Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ta se stvar nikako ne smiruje, niti je to, samo po sebi, uopšte moguće. Šešelj dr Vojislav je perpetuum mobile zlih vremena u Srbiji, pa se zbog dugog trajanja u poluraspadu sopstvene istrulele supstance, čini večnim. Nigde osim u Srbiji to nije bilo moguće. Stigao je ovde ko zna iz koje divlje zverojebine sa zavežljajem, zauzeo i inficirao prostor uz mlake otpore, i pretvorio se u čudovište. I dalje ide stazama evolucije postajući nešto još gadnije, ako je to uopšte moguće.

Neko ga je juče nazvao opasnim političkim klovnom, ili tako nekako. Nisam u stanju da se složim sa takvom odrednicom, makar ne potpuno. Politički su klovnovi, naime, samo javne budale, ako su već iz posla koji je veština mogućeg, napravili palanački cirkus. Teško je zamisliti vojvodu kako se vere uz konopac, ili istovremeno jaše dve bedevije. Ili se krevelji, ofarban u sve kombinacije masnih boja.

Biti klovn, to je težak, ozbiljan, tužan posao, u kome artist gubi svoje lice i sebi pravi novo, a onda ga obriše na kraju igre.

Zbog toga Šešelj nije klovn, njegova je fizionomija formirana godinama, i usklađena sa svime što on jeste i nije. Dakle nije klovn, niti je oko njega bilo šta veselo. A jeste zlo. Bez maske i farbe, vidljivo i gordo na sebe i „zločin koji nosi u krvi“.

Možda je neko zaboravio Vulinov vapaj, kad su Šešelja odvezali i pustili sa robije. Taj režimski paničar odbrane, ne shvatajući potpuno način preživljavanja radikalske metastatične supstance, izneo je javno svoju strašnu zamisao: eto, zapad pušta Šešelja da bi rušio Vučića! Nešto slično se otelo i Dačiću, političkom arlekinu, koji je u svim režimima bio uz vlast, i u svima imao položaj čira na zadnjici.

Uloga povratnika Šešelja na mesto zločina, u režimu koji je lično projektovao, bila je sasvim drugačija. Uz neke benigne primedbe na račun vlasti koju je zauzeo njegov deformisani pobačaj, postao je prirodna, nakazna režimska ikona.

Dok je još bio u Hagu, a Nikolić sa Vučićem ovde nosio majice sa njegovim dragim likom, stigli su glasovi da je vojvoda bolestan na smrt, i da je već blizu agonije. Samo je pitanje dana, govorilo se, kad će da zamakne u pakao. Radikali su ga molili da napiše testament, a oni su među sobom birali pisca nekrologa i beseda na tužnom zboru, koji bi bili usklađeni sa neizmernim dimenzijama mrtvaca.

Iz zatvora se, međutim, VŠ vratio zdraviji nego kad je tamo utekao. Posle kratkog skeniranja stanja u radikalskoj državi nastavio je tamo gde je stao. Video je pred sobom svoje savršeno delo, koje je ostvarilo njegovo oštećeno čedo.

Kao ratni zločinac ostao je u parlamentu, dobivši počasnu ulogu kotrljana vlasti, koji svoju balegu razbacuje gde mu se ćefne. Sve to čini iz sopstvene zamašne kanalizacije. Tako je konstruisan, sve svoje sobom nosi.

Onomad je nasrnuo na novinarku Danasa, Snežanu Čongradin, uz pretnje i uvrede. Da je na vlasti, a jeste, dao bi joj dvadeset godina robije. Gazio bi nju i mnoge koji mu nisu pri srcu, džipom na koji je stavio gusenice.

Malo je ljudi stalo u njenu zaštitu. Brani se uglavnom sama, i to čini dobro i nadmoćno.

Ali zanimljiva je sekvenca, koja proizlazi iz Šešeljeve, pa tako i radikalske i naprednjačke čudovišne estetike.

Uz sve ostalo, VŠ je predočio svom delu elite i plebsa, da je Snežana „ružna kao mungos“. Dakle, sve njene akcije protiv srpstva, po tvrdnji zločinca, dolaze od ružnoće.

Nisam imao čast da lično sretnem Snežanu. Ali Draža je uradio pravu stvar. Uz tekst koleginice Čongradin, videli smo sliku mlade, lepe žene, ne samo zbog toga potpuno sigurne u sebe.

Ta okolnost, koja je navela autora ovog teksta da se, izvan svake mizoginije ili seksizma, u ovom tekstu ovlašno bavi licima bar dve ženske osobe, pokazuje ne samo estetska merila, nego i nastranu samoljubivost radikalske klike.

Tvrdnjom da je Snežana ružna, vojvoda nam poručuje da nema mesta sumnji u njegovu apolonsku lepotu. I da je, kao takav spreman da se obnaži pred nekim režimskim kiparom, kao antičko-arijevski model radikalskog savršenstva.

Gde bi to veliko delo stajalo, zaista ne znam. Vesić će znati. Ali, potpuno zaslužujemo takav božanski spomenik.

U toj kampanji vojvodi je svim poganim leksičkim snagama pomagala Vjerica Radeta, ozbiljni kandidat za Afroditu Šešeljevog estetskog sveta, boginju mudrosti, lepote i požude.

Sva ta opasna zagađenja odvijaju se u naprednjačkoj skupštinskoj menažeriji potpuno neometano, uz upadljivo odobravajuće ćutanje poglavnika i svih doglavnika.

Za njih Šešelj nije kreatura koje se valja stideti pred svetom, nego poštovani osnivač dinastije. On je patrijarh naprednjaštva, čija je ovulacija i evolucija počela u njegovom gujinom gnezdu. On je živi spomenik zla, počasna figura vodećeg čudovišta u izlogu režima. Ali on nije epizodista, niti je to ikada bio. On je njihova reptilska zvezda vodilja.

Njegovo najmlađe jaje ne vlada sobom, ali vlada zemljom.

Zato Šešelj nije klovn, niti eksces. Niti slučajnost.

On nije sluga režima. On je režim.

Peščanik.net, 19.07.2019.

Srodni link: Sofija Mandić – Majina moralna vertikala