Savski nasip: studija slučaja

Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Da li tačno znamo šta je to Savski nasip i gde se nalazi? Da nema civilnog društva – udruženja građana i entuzijasta – to mnogi od nas ne bi znali.

Kratki video o fenomenu Savski nasip dostupan je na facebook stranici @Savski nasip ovde. Za dokazivanje kakva šteta je učinjena životnoj sredini Beograda (i ne samo Beograda) nisu potrebne reči – sve je jasno iz ovog snimka.

A to kako je do štete došlo zaslužuje da bude pravno objašnjeno.

Bespravno sagrađene zgrade na Savskom nasipu izgrađene su na vodnom zemljištu Save, koje je definisano Zakonom o vodama: „Vodno zemljište tekuće vode, u smislu ovog zakona, jeste korito za veliku vodu i priobalno zemljište“ (čl. 8. st. 6). Zakonodavac nije propustio ni to da jasno definiše priobalno zemljište kao pojas zemlje neposredno uz rečno korito, koji služi za održavanje zaštitnih objekata, a služi i drugim delatnostima koje se odnose na upravljanje vodama (čl. 9. st. 1). Štaviše, Zakon određuje i koliko je širok priobalni pojas – 10 metara, kad se radi o zemljištu nezaštićenom od poplava, a 50 metara računajući od osnova nasipa.

Vodno zemljište, dakle i priobalno zemljište kao njegov deo, javno je dobro u javnoj svojini koje je neotuđivo:

„Vode su prirodno bogatstvo i u svojini su Republike Srbije.

Vode i vodno zemljište u javnoj svojini su javno vodno dobro.

Javno vodno dobro je neotuđivo.

Javno vodno dobro se koristi na način kojim se ne utiče štetno na vode i priobalni ekosistem i ne ograničavaju prava drugih.

Na javnom vodnom dobru može se, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i posebnim zakonom, steći pravo korišćenja, a na vodnom zemljištu u javnoj svojini i pravo zakupa“ (čl. 5. Zakona o vodama).

Šta znači naredba zakonodavca da je vodno zemljište javno dobro?

Prvo, vlasnik tog zemljišta je Republika Srbija tj. država; drugo, taj vlasnik, baš zato što je država, mora se ponašati kao „dobar domaćin“ (ovaj izraz, za razliku od onog na šta smo navikli, nije politička poštapalica, već pravni standard određene sadržine); treće, država je bitno ograničena u vršenju svojinskog prava, jer vodno zemljište ne sme otuđiti (prodati, opteretiti hipotekom), već ga samo može dati na korišćenje, odnosno izdati u zakup, obavezno uz naknadu (pored čl. 5. Zakona o vodama, o opisanom pravnom režimu javnog dobra, videti i čl. 6 i čl. 9. st. 4. Zakona o javnoj svojini).

Da li se država-vlasnik Savskog nasipa kao priobalnog zemljišta, koje je prirodno bogatstvo i javno dobro, ponašala kao „dobar domaćin“?

Stići ćemo do odgovora posle prikaza još nekih zakonskih rešenja.

Uočili smo do sada da država može priobalno zemljište dati u zakup ili na korišćenje. Prvo je pitanje – u koje svrhe? Na ovo pitanje jasan odgovor daje čl. 10. Zakona o vodama.

Primarna zakonska namena priobalnog zemljišta jeste održavanje i unapređenje vodnog režima. Jedini stalni objekti koji se mogu izgraditi na priobalnom zemljištu kao delu vodnog zemljišta jesu objekti: za održavanje vodotoka, za zaštitu od vode i zaštitu kvaliteta same vode.

Sekundarna namena, koja nije čisto zakonska, već se konkretizuje i aktima nižim od zakona, dopušta da kao stalni objekti podignuti na priobalnom zemljištu mogu biti isključivo oni namenjeni linijskoj plovidbi, brodogradnji, odbrani države, lukama i pristaništima, korišćenju prirodnih kupališta i proizvodnji struje.

