Šta je u fudbalu važnije – znati himnu ili znati postići gol

Građanin Srbije Adem Ljajić oteran je iz fudbalske reprezentacije Srbije zato što je druge vere i nacije.

Da se ne lažemo, oteran je. Ma, kakve gluposti o nepoštovanju nekog besmislenog ”sporazuma” o nametnutoj obavezi pevanja himne ”bože pravde” pred svaku utakmicu ”orlova”.

Da je brinuo o fudbalu, dakle zbog onog zašta je doveden na tu funkciju, novi selektor ne bi napustio teren u Sent Galenu kao očerupani ”orlić”. Zadatak vođe tima izabranih fudbalera jedne države valjda je da trenerskim iskustvom, znanjem, autoritetom i strategijom vodi ekipu kako bi postigla dobre rezultate i time podigla ugled države, ne nacije. Novoizabrani selektor opredelio se za početak, umesto struke, za političku estradu – da homogenizuje fudbalere na nacionalnoj osnovi. Kao da će oni na terenu poneseni emocijama o ”božijoj pravdi” sad napuniti mrežu svakom rivalu s kojim budu delili megdan i kao da će fudbalska reprezentacija Srbije da pobeđuje sve rivale na terenu kad u nacionalnom transu fudbaleri prethodno izdeklamuju stihove pomenute pesmice. To im, na primer, nije pomoglo u duelu sa Španijom u Sent Galenu gde je (kako se moglo videti) ”bilo pesme, ali ne i igre”. A trener je podvijena repa izjavio ”da ne zna zašto je Srbija izgubila”.

Besmisleno je primerima objašnjavati Fudbalskom savezu Srbije sastave nacionalnih fudbalskih selekcija Engleske, Francuske, Nemačke, Švajcarske, Austrije… Besmisleno, jer je Fudbalski savez Srbije već napravio dve neoprostive greške kad je stao iza selektorovog nametnutog ”sporazuma” igračima i kad je dozvolio da selektor otera Adema Ljajića.

Fudbal je odavno biznis. I to zna i novoizabrani selektor. Da su ga kao fudbalera kroz taj biznis vodile samo nacionalne emocije, plaćao bi porez u Srbiji. Nije on jedini koji se busa u nacionalne grudi, a bankovni račun i poresku obavezu ”drži” daleko od Srbije.

Možda u slučaju hora srpskih fudbalera, Fudbalski savez i selektor reprezentacije nisu povredili ljudska prava Adema Ljajića (greškom sam prvo napisao – Rasima). I ne radi se o tome.

Ovde je reč o nečem drugom. Šta ćemo da radimo ako sutra neki selektor nekog tima napravi sporazum po kome za tu ekipu mogu da igraju samo oni koji imaju plave oči i svetlu kosu? Ili da na stadion pred svaku utakmicu dolaze u ”bridž” pantalonama i opancima? Šta bi selektor i FSS radili ako bi Runi, Mesi, Neimar, Ibrahimović… izrazili želju da igraju za fudbalsku reprezentaciju Srbije, a Ivica Dačić im uručio državljanstvo? Da li bi im Fudbalski savez Srbije, pre davanja državljanstva proveravao znaju li da pevaju ”bože pravde”?

I o još ponečemu je ovde reč.

O pokušaju da se u sport infiltrira filozofija krvi i tla, čista rasa (nacija).

Mislite da su to prejake reči?

Možda.

Ali zašto onda građanin Srbije i rođeni Beograđanin Miralem Sulejmani, već dugo sezona najbolji strelac Ajaksa, ne dobija pozive da igra za fudbalsku reprezentaciju Srbije?

Jedan pokušaj dominacije rase i nacije nad sportom završio se neslavno. Kad god neko danas pokuša da oponaša ideje i praksu Adolfa Hitlera, demonstrirane na Olimpijadi u nacističkoj Nemačkoj, doživi prezir.

To je najmanje što zaslužuju, ne oni koji su izgubili od Španije (to je normalno i uobičajeno u sportu), već ovi koji ”božiju pravdu” guraju tamo gde joj nije mesto. Uostalom, zar nam takvi nisu zagorčali živote 90-tih godina prošlog veka kad su fudbalske stadione koristili kao bojna polja za istrebljenje navijača drugih nacija i vera.

U fudbalu je jedino važno znaš li da ga igraš i da pobeđuješ. A ne da li znaš da – pevaš.

Peščanik.net, 30.05.2012.

Srodni link:

Alan Pejković: Slučaj himna

Snežana Pavlović-Tatić: Pevanje himne