Saplitanje u srpsko-kosovskom glibu

Vučić je čovek kratkog fitilja, a taj fitilj se sada istanjio do pucanja. Viče, grdi i samo što motkom ne pojuri taj „ološ“ koji se toliko osilio i namnožio. A ispada da nisu ološ samo one dežurne face, nego svi od reda. I oni koji stoje na ulicama Niša zbog aerodroma, radnici koji traže zaostale plate, Gvozdeni puk koji traži ratne dnevnice, osiromašen narod, „zapadni prijatelji“, „albanski banditi“, a tu su i „žuti“: Jeremić, Janković, Đilas u stalnoj rubrici pod razno. Koliko god da steže iznutra (ne mora se nabrajati) i koliko god se činilo da je jači nego ikad, izgleda da mu se kraj nazire. Pod sve većim spoljašnjim pritiskom da se što pre reši pitanje Kosova, utisak je da on prebira po glavi šta bi mogao da dobije tzv. kompromisnim rešenjem za koje se zalaže i koje bi i njega lično spaslo. Još kad se iz Amerike javio, bio je vidno depresivan i to nije bila gluma, kako mnogi misle. Neimenovani tamošnji sagovornici su mu objasnili da je priča o Kosovu završena i da tu nema više šta da traži. Poruka je bila jasna: to što on želi kao kompenzaciju za stolicu Kosova u UN neće dobiti. On obećava da će reći naglas šta je tražio, ali stalno odlaže da se izjasni. Pada mi na pamet stara priča da je tražio da Srbiji pripadnu četiri opštine na severu Kosova. Posle incidenta u Mitrovici sa varvarskim hapšenjem Đurića, ispalo je da on u stvari traži pojačani ZSO. A ćuti o tome već 5 godina! Čak je ispalo da je baš to sve vreme bio glavni problem, s time da ZSO ne može da bude NVO kako su zamislili predstavnici kosovskih vlasti.

S tim rešenjima koja su se Srbiji nudila nikako nije išlo dobro, jer su ih srpske vlasti uvek odbacivale s gnušanjem. A posle bi dobile lošije ili nikakve ponude. Marko Jakšić iz Mitrovice rekao je tu skoro u jednom intervjuu da je Ahtisarijev plan bio za Srbe bolji nego ZSO, ali da je bio glatko odbijen. Istorija se Srbiji bukvalno ponavlja. Ništa nismo naučili i na istim ispitima uvek dobijamo keca k’o vrata. I evo, opet smo na istim mukama. Vučić kaže da će imati veoma teških 10 dana kada bude obilazio evropske zemlje ovog meseca (a već je loše prošao u SAD). Ni sa ovog putovanja on se ne nada povoljnim vestima za Srbiju. Premijerka Brnabić obaveštava javnost da se predsednik mnogo razočarao u zapad. A nikada nije bio očaran. Naprotiv, dok je s njima prijateljevao, sve vreme je u zemlji tekla antizapadna kampanja i satanizacija zapada u Vučićevim tabloidima. Od kada je došao na vlast on je za svake trice napadao zapad govoreći da ga odande ruše, a njegovi tabloidi su napadali ambasadore najuticajnijih zemalja. Istovremeno su do neba uzdizali Putina i bratsku Rusiju, a sedenje na dve stolice je formalizovano u zvaničnu politiku Srbije, iako Srbija (navodno) ide ka EU. Evo i danas, na stranicima tabloida za američkog visokog službenika Metjua Palmera koji je posetio Beogad kažu da je došao u Srbiju po Vučićevu glavu! Gosti sa zapada su ćutali na ovakve ispade i puštali ga da uništava slabo društvo i institucije u Srbiji, da državu pretvara u mafiju, a zapadu i svim srpskim dušmanima svakodnevno preti Putinovim oružjem. Vučić se ipak vara i grdno greši (baš kao i njegovi prethodnici) kada veruje da su političari i službe sa zapada naivne budale koje će on nadigrati.

