Izbeglički dizajn: Tammam Azzam

Izbeglički dizajn: Tammam Azzam

Sećanja dugo žive, a porodične priče su glasnije od prašnjavih dokumenata. Jednoga dana će mali Sirijci pričati svojoj deci kako su strepeli od bombi u svojim trošnim kućama, o sivilu života u izbegličkim kampovima i bekstvu preko opasnih mora ka neizvesnom životu u nepoznatim zemljama. Krajem 19. veka moja baba po majci je kao dete pobegla iz planinskog sela u tadašnjoj Siriji, danas Libanu, zbog sukoba između hrišćana i osmanlija. Iako je njen otac poginuo pre njenog rođenja, mnogo puta mi je pričala kako je uzjahivao konja i hrabro se borio sa turskim vojnicima. Njene priče kao što je ona o reci tako hladnoj da je mogla da preseče lubenicu nadvoje, ostale su neporeciva istina za njene potomke.

Sirijci su danas u strašnim nevoljama bez kraja, u istoj drami kao njihovi preci pre sto godina, koju su od zaborava sačuvale njihove porodice, romanopisci i pesnici. Ono što je za nas Prvi svetski rat, za Sirijce je seferberlik, na arapskom “putovanje preko zemlje”, kada su prisilne regrutacije, prisilni rad, vatreno oružje, preki sudovi, boleštine i glad uništili sve što su Osmanlije postigle tokom prethodna četiri veka. Palestinski sociolog Salim Tamari ovako opisuje to razdoblje: „Četiri nesrećne godine tiranije simbolizovali su vojna diktatura Ahmeda Džemal-paše u Siriji, seferberlik i masovno vešanje arapskih patriota na bejrutskom trgu Burj avgusta 1916.“

Institucionalizovani sadizam Turske samo je povećao patnje Sirijaca, iz godine u godinu sve gladnijih zbog anglo-francuske blokade koja je, kao i današnje sankcije Amerike i Evropske unije, sprečavala uvoz namirnica neophodnih za goli život. Gladovala je cela tadašnja Sirija, koja je obuhvatala i današnji Liban, Jordan i Izrael. Jedan profesor na Sirijskom protestantskom koledžu u Bejrutu je napisao: “Nikada niste videli čoveka koji umire od gladi? Neka vas Svevišnji sačuva tog prizora”. Rafael de Nogales, venecuelanski oficir-najamnik u turskoj vojsci, zapisao je: „U Alep su se slivali prognanici, primorani na prosjačenje i pogođeni boleštinama od kojih su stotine umirale po ulicama. Zaraze su se širile gradom i nije bilo dovoljno pogrebnih zaprega da sve mrtve prenesu do groblja.“

Zbog najezde skakavaca 1915. i bejrutskih trgovaca koji su skladištili žito, glad je dobila takve razmere da je došlo do kanibalizma. Sirijski pisac Hana Mina u svom romanu Fragmenti sećanja kaže: “U doba seferberlika majke su postajale mačke i jele svoju decu”. Od četiri miliona stanovnika Velike Sirije pola miliona je izgubilo život zbog gladi, bolesti i nasilja.

Tokom prethodne četiri i po godine, to jest od marta 2011, ponavlja se patnja od pre jednog veka: neishranjenost, umiranje od gladi, epidemije, interna preseljenja, egzodus, surovost zaraćenih strana, traumatizovana deca i nesnalaženje velikih sila. Anonimni sirijski pesnik je davno napisao:

Bubnje ratni doboši
A živi ljudi uvijeni u pokrove
Nadaju se kraju rata…
Dragi Bože, daj da ova peta godina
donese njegov kraj.

Ta peta godina je 1918. donela kraj rata, ali ovaj rat se već bliži šestoj godini, bez izgleda da će se skoro završiti. Hiljade ruskih vojnih savetnika pridružuju se borbi na strani predsednika Bašara al-Asada, što Iran i njegov libanski surogat Hezbolah priželjkuju od samog početka sukoba. SAD i njihovi regionalni saveznici šalju sve više oružja pobunjenicima. Ali ono što je važilo 2011. važi i danas: nijedna strana nema dovoljno snage da pobedi.

