Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Dok je prethodni direktor Aleksandar Obradović makar govorio o potrebi da se Elektroprivreda Srbije temeljno reformiše, iako je objektivo malo uradio, novi direktor Milorad Grčić tvrdi da praktično nikakve promene nisu potrebne.

To se može zaključiti iz oštrog sukoba između rukovodstva EPS-a sa jedne i šefa Svetske banke u Srbiji, sa druge strane. Naime, najpre je Toni Verheijen u autorskom tekstu na sajtu B92 napisao da EPS predstavlja „zapanjujući primer“ neodgovornog gazdovanja državnom imovinom, jer „ima najveće plate u zemlji, a usluga mu je jedva osrednja“, te da bi izbegavanje reformi građane Srbije do 2019. moglo da košta dve milijarde evra. Onda je na tu „provokaciju“, u najboljem maniru devedesetih, EPS „uzvratio desetosturko jačom paljbom“. U odgovoru kompanije se između ostalog kaže da „ne zovu džabe i MMF i Svetsku banku svetskim finansijskim žandarmima“ te da ove dve institucije „ne pričaju baš sve zarad naše koristi, nego zarad nekih lobija u svetu kojima ne odgovara da EPS bude sve uspešniji, a to su strani trgovci strujom“.

Tako je ni pet ni šest šef Svetske banke u Srbiji okvalifikovan kao „strani plaćenik“, što on doduše de facto i jeste, ali ne kako mu se poručuje od strane institucije u kojoj je zaposlen, nego od (neimenovanih) trgovačkih lobija koji našem EPS-u rade o glavi. Bogami, tako nešto se nije moglo čuti ni devedesetih.

Ali u stvari, prava meta ovog napada i nije bio nedužni Holanđanin nego – Fiskalni savet. Koji je uzgred tako svrstan u domaće izdajnike, a koji, to je ključno, već duže vreme upozorava na loše stanje u EPS-u nazivajući ga potencijalnom tempiranom bombom u privrednom sistemu Srbije (o čemu je na ovom mestu već pisano). Nedavno je, u svojoj najnovijoj analizi (20. jun), potvrđujući sve prethodne nalaze, Fiskalni savet akcenat stavio na dve stvari. Prvo, na brzorastuće gubitke, i drugo, na ispod žita rastuće (jer trebalo bi da zapravo opadaju) plate.

Kada je reč o gubicima, onda treba imati u vidu da je u poslednje četiri godine, dakle otkako je aktuelna koalicija na vlasti, dug EPS-a skoro udvostručen. Skočio je sa 600 miliona početkom 2012. na milijardu i 150 miliona evra krajem 2015. godine. Uzgred, za vreme prethodne, Cvetkovićeve vlade, dug je praktično stagnirao: porastao je sa 577 miliona evra 2008. na 604 miliona evra 2011. godine. EPS za sada, to treba da bude jasno, uspeva da samostalno podmiruje svoje obaveze, ali „ukoliko se ne preduzmu mere za rešavanje problema u njegovom poslovanju, lako se može dogoditi da mu u jednom momentu zatreba pomoć i tu leži velika opasnost po finansije zemlje“, upozorava FS. Upravo s obzirom na to posebno zabrinjava činjenica da EPS „kvalitet elektroenergetske infrastrukture ne uspeva da održi na istom nivou, već se on svake godine blago urušava“.

Ali ono što najviše bode oči je činjenica da se EPS praktično narugao ne samo Vladi Srbije i pravnom poretku zemlje, nego i čitavom građanstvu. Jer, umesto da plate u EPS-u budu smanjene za 10 odsto, kao u ostalim delovima javnog sektora, kako je to propisano zakonom, one su povećane, u apsolutnom iznosu za pet milijardi dinara. To je dva i po puta više od prihoda koje je EPS ostvario povećanjem cena. Što praktično znači da su građani, plaćajući veće račune za struju, finansirali povećanje plata zaposlenih u EPS-u. A ne, kao što bi bilo normalno, povećanje investicija. Posebno je zanimljivo da su ovo povećanje ličnih primanja zaposleni u EPS-u ostvarili svojevrsnim marifetlukom. Naime, ono što su izgubili zbog formalnog smanjenja plata, nadoknadili su enormnim rastom dnevnica i nadoknadama za prekovremeni rad.

Na sve ovo, kao šlag na tortu, dolazi izjava direktora Grčića da u EPS-u neće biti otpuštanja, te da će broj radnika biti smanjen za oko hiljadu i to isključivo dobrovoljnim odlaskom u penziju.

EPS, da podsetimo, ima blizu 40.000 zaposlenih. Po svim relevantnim analizama, bar je četvrtina njih višak. Naravno, nema viškova među monterima koji po ciči zimi popravljaju dalekovode na Pešteru. Ali ih i te kako ima među „kancelarijskim pacovima“ koji su se partijskim kanalima razmileli po elektroprivrednoj mreži. Pa grizu li grizu.

Peščanik.net, 08.07.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Kurcšlus

Mijat Lakićević – EPS, vlasništvo građana Srbije

Mijat Lakićević – EPS: Pet problema nijednog rešenja

Dimitrije Boarov – Naizgled čudne stvari

Miša Brkić – Uloga bakra u bilansu EPS-a

Dimitrije Boarov – Poskupljenje struje i države

Mijat Lakićević – Oporavak


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)