Vučić je svestan da je pred prekretnicom. Sat mu otkucava. Zato gleda da dobije na vremenu i oteže sa odlukama, a tu mu na ruku ide i kosovska strana, jer i Tači i Haradinaj, svaki iz svojih razloga, imaju istu nameru – da razvlače. Nestrpljenje EU i SAD raste i rok balkanskim ponavljačima ističe. Ako Vučić odbije da potpiše obavezujući pravni sporazum, to bi Srbiju oteralo u izolaciju i put ka EU bi bio prekinut. Ko god je to uradio, kao na primer Koštunica, pao je s vlasti, a i Tadić i Jeremić koji su muljali sa formulom „i EU i Kosovo“ doživeli su istu sudbinu. Razlika je samo u brzini kojom će doživeti slom. Ako se Vučić odluči da napravi proboj po pitanju Kosova (koje traje više od 100 godina, a sada je posebno važno zbog sukoba zapada i Rusije, te ruskog uticaja u Srbiji i RS), i ako ozbiljno misili da ne ostavi „zamrznuti konflikt našoj deci da ga rešavaju“, dobiće zapadnu podršku za sebe (što mu je najvažnije) i za ekonomiju, društvo i institucije. Ako padne takva odluka, on će teško izbeći opasne pretnje koje bi došle iz Rusije, nacionalističke opozicije i službi u samoj Srbiji. A oni ne znaju da se šale.

I sad stižem do poente i jedne ispovesti. Najveću grešku Vučić je napravio odbacivanjem i otvorenim napadima na progresivnu srpsku elitu, strastveno demonstrirajući svoju autentičnu netrpeljivost prema opoziciji, demokratskoj raspravi i svakoj kritici koja se probijala kroz ućutkane medije. A ta elita je podržala Briselski sporazum. Postavljao je julovske, miloševićeve i ratne kadrove na najvažnija mesta u državi i u medijima i pretvarao ih u ličnu poslugu i trbuhozborce. Klijentelizmom je hermetički zatvarao svoju autoritarnu vlast zapošljavanjem na stotine nesposobnih i poslušnih stranačkih ljudi. Neskrivenim poništavanjem demokratskih tekovina Petog oktobra i žestokim, stalnim napadima na Demokratsku stranku o tome da je ona uništila Srbiju (prećutkujući ratne devedesete koje su joj nanele najveću štetu) i istim tretmanom nove opozicije – on je celokupnu kritičku javnost proglasio za neprijatelja koji mora biti uništen.

S druge strane, nacionalisti su ga odmah napustili čim je potpisao Briselski sporazum i proglasili ga za izdajnika. Tako je sada ostao sam. On se po difoltu uhvatio srpskih „istorijskih pitanja“, pre svega pitanja Kosova vezanog za ulazak Srbije u EU, ali nije bio u stanju, niti je imao volje da okupi demokratski orijentisane organizacije i pojedince koji bi pomogli da se Srbija izvuče iz nacionalističkih pretenzija koje onemogućavaju njenu modernizaciju i razvoj. On je sve takve organizacije i pojedince saterao na marginu. Sada nema s kim da „spasava našu decu od rešavanja kosovskog pitanja“ i Srbiju od izolacije. On za EU nema oslonac u svojim ljudima, pa se zato ne zna da li će se u ovoj kriznoj situaciji još jednom preobratiti i vratiti starom jatu kome su Evropa i demokratija najveći neprijatelji.

Jednom prilikom pokušala sam da lično Vučiću skrenem pažnju na njegovo bahato i nedolično ponašanje u javnom životu zemlje. Ovako je do toga došlo. U kasno leto 2013. godine pozvao me je Jelko Kacin, izveštač EU za Srbiju, da se sretnemo u hotelu Prag. Nisam mogla znati zašto me zove. On me je pitao da li bih mogla da kontaktiram prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića i da ga lepo, gotovo majčinski (njegov izraz), zamolim da ublaži svoj odnos prema opoziciji, jer se na njegovo neprijateljsko ponašanje prema opoziciji loše gleda u EU krugovima. I da takvo ponašanje nema nikakvog smisla za zemlju koja pretenduje na članstvo u EU. Ja sam obećala da ću probati. I otišla sam u vladu gde me je prvi potpredsednik primio prilično ljubazno. Rekla sam mu zašto sam došla ne pominjući Kacina; nije ni trebalo da se na bilo koga pozivam, jer sam toliko kredibiliteta i ja imala. Mogla sam i sama doneti takvu odluku. Izgledalo je kao da me je razumeo i rekao je da će pokušati da omekša odnos prema opoziciji. Od toga ništa nije bilo, što ne treba dokazivati.

Posmatrano iz sadašnje perspektive i poslednjih zbivanja o kojima sam ovde pisala, setila sam se tog neuspešnog pokušaja koji sigurno nije bio jedini. Njegova lična vlast će se po svoj prilici saplesti u sticaju okolnosti, u kojima se kosovsko-srpski glib ne može rešavati u političkom oksimoronu i Rusija i zapad, kako je to Vučić pogrešno zamišljao.

Peščanik.net, 07.04.2018.

KOSOVO