će takve, potencijalno destruktivne, aktivnosti na okruženje biti dozvoljene na njihovim područjima. Na taj način su oduzeta i prava građanima da učestvuju u kreiranju politika i donošenju odluka koje se tiču kvaliteta života i javnih dobara na njihovoj teritoriji. Zakonom o rudarstvu iz 2015. centralna vlast je u potpunosti obezvlastila lokalne samouprave; one su svedene na organ koji biva obavešten o odlukama resornog ministarstva i one u najboljem slučaju „prate i kontrolišu inženjersko-geološka i geotehnička istraživanja“ i daju informacije o usaglašenosti urbanističke-planske dokumentacije sa planiranim radovima.
Ima razloga za hipotezu da je ukidanje ovlašćenja lokalnih samouprava sprovedeno da bi se otvorio prostor za neometano širenje rudarskih aktivnosti u Srbiji. Prema izvorima dostupnim na internetu, učešće rudarstva u BDP-u Srbije je 2%. To je na Devetoj međunarodnoj konferenciji o mineralnim resursima u Srbiji rekao predstavnik Svetske banke u Srbiji Stiven Ndegva (Stephen Ndegwa) i dodao da realizacijom rudarskih projekata „Čukaru Peki“ i „Jadar“ taj udeo može da skoči na 5%. On smatra da će srpska vlada napraviti dobar korak ako prihvati sugestije Svetske banke, ocenjujući da Srbija ima mogućnost da postane glavni dobavljač za rude litijuma i bakra. Rekao je da u Srbiji trenutno oko 35 kompanija ima 130 projekata u sektoru rudarstva i ocenio da je Srbija privlačna destinacija za rudarske kompanije. Gospodin Ndegva je dodao da je, kada je reč o rudarenju, važno uključiti lokalne zajednice. I drugi učesnici konferencije su ocenili da je važno saslušati glas lokalne zajednice.
Jedan od učesnika ove konferencije, Gerant Bovden (Geraint Bowden), viši partner u kompaniji ERM London, rekao je da je „ogroman broj projekata u svetu napušten ili se kasni sa realizacijom, a da najčešći razlog za to nije tehničke prirode, već nerazumevanje lokalne zajednice“ (podvukla K.P.). Ovome treba dodati i da je gospodin Ndegva član „državne radne grupe za Rio Tinto, koja odlučuje o projektu Jadar“. U komentarima Nacrta Prostornog plana Republike Srbije 2021-2035, navodi se da je u Planu naznačeno između 40 i 50 rudarskih lokaliteta.
Nakon donošenja novog zakona o rudarstvu, ali i prema već standardnoj praksi ponašanja nosilaca izvršne vlasti, izvesno je da brojni istražni radovi u oblasti rudarstva imaju status državne tajne i da se odvijaju van uvida javnosti. Izvršna vlast pravi međudržavne sporazume i ugovore sa privatnim kompanijama o istražnim radovima, pravima i obavezama kompanije tokom istražnih radova kao i u fazi eksploatacije. Ti ugovori se kriju od javnosti, čak i od institucija koje bi po definiciji morale imati uvid u njih. Tajnost (i nevidljivost) sklopljenih ugovora ukazuju da su vlastodršci svesni obima i intenziteta negativnih reakcija stanovništva, pa je to, po mom sudu, osnovni razlog za skrivanje ovih ugovora od očiju javnosti. Iskustvo je pokazalo da se praksa onemogućavanja javne rasprave o temi bitnoj, životnoj za građane, može preliti u ulične proteste, građansku neposlušnost i druge načine na koje su građani primorani da se izbore za svoja prava. I to je ono što se upravo dešava u Srbiji.
Nema sumnje da je izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji dala prioritet rudarskim aktivnostima. Treba napomenuti da se to radi u okolnostima kada je rudna renta u Srbiji među najnižima u Evropi (3-4 odsto), kao i da nije jasno u odnosu na koje parametre se izračunavaju ovi procenti. Možemo nagađati koji je razlog za to. U svakom slučaju, koruptivna povezanost nadležnih državnih ustanova i službi sa vlasnicima privatnih rudarskih kompanija je teško dokaziva.