Da li se vlasnici, zapravo korisnici nekoliko stotina stalnih objekata (zgrada za stanovanje ili odmor) bave održavanjem vodotoka reke Save, ili zaštitom kvaliteta savske vode, da li možda održavaju brodske linije, grade brodove, brane državu, uređuju prirodna kupališta za sve građane Beograda, proizvode struju? Ne, oni tu ili bespravno stanuju, ili bespravno letuju; ne grade ni luke ni pristaništa; ako se kupaju u Savi, to rade sami, a građani ne smeju ni da se približe; ne brane državu, već napadaju njen pravni poredak; ne štite vodu od zagađivanja, već je zagađuju. Suprotno citiranom čl. 5. Zakona o vodama, privilegovanim pojedincima je dopušteno da zagađuju vodu, uništavaju ekosistem priobalja i sam nasip, da ograničavaju prava svih neprivilegovanih građana.

Kako je sve to postalo moguće? Neobično lako, pod uslovom da ste privilegovani građani i da službenici države, kao vlasnika vodnog dobra i priobalja, zloupotrebljavaju pravni poredak, čineći od države rđavog domaćina i glavnog zagađivača.

Postoji, naime, i namena trećeg i četvrtog reda za pojedinačno korišćenje priobalja, sadržana u sveobuhvatnom čl. 10 Zakona o vodama: priobalno zemljište se može izdati i radi obavljanja privredne delatnosti, ali su te privredne delatnosti ograničene na: privremene deponije šljunka, peska i sličnog materijala; za izgradnju objekata za koje se izdaje privremena građevinska dozvola i za postavljanje manjih montažnih objekata radi onih privrednih delatnosti za koje se ne izdaje građevinska dozvola – čl. 10. tačka 6), podtačke (1) – (3). U grupu poslednje namene spadaju privezišta za čamce i plutajući objekti; potom, zemljište se može izdati u zakup radi sporta, rekreacije i turizma, za obavljanje poljoprivredne delatnosti i za eksploataciju mineralnih sirovina.

Ugovore o zakupu pribavilo je udruženje građana „Ulice za bicikliste“ za 20 zgrada na Savskom nasipu. Iako je tamo podignuto nekoliko stotina zgrada, u nadležnom državnom organu im je rečeno da je zaključeno 20 ugovora. Za ostale zgrade – sleganje ramenima. Ako mislite da je zemljište ovim ugovorima izdato pojedincima radi primarnih i sekundarnih namena – varate se. Ono je izdato privilegovanim pojedincima, navodno radi namena trećeg i četvrtog reda, a zapravo zloupotrebom zakonskih normi o nameni vodnog zemljišta.

Evo kopije jednog takvog ugovora.

Kao što se vidi, ugovor br. 2767 od 6.6.2013. je u ime države zaključilo javno preduzeće „Beogradvode“ sa korisnikom čije se ime ne vidi, ali je poznato u Srbiji, opštepoznato. Umesto ugovora o korišćenju, zaključen je ugovor o zakupu. Ugovorena je naknada, a visina naknade je nepristupačna (izbrisana). Namena je navedena u čl. 2. st. 1. ovog ugovora i glasi: izgradnja vikendice radi sporta, rekreacije i turizma, a ovako definisana namena je očigledno suprotna čl. 10 Zakona o vodama koji izričito nabraja objekte trajnog karaktera koji mogu biti sagrađeni na vodnom zemljištu, a koje sam navela gore. Pored toga, namena vodnog zemljišta sportu, rekreaciji i turizmu jeste namena svima, a ne samo povlašćenima. Dovoljna povlastica bi bila i kad bi se nekom dalo vodno zemljište u zakup da izgradi teniski teren i naplaćuje korisnicima. Kad se ovakvo zemljište da u zakup povlašćenom pojedincu za izgradnju kuće, time se svi ostali isključuju iz korišćenja izdatog zemljišta u rekreativne i sportske svrhe. „Tumačenje“ iza koga se krije JP „Beogradvode“ nije tumačenje, već zloupotreba prava. Ovo preduzeće je zloupotrebilo svoje ovlašćenje na davanje u zakup ili korišćenje tako što je ovlašćenje vršilo za druge svrhe, a ne za one zbog kojih mu je dato: umesto zaštite javnog interesa, ovim i sličnim ugovorima, „Beogradvode“ štite interes, i to ne pravni, nego ekonomski, privilegovanih pojedinaca. Ni Ustav ni zakoni ne ovlašćuju ikog da daje povlastice bogatim ili politički moćnim pojedincima, naročito ne predstavnike države.