Kada sam se u septembru, posle godinu dana odsustva vratio u Damask, primetio sam promenu dinamike. Prošle godine se činilo da je režim u prednosti: pobunjenici su bili napustili Homs, prvi grad koji su osvojili; džihadisti su se bili povukli iz jermenskog sela Kesaba na severozapadu zemlje, blizu turske granice, a Asadova vojska je napredovala kroz predgrađa Damaska koja su bila pod kontrolom pobunjenika. Jačanje samoproglašene Islamske države (ISIS) nateralo je velike sile na razmatranje mogućnosti savezništva sa Asadom u borbi protiv fanatika koji su pretili širenjem rata na sâm Zapad. Nezadovoljstvo građana se odnosilo pre svega na restrikcije struje, opasnost od sporadičnog granatiranja s pobunjeničke strane i teškoće svakodnevnog preživljavanja.

Godinu dana kasnije, sve se promenilo. Režim je u opasnosti: izgubio je pokrajinu Idlib na severu; snage džihadista su uz podršku Turske opkolile vitalni trgovinski i kosmopolitski centar Alep. Pustinjski dragulj, drevni rimski i arapski grad Palmira, u rukama je boraca ISIS-a, koji su mučili i odsecanjem glave pogubili 82-ogodišnjeg arheologa i sada uništavaju jedan drevni spomenik za drugim. Mladi muškarci emigriraju da ne bi bili mobilisani, jer ne žele da se bore ni za jednu od strana u ovom ratu koji kao da će trajati večno, a i kada se završi neće doneti nikakvo rešenje.

U Siriji kao da su ostali samo sinovi jedinci, koji po sirijskom zakonu ne mogu biti mobilisani, jer se smatra da gubitak jedinog sina znači i kraj porodice. Kao u Prvom svetskom ratu, sada žene izdržavaju svoje porodice kako znaju i umeju. Inflacija je oko 40 odsto. Nagađanja o tome koliku teritoriju drže protivnici režima kreću se od 65-83 odsto, a UN procenjuju da između 60 i 80 odsto stanovništva koje je još ostalo u zemlji živi u područjima pod kontrolom vlade. Migracija iz pobunjeničkih područja u Damask je upetostručila broj stanovnika i on se od predratna 2 popeo na 10 miliona ljudi. Elizabet Hof, direktorka Svetske zdravstvene organizacije u Siriji, izjavila je: “Devet od deset ljudi u damaskim bolnicama nije iz Damaska, već iz Rake i drugih mesta”. Raku danas drži ISIS.

Oni koji su podržavali ustanak iz 2011. zamišljali su da će diktator biti brzo pobeđen, kao što se to desilo u Tunisu, Egiptu i Libiji. Moj prijatelj Sirijac koji je sada u izgnanstvu rekao mi je da je američki ambasador Robert Ford, neposredno pre nego što se u oktobru 2011. povukao iz Damaska, pokušao da ga pridobije da učestvuje u vladi koja će, uveravao ga je, ubrzo zameniti Asadovu. Kada je francuski ambasador u Siriji Erik Ševalije napustio Damask u martu 2012, nepunih godinu dana od početka rata, rekao je prijateljima da će se vratiti “za dva meseca”, kada umesto Asadove bude uspostavljena nova vlada.

Asad je još uvek na vlasti, a izgubljeno je najmanje 320.000 ljudskih života. Od 22 miliona stanovnika, koliko ih je ukupno bilo pre rata, više od 4 miliona Sirijaca je pobeglo iz zemlje, a 7,6 miliona je interno raseljeno. Pošto su susedi Sirije preplavljeni izbeglicama, stotine hiljada Sirijaca sada traži utočište u Evropi, što se za EU ispostavilo kao jedan od najvećih izazova u njenoj istoriji. Nova vlada, čijem su se uspostavljanju u Damasku nadali Ford i drugi zapadni diplomati, propala je zbog unutrašnjih razmirica i neodlučnosti.