***
O javnim štetama (obimu, vrstama i mnogostrukim posledicama) koje su do sada doneli rudarski projekti i potencijalnim štetama koje treba očekivati od planiranih investicija u rudarstvo i ugljenokope se malo govori, a naročito u medijima pod kontrolom izvršne vlasti. O tome se mogu naći sporadični izveštaji (tekstovi, fotografije i svedočenja građana) na društvenim mrežama kao i u nezavisnim medijima. Daćemo nekoliko primera.
O dramatičnom obimu i jačini zagađenja koje proizvodi Smederevska železara, danas u vlasništvu kineske kompanije (emisije crne i crvene prašine, čeličnih opiljaka i verovatno još mnogo čega), saznajemo iz medija. Neposredna pretnja zdravlju i ekonomiji ne izaziva reakcije nadležnih ustanova (inspekcija, sudova, izvršne vlasti, lokalne samouprave, zaštitnika prava građana). Lokalno udruženje građana „Tvrđava“, koje je organizovalo javno okupljanje i proteste zbog zagađenja vazduha u Smederevu, jedna ministarka je nazvala grupom nasilnika i politički instruisanih ljudi. Nakon katastrofalne havarije koja se dogodila početkom avgusta 2020, kada su ogromne količine crnog praha koje je ispustila Smederevska železara pale na okolinu Smedereva i prekrile kuće, dvorišta, useve, vodotokove – državne službe su ostale neme.
Slično se događa i u Boru. Brojna okupljanja građana Bora i okolnih naselja imaju jednu zajedničku poruku: zahtev da kineska kompanija poštuje zakone Republike Srbije, da svede zagađenje životne sredine u zakonom propisane granice, da zaustavi nekontrolisano širenje rudarskih aktivnosti u okolnim selima. U izveštaju „Procena uticaja na životnu sredinu novog rudnika“ nalazimo sledeće informacije sa javne rasprave: „Prisutni građani sela Metovnica, Slatina i Brestovac, naselja u okolini budućeg rudnika, izneli su probleme u životnoj sredini nastale radovima na otvaranju rudnika i posledicama po njihov kvalitet života. Stručnjaci su ukazali na nedostatke studije. Nevladine organizacije su ocenile da je predložena procena uticaja na životnu sredinu neprihvatljiva, urađena po hitnom postupku bez izdatog mišljenja nadležnih organa o lokaciji i dozvole Ministarstva rudarstva koje su obavezne po Uredbi o upravljanju rudarskim projektima“. Za razliku od ovakvih i sličnih ocena građana iskazanih na zborovima početkom 2020, tokom posete predsednice Vlade kompaniji Ziđin u junu 2020, od Aleksandra Milikića, gradonačelnika Bora, moglo se čuti da su uložena značajna sredstva za unapređenje bezbednosti životne sredine te da, otkad je Ziđin većinski vlasnik RTB-a, grad Bor ima stabilan budžet i može da planira izgradnju putne infrastrukture, škola, rekonstrukciju domova za decu, nova igrališta, kao i da je Bor danas jedan od najrazvijenijih gradova u Srbiji. Razlike u stavovima i temama između građana i službenih organa su očigledne. Ne moramo se pitati koji su razlozi za to.
Iz medija saznajemo da vlasnici privatnih kamenoloma bez ikakvih posledica ugrožavaju osnovna ljudska i imovinska prava građana koji decenijama žive na lokacijama na kojima se, sa dozvolom ili bez nje, otvaraju kamenolomi („kaverne prirode“). Građani u neposrednoj blizini ovih „investicija“ izloženi su svakodnevnom nasilju od posledica miniranja, prašine, uništavanja lokalnih puteva. Ne mogu da zaštite svoju imovinu – kuće, poljoprivredne i druge objekte, šume, poljoprivredno zemljište.
