Odeljak iz nove knjige Ivana Čolovića “Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale”, dizajn: Škart, izdanje Biblioteke XX vek, 2018.

Predgovor

Ideja o ovoj knjizi bila je jednostavna: sakupiti na jednom mestu moje tekstove o slikarima i slikama. Ali čim sam počeo da je ostvarujem, stvari su se iskomplikovale. Pokazalo se da većinu starih tekstova moram da dopunim i doteram, to jest da ih iz temelja preradim. Pored toga, neki tekstovi koji su mi ostali u sećanju kao takoreći završeni u stvari su bili samo kratke beleške, komentari na marginama kataloga za neku izložbu, citati i slično. Drage uspomene, ali sam o slikama na koje se one odnose imao da pišem iz početka, osvežavajući uspomene podacima koje sam našao u literaturi, na internetu. Kad je već tako, kad sam video da će u ovoj maloj knjizi biti više novog nego starog teksta, pomislio sam da je ovo prava prilika da najzad napišem nešto i o dvojici umetnika čijim slikama sam okružen već godinama: o mom bratu Miši Čoloviću i zetu Ivanu Mesneru.

Tako se i u ovom slučaju pokazalo da je put od ideje do njenog ostvarenja ne samo dug nego i da ostvarena ideja ne liči mnogo na sebe. Nije mi žao. Naprotiv, radujem se. Na dobitku sam. Dobio sam jednu neplaniranu, neočekivanu, novu knjigu.

I moja ideja o dizajnu ove knjige bila je jednostavna: niz tekstova sa ilustracijama u tekstu ili na kraju. Ali odmah sam prihvatio predlog Škarta da skrenemo s tog pravolinijskog, utabanog puta i da ponudimo jedan, kako se danas to zove, interaktivan proizvod, to jest da omogućimo čitaocima da konačan oblik knjige naprave sami. Ni moje ideje o običnoj, klasičnoj knjizi nije mi žao. I ovde sam na dobitku. Držite ga u rukama. Zove se Slike i prilike.

Mart, 2018.

Srećna porodica

Retko sam pisao o slikama. Tek nekoliko tekstova, od kojih je većina nastala poslednjih desetak godina. Neobično malo za jednog inače produktivnog tekstopisca čiji je brat Miša poznati slikar i koji je od mladih dana bio okružen njegovim slikama. One su me gledale sa zidova svih stanova u kojima sam živeo, a gledaju me i sa zidova mog današnjeg beogradskog stana. Čekaju me one i u stanu naše sestre Mire, i u stanovima naše dece u Parizu, Berlinu i Hamburgu, i u kućama i stanovima većine naših prijatelja.

Miša je godinama živeo u inostranstvu, najviše u Torontu i Parizu. Slikao je ljude, cveće, reke, stanove, dvorišta i kuće u kojima je boravio. Izlagao je u poznatim galerijama i muzejima, u ova dva grada, a takođe u Stokholmu, Malmeu, Londonu, Njujorku. Njegove slike nalaze se u privatnim kolekcijama, galerijama i muzejima širom sveta. Otkad najveći deo godine provodi u Grockoj, njegove slike su se uselile i u neke tamošnje kuće i vikendice. Ali, Miša je sve vreme bio i ostao naš porodični slikar. Na njegovim platnima, akvarelima i crtežima su naši roditelji, naša deca, njihove majke, Mirina deca i njihov otac, naši rođaci, naši prijatelji. Svi smo se našli na Mišinim slikama, transcendirani, ovekovečeni.

Meni je najdraže jedno platno koje je Miša napravio prema fotografiji snimljenoj – sudeći po tome kako smo obučeni – nekog letnjeg dana 1950. ili 1951. godine u dvorištu naše kuće na periferiji Kragujevca: roditelji, Milojko i Rada, troje dece i pas Beki. Miša je uspeo da njegova slika bude pomalo nejasna, patinirana, onakva kakva je i izbledela fotografija, da se tako oseti da je trenutak „uhvaćen” na slici davno prošao. Ipak se jasno vidi da je devojčica čvrsto prionula uz majku, mlađi dečak uz oca, a da je stariji dečak prigrlio psa. Kao da kaže – kao da kažem, jer to sam ja – Beki je moj, on je moj drug, a vi se držite jedni drugih.

M. Čolović: Kragujevac, bašta, porodica

M. Čolović: Kragujevac, bašta, porodica

Možda je ova slika ključ za razumevanje onoga što će od nas i među nama biti. Ili za razumevanje onoga čega neće biti, onoga što smo propustili da budemo, ili onoga što nikad i nismo bili. Danas gledam ovu skladnu, srećnu porodicu, ali se nje ne sećam.

Moja uloga u životu Mišinih slika svodi se na to da ih ponekad kolima prevezem od slikarevog stana do ateljea, od ateljea do galerije u kojoj će da budu izlagane. I, takođe, da poneku kupim i za nju nađem mesto na Mišinim slikama već odavno pokrivenim zidovima našeg stana. Prihvatio sam da za mog brata slikara budem ono što je za svog brata slikara bio Teo Van Gog. Odužio mi se jednim mojim portretom, kolažom od papira, koji me predstavlja kao zaslužnog građanina sa jednim lepim ordenom na grudima.

M. Čolović: Moj brat s ordenom

M. Čolović: Moj brat s ordenom

Biblioteka XX vek

Peščanik.net, 14.07.2018.

Srodni link: Slike i prilike ljubavne teoreme (fotogalerija)

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)