Protiv Asadovog režima uspešno se bore jedino sunitski sveti ratnici, koji uništavaju ono najbolje u Siriji: njen mozaik različitih vera i etničkih zajednica – hrišćana, Druza, Turkmena, jezida i Kurda, zajedno sa alavitima i Arapima sunitima – njene stare spomenike, rukopise, sumerske tablice, industrijsku i društvenu strukturu i njenu toleranciju prema različitim običajima. “Najgora stvar nije nasilje”, rekao mi je jermenski pravoslavni poglavar u Siriji, arhiepiskop Armaš Nalbandijan. “Najgora je ova nova mržnja.”

U ratu koji je ušao u petu godinu i malo šta od predratne Sirije ostavio netaknutim svi se pitaju kako smo došli dovde i kuda idemo. Šta je razlog za divljaštvo svih strana u ovoj sada već apokaliptičnoj borbi za vlast i opstanak? Zašto je 2011. režim pucao na miroljubive demonstrante i zašto je pobuna prerasla u oružanu borbu u kojoj je režim oduvek bio u prednosti?

SAD su od početka ohrabrivale opoziciju. Gardian je 24. oktobra 2011. izvestio: „Prošle nedelje je američki potpredsednik Džo Bajden rekao da vojni model korišćen u Libiji – američke vazdušne snage kao pomoć pobunjenicima na zemlji, uz podršku francuskih i britanskih specijalnih snaga – može biti primenjen i na drugim mestima“. To se nije desilo, iako je CIA obučavala pobunjenike u Jordanu i Turskoj, iako su Saudijska Arabija i Katar isporučivali oružje, a Turska otvorila granice džihadistima iz celog sveta i pustila ih da pustoše po Siriji. Ali predviđanja Zapada da će režim brzo pasti pokazala su se pogrešnim.

Amerika, Britanija, Francuska, Saudijska Arabija, Katar, Turska i Izrael bili su saglasni u oceni da Asadovo savezništvo sa Iranom šteti njihovim interesima. Te sile su smatrale da ekspanzionistički Iran koristi domaće šiite u Bahreinu, Jemenu i Libanu, kao i alavitsku manjinu u Siriji, koja je saveznik šiita. Zato su pokrenuli borbu protiv “šiitskog polumeseca” na ratištima Sirije. Ali umesto da eliminišu iranski uticaj u Siriji, oni su ga višestruko ojačali. Sirijska vojska, nekada nezavisna sekularna snaga, koja je od Irana i Hezbolaha očekivala pomoć u ljudstvu i oružju, i sada se oslanja na Iran. Ako režim pobedi, Iran će u Siriji imati jaču poziciju nego pre rata.

Umesto diskreditovanih sirijskih oficira, glavne vojne odluke donosi iranski general Kasem Solejmani, oštroumni komandant Kudsa, elitnih jedinica Iranske revolucionarne garde. Stanovnici Alepa pominju iranskog oficira zvanog Džaval, komandanta paramilitaraca iz Irana, Iraka, Avganistana i Libana, angažovanih za borbu protiv sunitskih džihadista koji su gotovo opkolili grad. “Većina ljudi misli da smo pod okupacijom Irana”, kaže mi jedan sunitski biznismen i time izražava široko rasprostranjeno viđenje stanja stvari u područjima pod kontrolom vlade. Sunit koji drži radnju u starom gradu Damaska pokazao mi je bradatog pripadnika paramilitarne jedinice na kontrolnom punktu blizu njegovih vrata i požalio se da šiiti van Sirije preuzimaju ceo kraj. Nisu uznemireni samo suniti. “Razmišljam o odlasku”, rekao mi je prijatelj iz Damaska. “Ja sam alavit i sekularno orijentisan i ne dopada mi se islamizacija koja je došla s Hezbolahom.”