Posebno zabrinjavaju podaci koje možemo pribaviti sa interneta o velikim broju umrlih i obolelih građana od malignih bolesti, u lokalnim zajednicama u blizini deponija šljake i jalovišta sa otvorenih kopova lignita i termoelektrana na Zapadnom Balkanu. U tri terenska istraživanja u naseljima koja se nalaze u neposrednoj blizini površinskih kopova lignita, autorka ovog teksta je prikupila dokaze o ugrožavanju zdravlja građana, štetama na imovini, osporenom pravu vlasnika na neometano korišćenje imovine, štetama u poljoprivrednoj proizvodnji itd. (Izveštaj o praksi preseljavanja stanovništva u Kolubarskom lignitskom basenu, Subotica: CEKOR, 2015; Za fer raseljenje: Anketa domaćinstava u naselju Drmno, Subotica: CEKOR, 2016; Kličevac: za zdravu životnu sredinu ili fer raseljavanje. Stavovi građana o uslovima života u naselju Kličevac. Subotica: CEKOR, 2018). Većina anketiranih građana traži da im država (koja je vlasnik EPS-a odnosno ovih kopova i termoelektrana), ukoliko nije sposobna da obezbedi prihvatljive standarde kvaliteta života i životne sredine, omogući raseljavanje po zamenskim cenama koje će biti dovoljne za kupovinu nove imovine u nekom od naselja van zone uticaja otvorenih kopova, deponija šljake, jalovišta i termoelektrana.
Terenska istraživanja i dostupni podaci potvrđuju da su građani i domaćinstva u blizini otvorenih kopova lignita i pogona za preradu lignita i drugih ruda i minerala višestruko ugroženi (Bor i okolna naselja, Smederevo i okolina, površinski kopovi u Kolubari i Kostolcu, termoelektrane u Obrenovcu, Kostolcu, Velikim Crljenima itd). Građani su s razlogom zabrinuti zbog šteta koje se mogu očekivati u budućnosti od aktivnosti koje se danas planiraju i odobravaju u oblasti rudarstva i proizvodnje električne energije iz lignita. Ako postoje upozorenja stručnjaka da jedan broj rudarskih projekata nosi velike potencijalne štete po životnu sredinu i zdravlje ljudi, najmanje što bi javna uprava i izvršna vlast morale da urade je da nalože objektivno, stručno i pouzdano ispitivanje o tome koliko su ova upozorenja osnovana i da o tome obaveste javnost.
***
Međunarodne finansijske institucije (Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka) su uspostavile standarde i mehanizme za procenjivanje i kontrolu potencijalnih socijalnih i ekoloških uticaja velikih projekata na životnu sredinu. Nacionalna zakonodavstva su, sledeći dobru praksu demokratskih država i međunarodnih finansijskih organizacija, obavezu izrade procene uticaja na životnu sredinu unele u svoje propise, pa je to uradila i Srbija. Međutim, Srbija u procenu uticaja na životnu sredinu nije uključila i komponentu uticaja na socijalni razvoj i lokalne zajednice. Ozbiljan problem, u Srbiji i drugim hibridnim demokratijama, jeste da su studije procene uticaja na životnu sredinu često fingirane, sa nepotpunim, zamagljenim ili izostavljenim podacima. Kada su stručno urađene, a nisu u saglasnosti sa interesima investitora, najverovatnije će završiti u fiokama, a obrađivač neće više biti u prilici da učestvuje na „javnim“ tenderima za izradu projektne dokumentacije i praćenje implementacije projekta. Ili će izvršna vlast doneti odluku da izrada studije opravdanosti nije potrebna. Dometi primene standarda međunarodnih finansijskih institucija neposredno su uslovljeni nivoom vladavine prava u državi u kojoj se primenjuju.
