Kao u najgorem scenariju neke video igre, Evropa je izbegla još jednu zamku, pa sada može da pređe na sledeći nivo i konačno se dočepa anti-špekulativne „bazuke“ koju je čekala prošle godine.
Nemački ustavni sud zaključio je da novi fond za spasavanje, EMS (Evropski mehanizam za stabilnost), ne krši državne prerogative nacionalnog parlamenta Nemačke. Istina, sudije su nametnule uslove koji posredno učvršćuju nemačku hegemoniju u evropskim poslovima, ali oni nisu toliko oštri kako su se neki bojali.
Ova presuda nesumnjivo zaključuje prvu i najkrvaviju fazu rata za evropsko ujedinjenje, koji je srećom vođen na berzama a ne u rovovima. Međutim, ona otvara drugu fazu, možda čak i delikatniju. Borba se sada proširuje sa ekonomske na političku sferu: sa finansijskih institucija, prelazi na parlamente, vlade i biračka mesta, gde će narednih godina države odlučivati o budućnosti kontinenta.
Zahvaljujući hrabrosti i dalekovidnosti (predsednika ECB) Marija Dragija i odlukama šefova vlada, koliko god one bile zadocnele, evrozona je pokazala da evro smatra „nepovratnim“, kako je objavila ECB. A sada je stvoreno i sredstvo za potporu zajedničke valute. Međutim, bila bi opasna greška verovati da je rat dobijen.
Izazov za kredibilitet EU jednostavno je podignut na viši nivo: prešao je sa evra na samu Evropsku uniju, sa valute na suverena čiji je lik na valuti. A taj suveren trenutno pokazuje da je neodlučan, pa samim tim i da nema kredibilitet.
Borba koja je sada počela, potpuno je politička. I vodi se na najmanje tri nivoa istovremeno. Prvi nivo je ekonomska politika. Spasilačka užad u obliku fondova za spasavanje koji su konačno dostupni imaće efekta samo ukoliko se zemlje koje su poslednjih godina izgubile konkurentnost i disciplinu budu držale dogovorenog puta i ako uspeju da uhvate korak.
To neće biti ni lako ni bezbolno. Ali ukoliko u narednih deset godina Španija ili Italija skrenu sa zacrtanog puta, sve što je dosad postignuto biće uzalud. Iako je uspevao da se održi i pored odbijanja Grčke da preuzme obaveze, evro neće preživeti iskakanje deset ili dvadeset puta većih privreda.
Drugi nivo je nacionalna politika. Juče su Holanđani glasali na parlamentarnim izborima, koji su zapravo bili referendum o Evropi, i koji su se završili ubedljivom pobedom proevropskih partija. Pre Holanđana, o Evropi su se dvaput izjašnjavali Grci. Sledeći su Italijani, i tamo će izbor biti između proevropskih i antievropskih pokreta.
Na kraju će na red doći Nemci, i pitanje će opet biti isto. Bez previše oklevanja, Angela Merkel je krenula evropskom stazom koju je prokrčio Helmut Kol. Međutim, izgleda da nije baš svako spreman da je prati do kraja, i izbori će predstavljati borbu za okupljanje Nemaca oko evropskog projekta – ili, bolje rečeno, za njihovo ponovno okupljanje. Jedna po jedna, sve ostale članice Unije moraće da donesu odluku o ovom projektu, vagajući troškove i izazove koje on postavlja.
Treći nivo je evropska politika – i to je najkomplikovanije. Juče je Komisija predstavila predlog da poveri nadzor nad 6.000 banaka u EU Evropskoj centralnoj banci. To je prvi korak ka bankarskoj uniji, ali on ne raduje Nemce. Juče je i Žoze Manuel Barozo (predsednik Komisije) rekao u obraćanju Evropskom parlamentu da je budućnost Evrope u „federaciji nacionalnih država“, što ne raduje Francuze.
U oktobru bi šefovi vlada trebalo da predaju prvobitna mišljenja o predlogu buduće integracije Unije, koji će im predstaviti Herman Van Rompuj, Mario Dragi, Žoze Manuel Barozo i Žan Klod Junker. Predlog će sadržati reforme koje mogu da stupe na snagu bez izmena sporazuma, ali i ciljeve i mapu puta za modifikaciju tih sporazuma koja će rezultirati fiskalnom i pravom političkom unijom.
Koegzistencija nacionalnog suvereniteta i evropskog suvereniteta i zabuna koju to stvara stvaraju problem koji postaje sve gori, a njegovo rešavanje će doprineti demokratiji kao takvoj – što se videlo iz jučerašnje presude, kada je 300 miliona Evropljana slušalo svaku reč osmoro sudija iz jedne nemačke pokrajine.
Drugim rečima, kada je valuta spašena, sada se mora spasiti Evropa, tako što će dobiti suverenitet koji još uvek nema. Odgovor koji će države dati na ovo pitanje, međutim, u velikoj meri zavisi od ishoda druga dva izazova – ekonomske politike i novih parlamentarnih većina. Taj ishod trenutno zavisi, možda poslednji put, od odluka nacionalnih demokratija.
Andrea Bonanni, La Republica/PressEurop, 13.09.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 14.09.2012.