Sve veći uticaj Irana na sirijsku vladu ima za posledicu direktno suprotstavljanje dve teokratske ideologije: ideologije pokojnog ajatolaha Homeinija wali al faqih, “vladavine (islamskih) pravnika”, i vehabijskog fundamentalizma, poteklog iz Saudijske Arabije, čije su pristalice ISIS i Front Nusra (Jabhat an-Nusra), koji je ogranak Al-Kaide i ima podršku Turske. To je navelo mnoge Sirijce koji nisu ni za sunitsku ni za šiitsku fundamentalističku ideologiju da pozdrave vojnu intervenciju Rusije. Prethodnih nedelja Rusija je obećala da će nastaviti sa vojnom podrškom Asadovim snagama. Mnogi Sirijci su to pozdravili ne toliko zbog suprotstavljanja ISIS-u i njegovim istomišljenicima džihadistima, koji su mu istovremeno i rivali, koliko zbog uspostavljanja protivteže Irancima i njihovim štićenicima iz Hezbolaha, iračkim paravojnim snagama i avganistanskim Hazarima, pripadnicima šiitskog ogranka islama.

Zapad i njegovi lokalni saveznici trpe neočekivane posledice svojih postupaka, kao što se to desilo i Osmanlijama kad su 1914. objavile rat Saveznicima. Tadašnji cilj Turske bio je da povrati Egipat od Engleza i svoju imperiju proširi na teritorije ruske imperije s muslimanskim stanovništvom koje govori turski. Istorijski gledano, mladoturski trijumvirat, rukovođen idejama sultana Mehmeda V, teško je pogrešio u proračunu: umesto da postignu cilj, izgubili su celu imperiju izvan Anadolije, osramotili se za sva vremena genocidom nad Jermenima i doživeli poniženje kada su im Saveznici okupirali Istanbul.

Sultan Mehmed V objavio je džihad protiv Britanaca, o koji se većina muslimana oglušila, baš kao što se i sunitske mase u najvećim sirijskim gradovima Damasku i Alepu od 2011. oglušuju o pozive na džihad protiv alavitskog uzurpatora Bašara al-Asada. Sa svoje strane, Asad pravi greške od dana kada je dozvolio svojim službama bezbednosti da pucaju na nenaoružane demonstrante, uveren da će ih, kao i ranije, strah oterati kući. Nisu otišli kući. Otišli su u rat.

Elija Saman, član nedavno legalizovanog krila Sirijske socijalističke nacionalne partije (SSNP), koja teži ujedinjenju svih država nekadašnje Velike Sirije, učestvovao je u prvim demonstracijama protiv režima 2011. Samo mesec dana nakon prvih protesta u pustinjskom gradu Dera’a na jugu Sirije primetio je znatne promene: “Na demonstracijama u Homsu, održanim 18. aprila, na najvećem transparentu bilo je ispisano: ‘Nećemo Iran. Nećemo Hezbolah. Hoćemo muslimanskog vođu koji zna za Boga.'”

Parola “musliman koji zna za Boga” bila je šifra sunitskih muslimana za smenjivanje Asada kao lidera u Siriji, gde 70 odsto stanovništva pripada sunitima. U to vreme većina disidenata nije bila zabrinuta zbog Irana i Hezbolaha, jer je smatrala da je Asadovo savezništvo s tim šiitskim snagama manje važno od njihovih zahteva za istinske izbore, višestranačku demokratiju, slobodne medije, nezavisno sudstvo i eliminisanje korumpirane elite koja je paralizovala privredu. Saman se sećao: „Nekoliko meseci kasnije videli smo kako se deli oružje pod izgovorom da treba ‘zaštiti demonstrante’. Kada je nasilje prevladalo, rekli smo svojim članovima da u tome ne učestvuju.“

U roku od godinu dana Asadova upotreba sile i jačanje oružanih trupa u opoziciji onemogućili su i istovremeno učinili nevažnim javne proteste. Džihadisti su preuzeli retoriku opozicije i za demokrate nije bilo mesta ni sa jedne strane barikada. Stanovništvo Sirije počelo je da se rasipa na sve strane sveta.