Stručnjaci i njihova profesionalna udruženja su među najvažnijim karikama u lancu rudarskih aktivnosti i njihovog uticaja na okruženje. Profesionalna i lična odgovornost obavezuju stručnjaka da svoje znanje upotrebi u korist javnog dobra i javnog interesa. Najzad, tu su i etički i profesionalni standardi struke koji nalažu da se javnost blagovremeno obavesti o svim potencijalnim štetama i rizicima koje nose investicioni projekti. Jačanje autonomije profesionalnih udruženja, profesionalnih standarda i profesionalne etike strukovnih udruženja je iznimno važna dimenzija razvoja građanske odgovornosti za kvalitet života i podizanje ekoloških standarda u Srbiji.
U poslednjih nekoliko godina sve su vidljiviji protesti zbog šteta koje proizvode eksploatacija i prerada ruda i uglja. Tradicionalno slabo organizovane i nepovezane lokalne zajednice počinju da se povezuju, udružuju i organizuju zajedničke aktivnosti i proteste. Ne mali broj građana i dalje je spreman da trpi posledice i pored sve očiglednijeg zagađenja životne sredine i šteta kojima su direktno izloženi njihovo zdravlje i njihova imovina. Nesumnjivo je da su natprosečne zarade jedan od razloga za ovo ćutanje u lokalnim zajednicama u kojima se nalaze ove kompanije. Opštine/gradovi Bor, Majdanpek, Lazarevac i Požarevac pripadaju grupi opština sa natprosečnim neto zaradama u Srbiji. Prema podacima RZS-a u periodu I-VIII 2020. prosečna neto zarada u Srbiji iznosila je 59.234 RSD, u Regionu Beograd 73.218 RSD, u gradskoj opštini Lazarevac 73.631 RSD, u Požarevcu 73.459 RSD, u Boru 69.002. RSD, a u Majdanpeku 63.587 RSD. Samo tri opštine u Republici Srpskoj imaju natprosečne zarade i u sve 3 se nalaze površinski kopovi lignita i termoelektrane (Stanari, Ugljevik, Gacko). Slično je i u opštini Pljevlja u Crnoj Gori.
Ne postoje makar orijentacioni podaci o odnosu javnih koristi i javnih šteta od rudarskih radova. Na internetu se mogu naći podaci o lokalnim zajednicama koje je kompanija Rio Tinto doslovno zavila u crno. To, naravno, nisu urbane sredine, one u kojima su koncentrisane međunarodna i/ili nacionalna politička i ekonomska moć. To su udaljene seoske, tradicionalne zajednice, sa siromašnim, neobrazovanim i nemoćnim stanovništvom. Tim ljudima su bogate rudarske kompanije oduzele (otele, zagadile, uništile) skromne resurse koji su im omogućavali skroman ali kakav takav život – rečne tokove, izvorišta vode, seoske utrine, male zemljišne posede. Korišćenje argumenata o navodnom perspektivnom povećanju učešća rudarskih aktivnosti u BDP-u zamagljuje druge važne indikatore i kriterijume za ocenu efekata rudarskih aktivnosti.
Verovatno da se mogu kvantifikovati troškovi lečenja člana domaćinstva koji je oboleo zbog izloženosti zagađenju od prašine sa površinskih kopova i gasova iz termoelektrana, ali je gotovo neizvodljivo kvantifikovati urušen kvalitet života ovih ljudi. Nema sumnje da će rudnik litijuma na području Jadra u Zapadnoj Srbiji doneti ogroman profit vlasnicima i zarade zaposlenima, mnogo manji Srbiji, kroz poreze i doprinose zaposlenih i prihoda od rudne rente, a najmanji građanima u lokalnim zajednicama. Oni koji će biti direktno ugroženi i potencijalno oštećeni su vlasnici poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kojima je to zemljište izvor i osnov egzistencije. Lokalno stanovništvo će biti višestruki gubitnik. Uz napomenu da je u datim okolnostima nemoguće utvrditi granice lokalnog stanovništva – da li će to biti žitelji Gornjih Nedeljica ili i građani nizvodno u slivovima Jadra, Drine, Save pa i Dunava.
