Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Da je pre par godina predsednik vlade umesto na jednog švajcarskog zvaničnika slučajno naleteo na Brittany Bir, danas ni on ni novi ministar prosvete ne bi pričali o dualnom obrazovanju kao čudotvornom rešenju za sve domaće probleme (pre svega u privredi), nego bi se obojica svojski založili za – škole bez nastavnika. Brittany Bir je naime izvršna rukovoditeljica upravo otvorenog univerziteta u Kaliforniji na kome nema profesora. Univerzitet nosi simbolično ime – 42. To je broj u kome se sastoji odgovor na pitanje o smislu života iz čuvenog, silno duhovitog naučnofantastičnog romana „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Ali visoka škola u Kaliforniji nije šala: ista takva škola još od 2013. radi u Parizu. Pošto je završila tu parisku školu, Bir sada radi na osnivanju njene kalifornijske replike, to jest podružnice.

U američku visoku školu bi godišnje trebalo da se upisuje oko hiljadu studenata. Oni bi sve radili bez obrazovnog nadzora, podeljeni u grupe, a po obavljenim zadacima međusobno bi se ocenjivali. Taj visokoškolski model obrazovanja, stvoren po uzoru na prakse razmene informacija, sticanja znanja, oblikovanja programa i rešavanja problema unutar raznih (otvorenih i zatvorenih) internet zajednica, osmislio je i postavio francuski milijarder Xavier Niel sa namerom da obuči buduće radnike za dizajniranje, kako kaže vest, kodova i softvera. Svršeni studenti Nielove škole već rade u velikim, širom sveta poznatim kompanijama poput IBM-a, Amazona ili Tesle. Osnovna ideja škole je jednostavna: u polju informacionih tehnologija stvari se tako brzo menjaju, da je od samog znanja mnogo važnija veština sticanja novih znanja, rešavanja problema koji su donedavno bili nezamislivi te razmene znanja i iskustava sa kolegama.

Lako nam je sad da zamislimo predsednika vlade i njegovog ministra prosvete – oči im se cakle kao da im je neko otkrio tajnu za obrazovni perpetuum mobile. Pod krilaticom „dve muve jednim udarcem“, škola bez predavača izbacila bi na kraju svakog ciklusa okorele preduzetnike, vične svakom poslovnom izazovu, dok bi istovremeno štedela novac jer nastavničke plate ne bi imalo kome da se isplate. Finansijska stabilnost i velike uštede, s jedne strane, jaka preduzetnička kultura, s druge – to je recept za prosvetni i ekonomski uspeh iz snova. Samo da je predsednik vlade nekim slučajem sreo Brittany Bir. Povrh svega toga, i sve muke sa akreditacijama koje posebno muče ovdašnje visoko školstvo nestale bi kao rukom odnesene. Kako ovih dana vidimo, problem sa akreditacijama visokoškolskih ustanova u Srbiji sveo se „na pitanje nastavnog kadra“, to jest – imamo „disproporciju broja fakulteta i doktora nauka“, odnosno manjak profesora. Jasno je, univerzitet bez profesora bi to rešio brzo, elegantno i jeftino.

Naravno, pedagoškoj istoriji i teoriji nisu nepoznati obrazovni opiti poput ovog u koji su se upustili Niel i Bir. U svojim lekcijama pod nazivom „Učitelj neznalica“, Jacques Rancière će govoriti o lektoru Josephu Jacototu, koji će u prvoj polovini 19. veka pokušati da svoje nizozemske studente poduči francuskom. Iako nije znao ni reč nizozemskog, nesrećni lektor se ipak dosetio – pustio je đake da sami uče francuski, i njima je to, mimo očekivanja, sasvim lepo krenulo. Rancière će iz ovog primera izvući dalekosežne zaključke o pedagoškoj praksi koja može biti emancipatorska samo ako se uklone hijerarhijski odnosi između nastavnika i učenika, to jest ako je učitelj, kao i njegovi đaci, neznalica. Da se ne bismo upuštali u kritiku takve pedagogije, dovoljno je da kažemo da je jedan drugi veliki prosvetni emancipator Paulo Freire insistirao na tome da je učenje uvek hijerarhijski ustrojeno i da nastavnik ne može da se liši moći nad učenicima kojom ga – da to tako kažemo – snabdeva obrazovni proces sam po sebi.

Jer, ta bi kritika ovde imala smisla, tek ako bi i predlozi koji stižu od predsednika vlade i njegovog novog ministra bili smisleni. A nisu. I ministru i njegovom šefu prohtelo se da nas uvere da u Srbiji ima šta da se radi, ali da građani nisu dovoljno obučeni za to, zbog čega su onda bez posla. Da stvar bude gora, ovde se građani teško odlučuju i za preduzetništvo: i to ne zato što su (pravni) uslovi za samostalno obavljanje posla nesnošljivi, nego – opet – zbog toga što građani za preduzetništvo nisu dovoljno obrazovani. Dualno obrazovanje se tu obojici javlja kao magični lek za sve: građani će se obučiti i da rade i da budu preduzetnici. A da uspeh bude siguran, preduzetničko vaspitanje uvešće se već u osnovne škole. Ovde smo već više puta pisali o tome zašto je čitava ta stvar sa dualnim obrazovanjem besmislena. Preduzetničko vaspitanje je, pak, nova tema. I u vezi sa tim, da ponovimo primedbu s početka: zaista je šteta što predsednik vlade nije slučajno naleteo na Brittany Bir, umesto što se pre nekoliko godina sreo sa jednim švajcarskim zvaničnikom.

Jer, da se sreo sa Bir, od nje bi saznao (kad već neće sam da se obavesti) da se mladi ljudi formiraju kao preduzetne osobe u okruženju koje nije strogo hijerarhijski ustrojeno; gde ocene nisu presudne ni kao formalni ni kao praktični cilj, a ni kao merilo stečenog znanja; gde se gradivo ne nameće niti se traži da bude prihvaćeno zdravo za gotovo, pored toga što se ni ne propisuje unapred. Deca najbolje uče i savladavaju veštine sticanja znanja (na kojima u formativnim uzrastima zapravo mora biti težište, a ne na samom znanju) ako rade zajedno sa vršnjacima na zadacima koji su bliski njihovom svakodnevnom iskustvu i okruženju iz koga dolaze. Sasvim pojednostavljeno, preduzetničko vaspitanje u osnovnoj školi imalo bi smisla samo ako bi se sastojalo u tome da se deca puste da se igraju. To bi, u grubim crtama, bila suština pedagoškog metoda na kome insistira i univerzitet bez profesora (pustimo ovde manjkavosti tog rešenja, i zadržimo se kod njegovih vrlina). Naše škole su miljama daleko od takvih rešenja. Dok govori o preduzetničkom vaspitanju, ministar prosvete u istom dahu traži i ocenjivanje (ne samo đaka, nego i profesora), a prethodni ministar je zadržan u ministarstvu da nastavi da radi na završnim testovima posle osnovne i srednje škole (takozvane mala i velika matura). Uprkos tome što je izvesno – što više ocena i testova (to jest strogog merenja znanja), to manje preduzetništva (to jest imaginacije i kreativnosti).

Ali, ne treba biti na kraj srca, u ovoj nesreći ima i neke sreće: da je predsednik vlade nekim čudom ipak sreo Brittany Bir, on bi verovatno od svega zapamtio samo to da će škola i dalje da radi i ako otpusti nastavnike ili im ukine platu.

Peščanik.net, 27.10.2016.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).