Evropski lideri, koji su odolevali talasima sirijskih izbeglica sve dok ih početkom septembra fotografija malog utopljenog Kurda iz Sirije nije toliko pomela da su morali da reaguju, sada opet govore o diplomatskom rešenju koje podrazumeva sporazum između Amerike, Rusije, Irana, Saudijske Arabije, Katara i Turske. Između sirijskih opozicionara, sirijskih šefova obaveštajnih službi, ruskih i američkih diplomata i saudijskih prinčeva odvija se užurbana šatl-diplomatija. To što se događa podseća na takozvani “mirovni proces” koji prethodnih 20 godina nije pomogao Izraelu i Palestini. Jedan viši sirijski oficir mi je rekao: “Mi smo prag od kojeg počinje američko-ruski napor, uz podršku UN-a, da se sirijska vlada i opozicija nateraju na zajedničko suprotstavljanje terorizmu.”

To je optimistička fantazija budući da u borbi protiv ISIS-a Amerika odbija da na bilo koji način koordinira svoje poteze sa delovanjem Asadovog režima. Pored toga, ni Amerika ni Rusija ne odstupaju od svog prvobitnog stava o Bašaru al-Asadu. Rusi insistiraju da on ostane, a Amerikanci zahtevaju da on ode. Iako pominju pregovore, koji su zbog pobeda ISIS-a u Siriji i Iraku postali još hitniji, oni ne pregovaraju. Umesto toga podržavaju zaraćene strane da se međusobno ubijaju i tako sve veći broj Sirijaca teraju u izbeglištvo. Istaknuti sirijski opozicionar u egzilu rekao mi je da je ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu objasnio da bi se opozicija borila protiv “terorizma” zajedno sa sirijskom vojskom samo kad bi se “ta vojska rekonstruisala”. Kad sam kazao da bi Asad odbio da rekonstruiše vojsku, opozicionar je priznao: “Pa dobro. Zato se rat nikad neće završiti.”

Turska, koja verovatno ima najdirektniji uticaj u Siriji, koristi svoj tobožnji rat protiv ISIS-a kao paravan za napade na Kurde, dosad najuspešnije borce protiv ISIS-a u Siriji, Iraku i samoj Turskoj. Egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi iznenada je odlučio da se zajedno sa Asadom obračuna s istim onim fundamentalistima koje je svrgnuo i pozatvarao kod kuće. Po Asadovim rečima, njih dvojica sada imaju “zajedničku viziju” o pitanjima bezbednosti. Ulaznice za rat u Siriji su besplatne i svako može da se bori za svoje interese na štetu samih Sirijaca.

Na kraju seferberlika 1918. Britanija i Francuska okupirale su Siriju i podelile je na državice koje otad neprekidno izneveravaju svoje stanovnike. Niko ne zna kud vodi ovaj rat ni šta će oni koji su danas deca prenositi sledećoj generaciji. Za vreme sukoba od pre jednog veka prognani pesnik Kalil Gibran pratio je dešavanja u Siriji iz Bostona i u pesmi “Mrtav je narod moj” (“Dead Are My People”) napisao:

Moj i tvoj narod, moj sirijski brate, mrtav je…
Šta možemo uraditi za one koji umiru?
Naše jadikovke neće utoliti njihovu glad,
a naše suze neće ugasiti njihovu žeđ;
šta možemo da uradimo da ih spasemo iz čeličnih kandži gladi?

Najnoviji izveštaj koji je u ime UN-a podnela Nezavisna međunarodna istražna komisija za Sirijsku Arapsku Republiku, daje strašnu sliku neopisivih muka stanovništva, na područjima pod kontrolom vlade i u oblastima koje drže opozicione snage. Režim baca barel-bombe na Alep, a pobunjenici odgovaraju kanisterima sa eksplozivnim gasom i šrapnelima. Pripadnici ISIS-a siluju i zlostavljaju jezidske žene pošto su ih proglasili za robinje koje se mogu kupovati i prodavati. Režimske službe bezbednosti primenjuju torturu u tolikoj meri da je to već postalo standard. Obe strane opkoljavaju sela i obe strane masakriraju ljude. Izveštaj UN-a na 44 stranice o stravičnim ratnim zločinima trebalo bi da bude dovoljan da se velike sile trgnu i zaustave taj rat. Šta čekamo?

Charles Glass, The New York Review of Books, 22.10.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 13.11.2015.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU

TEMA – NAŠ TERORIZAM