U razgovoru u fokus grupi koju je Centar za ekologiju i održivi razvoj iz Subotice organizovao u Paraćinu (30. maja 2020) ukazano je da su ekološke takse u Srbiji drastično umanjene. Krupni kapital (javni i privatni) je uspeo da izlobira drastično smanjenje ekoloških taksi. Najveći zagađivači su de fakto oslobođeni plaćanja naknada za zagađivanje, jer takse nisu dimenzionirane u odnosu na intenzitet, stepen i vrstu zagađenja, nego je utvrđena gornja granica takse. Taj lobi su predvodili NALED i Privredna komora Srbije, sa obrazloženjem da se time umanjuju parafiskalni nameti. Ishod toga je da se veliki zagađivači oslobađaju plaćanja naknade za učinjene ekološke štete, odnosno da se posledice ovih šteta prebacuju na lokalne zajednice, građane i njihovo zdravlje, imovinu, ekonomsku situaciju, uslove privređivanja i drugo. Ranije je naknada iznosila 0,4% od prihoda, a sada je fiksna i maksimalno može da iznosi 2 miliona dinara. Na sve to, zagađivači sami mere i utvrđuju stepen i intenzitet zagađenja koje su pričinili. Eksterne štete nanete poljoprivrednoj proizvodnji, zemljištu, kvalitetu voda i vazduha, javnom zdravlju, imovini i drugo nisu predmet interesovanja i obaveza javnog sektora (države). Takvih analiza uopšte nema ili su sporadične, nepouzdane i parcijalne. Podaci su neverodostojni i ne pokrivaju pojavu u celini.
Protesti u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci pokazuju da motive pobune i protesta treba tražiti u rastućem uverenju građana da imaju pravo na kvalitetniju i nezagađenu životnu sredinu, ali i u saznanju da su oni sami odgovorni za kvalitet svoje životne sredine. Protesti građana otvaraju brojna stručna pitanja koja se tiču politika i mehanizama za smanjenje zagađenja i poboljšanje kvaliteta životne sredine. Jedno od pitanja je i zašto kreatori i donosioci odluka u Srbiji favorizuju određene resurse (lignit za proizvodnju električne energije, eksploataciju i preradu ruda i minerala čime se čine ogromne i nepopravljive štete životnoj sredini, zdravlju građana i drugim sektorima privređivanja), a ne opredeljuju se za druge modalitete dobijanja energije i povećanja BDP-a.
U sferi proizvodnje energije ta alternativa bi, pored korišćenja hidropotencijala (ali nikako derivacionih mini-hidroelektrana) mogla biti korišćenje biomase umesto nekvalitetnog lignita. Postoje brojne studije i primeri iz drugih država, kao i analize domaćih stručnjaka, da namenski proizvedena biomasa može da zameni lignit kao izvor energije, te da kao nusprodukte ostvari mnoge koristi – poboljšanje kvaliteta vazduha, smanjenje erozije i bujičnih tokova, saniranje klizišta, zapošljavanje radne snage na sađenju i održavanju šumskih površina itd.
Nema sumnje da pred građanima Srbije stoji egzistencijalni izbor: Da li će se u prostoru Srbije sve više povećavati devastirane površine kakve vidimo u opštinama Bor, Majdanpek, Lazarevac, Požarevac, u aktivnim i isluženim kamenolomima, u mrtvim vodotocima, u sagoreloj okolini Trepče i Kombinata bakra u Boru? Ili ćemo se izboriti za drukčiji pogled na društveni razvoj i razumevanje da bez uređene i kvalitetne životne sredine nema pozitivnih učinaka društvenog razvoja. Da u izraubovanoj i uništenoj prirodi nema dostojanstvenog i kvalitetnog života i privređivanja.
Autorka je profesorka u penziji Arhitektonskog i Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 13.01.2022.
EKOLOGIJA