Inače, iz ovog ugovora se ne može zaključiti da li je sačinjen na osnovu prethodnog javnog nadmetanja ili na osnovu prikupljanja pisanih ponuda putem javnog oglašavanja, što je jedan od uslova za punovažnost ugovora o zakupu vodnog zemljišta, regulisan u čl. 10b. st. 1. Zakona o vodama. Iz ugovora se, međutim, može zaključiti da je zemljište dato u zakup za namenu za koju se ne može u zakup dati, jer takva namena nije predviđena u čl. 10. Zakona o vodama. Čl. 10a. st. 1. Zakona o vodama, naime, glasi: „Vodno zemljište u javnoj svojini može se dati u zakup pravnim licima, preduzetnicima i fizičkim licima za namene utvrđene članom 10. ovog zakona, u skladu sa ovim zakonom i aktima donetim na osnovu ovog zakona“. U tome se, verovatno, i krije razlog zbog kojeg ovaj ugovor ne nosi naziv ugovora o zakupu, već ugovora o korišćenju vodnog zemljišta. Inače, ako ugovor nije zaključen na osnovu javnog nadmetanja ili javno oglašenog prikupljanja pisanih ponuda, ništav je po Zakonu o vodama, a budući da je zaključen tako što je omogućena izgradnja trajnog objekta protivno nameni, ništav je po čl. 47. Zakona o obligacionim odnosima, jer je predmet ugovora nedozvoljen.

Pravo da zahteva utvrđenje ništavosti ugovora ima javni tužilac (čl. 109. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima). Nadležni javni tužilac, Republička državna tužiteljka, Državno pravobranilaštvo – o bespravnoj izgradnji koja je dovela do uništavanja Savskog nasipa istrajno ćute. Već najmanje pet godina. Istrajno ćute i o krivičnim delima za koja postoji sumnja da su ovde učinjena, počev od bespravne gradnje do ekološkog kriminala. Istrajno ćute organi opštinske uprave nadležni za rušenje. Još istrajnije – građevinski inspektori, inspektori za zaštitu životne sredine. Sve njih pokorno i istrajno finansiraju građani Beograda preko budžeta, dok oni bezobzirno dopuštaju zagađenje pejzaža, reke, zelenih površina, isključenje svih izuzev privilegovanih iz korišćenja javnog dobra.

Nema nikakve pravne razlike između Savamale i Savskog nasipa. U Savamali država je ćutala na bespravno rušenje, na Savskom nasipu ćuti na bespravno građenje. U oba slučaja – ne radi zaštite javnog interesa, već, povodom Savamale radi zaštite privatnog interesa većinskog vlasnika Beograda na vodi, a povodom Savskog nasipa – radi zaštite privatnih interesa privilegovanih pojedinaca, čija su imena i prezimena poznata, neka i opštepoznata. Pojedinac se oseća bespomoćnim ako država ćuti onda kada bi morala da govori i dela. Mnoštvo pojedinaca, međutim, može naterati državu da radi ono za šta je čitavo društvo finansira. Ako se dovoljno probudimo ne samo što ćemo naterati državu da primenjuje zakone koje je donela, već ćemo je navesti i da donosi zakone pred kojima se pojedinac neće osećati nemoćnim.

Peščanik.net, 02.02.2018.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone
The following two tabs change content below.
Vesna Rakić-Vodinelić

Vesna Rakić-Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. predsednica Saveta Nove stranke.