znak Otpora na zidu
Foto: Ivana Tutunović Karić

Opozicijom valja smatrati sve živo u ovom vremenu što se opire vlasti, i na taj otpor niko nema monopol. Političke stranke koje imaju ambicije da vlast osvoje, vodeća su snaga tog heterogenog fronta. Režim čini sve da uništi ostatke te snage i svaku ideju o otporu. Još nije uspeo da to učini, zlokobna ideja potpunog zatiranja svega drugačijeg naprosto nije ostvariva.

Uprkos tome, lideri najvećih političkih opozicionih partija dovoljno su dobri za prevrat. Pogledajte samo sumnjivo lice koje je stiglo iz svoje strašne prošlosti i zarobilo Srbiju. Svaki od njih sa svim svojim manama, mnogo je bolji od njega, ali to je problem vrednosne paralele u obračunu sa apsurdima. Ovde još ne pobeđuju dobri ili najbolji, čak ni prosečni, nego simptomi višedecenijske radikalske metastaze, rugobni proizvodi teške bolesti.

Možda srpska opozicija nije dovoljno odlučno zagazila u smrdljivi glib da bi se sudarila sa svojim protivnikom, zalutalim duboko iza uma i svake zamislive stvarnosti. Vide li uopšte lideri opozicije o čemu se radi, pri pokušaju da pregovorima privedu pameti i poštovanju zakona pobesnelog despota koji ruši sve pred sobom i pod sobom, naročito ljude.

Uveren sam da se sa njim ni o čemu ne može pregovarati.

Ali, koga je uopšte briga za moje uverenje. Mogu samo da ga okačim na portal, ubeđen da sam učinio sve što je do mene. Dakle, nije jasno kako pregovarati sa nekim koji unutar ove nesrećne zemlje ne pregovara ni sa kim, pri zlomisli da je carizam koji uspostavlja gotova stvar, a da je opskurni, komični i opasni tiranin nepobediv. Nije vajde boriti se, nije moguće.

U stvari, moguće je, svim snagama kojih ipak ima. Osvojiti Beograd, na primer. U Beogradu je možda gotov, ako na nameštenim izborima izgubi Beograd, čitava trulež se raspada kao pogan na kiši. Princip domina, popadaće svuda. Šta će mu Srbija bez Beograda, režim bez njega postaje lešina koja pravi svoje poslednje korake.

Tako misle neki ozbiljni ljudi koji poznaju logiku prevrata.

No, hoće li on pristati na poraz u Beogradu, čak i ako poraza bude. Misli se da neće. Čuvaće prestonu palanku silom, po svaku cenu. Ne sme da se vidi da je veličanstvo golo, jadno i kukavno. Tako se ispada iz istorije i zoologije.

Građani neće pristati na takvu krađu i nasilje kojom se čuva. Valjda neće, poniženje bi bilo suviše veliko i konačno. Građanski otpor može da bude raznolik: od mirnih protesta, preko masovnih demonstracija do neposlušnosti. Svaka faza ima svoja pravila, sve do granice haosa koji bi izazvao posustali monarh, kako bi upotrebio silu. Već je uvežbao neprijateljsku policiju za premlaćivanje i razbijanje naroda, uključujući Miletove bande koje su već dolazile u Beograd tuć Srbijance.

Nije moguće da sve ponovo bude isto. Verovatno ni slično. Niko nije dužan da trpi batine niti će ih trpeti.

Na izborima u unutrašnjosti pod uslovima koje je zadao vladar, niko osim njega ne može da pobedi. To bi moglo da ide u beskraj, ako se građevina ne stropošta u sopstvenom smradu. Ali, neće još neko vreme.

Mislim da lideri opozicije mogu lako da se dogovore. Mada su jasno vidljive javne nijanse liderskih boljki i sujeta. No, svejedno. Postoji prelomna tačka na kojoj se počinje, a svačije se samoljublje ostavlja za dan posle.

Dakle, cilj svih ciljeva: rušenje režima za spas države i društva. To je prva i poslednja tačka programa. Na izborima to je skoro nemoguće, makar Beograd bio uslovni izuzetak. Ako se opozicija dogovori oko vitalnog cilja, mora da zna šta da radi na ulici, druge mogućnosti verovatno nema. Ostaje još jedna nedoumica: sa kim na ulicu? Naše pleme davno nije buntovno, izgleda kao da može da mu radi ko šta hoće.

To je pitanje impulsa. Na izborima, ma kakvi oni bili, mafija na vlasti će svakako napraviti mnogo bahatih grešaka. Makar jedna od njih će biti neoprostiva, mada na prvi pogled neznatna. Na primer, potcenjivanje trpeljivosti onih koji toliko dugo ćute. Imploziju, kao odgovor na nepodnošljive pritiske i zločine, ne može da kontroliše nikakva sila. I pretorijanci će se zbog svojih guzica priključiti buntu. Možda i Sima Spasić sa svojim megafonom.

Najlakša mogućnost je da despot na vreme pokupi prnje, pare i utekne kod Orbana ili Lukašenka dok još može. Ili da podnese ostavku, ili se preda policiji, ili da otrči patrijarhu, dok ne dođu po njega: grešan sam oče, praštajte, mnogo sam grešan. Svaki moj greh je višestruko smrtan.

Rušenje tiranije ima mnoge odlike borbe sa nepoznatim, onostranim silama. Već smo to radili i moramo ponovo. Sve su sablasti još ovde.

Peščanik.net, 19.11.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)