Sloboda: šta od toga imam ja, a šta moja država?

Stonewall, foto: Peščanik

Stonewall, foto: Peščanik

Ovih dana, nakon svih skandala vezanih za famozna queer dešavanja u regionu, neki od medija (i to posebno onih orijentisanih na desno), deklamuju fraze o grozoti nasilja koje se dešava, o važnosti uzdržavanja od nasilja, o tome kako je narod „neobavešten i neupućen“, pa eto nama uzornim građanima nemeću neku tamo homofobiju.

Posle svega toga, blenem u ogledalo i pitam se – ko je mene zapravo pretukao na ulici?

Ovi „moji“ nisu, a ako prihvatim sve to što čitam i čujem, biće da nisu ni „njihovi“.

Zato mi je, kao queer personi najbolje da se pazim – i mojih i njihovih!

Odavno su izgubljena uporišta, saveznici, oni koji se bezrezervno solidarišu.

No, da se vratim na temu napada na queer festivale i njihove posetioce i da „izbacim“ jednu frazu. Ona glasi: Gej parada je lakmus papir demokratije!

Deo sa gej paradom je jasan: ljudi se bore za svoja prava, vesele se i paradiraju, i tačno je – ponosno pokazuju svoja tela, grudi, gole zadnjice i ispoljavaju svoju seksualnost na ulicama, trgovima, u parkovima.

Deo sa demokratijom je komplikovaniji.

Koji se faktor u demokratiji zapravo interesuje za slobodu građana?

Predsednik Tadić nas još nije udostojio, pozvao i pitao kako smo. Dakle, on verovatno nije taj faktor.

Ministarstva razna takođe. Tek smo nedavno pozvani od strane predstavnika Ministarstva za ljudska i manjinska prava, da vidimo šta i kako dalje. Naravno, tek nakon brutalnog napada na učesnike festivala „Queer Beograd“.

Policija je još i korektna: zovu nas redovno, štite, preklinju da im pod obavezno svaki „naš“ skup najavimo i prijavimo. Opet, ne znam koliko sve te policajce koji obezbeđuju queer dešavanja zanima bilo šta vezano za ljudska prava – oni tek obavljaju svoj posao.

Druge društvene institucije i dalje ćute. Kao da ih nema. Ono što bi ovde moglo da se imenuje kao „dominantni intelektualni krug“ takođe ćuti. Možda bolje i da nas ne brani – polovina njih ispadoše jataci Radovana Karadžića.

O SPC da i ne govorim – ako je neko u ime ljubavi više širio mržnju od njih, postaću vernik.

Nevladin sektor je opet selektivan – manji je broj onih koji podržavaju nego onih koji se ograđuju i kritikuju nasilje nad onima koji nose prefiks queer. To spada u malograđansku politiku nezameranja – da se slučajno ne pomisli kako smo i mi, u našoj nevladinoj organizaciji, „queer“.

O predstavnicima drugih manjina i da ne govorim. Solidarnost unutar manjina ne postoji – postoji jedino borba da se bude bliže vlasti i moći.  Tužno je što predstavnici manjina preuzimaju matricu većine, pa su predstavnici malih naroda često najveći homofobi. Setimo se Ištvana Pastora i njegove eksplicitne homofobije. Opet, sve radi podobnosti. Sa druge strane vlast je uvek fina prema nacionalnim i verskim manjinama, nije loše imati ih u slučaju nužde – 1% na izborima je ipak 1% u skupštinskim klupama.

Ono malo moćnih individualnih propagatora demokratije takođe drži vodu u ustima, koketira između nas dole i onih gore, nije zgoreg biti podoban kada se oslobodi neko mesto za ambasadora.

Da nije nešto malo pojedinaca koji se odvaže da nas podrže, bili bismo još usamljeniji. Bojana Pejić, ovogodišnja umetnička direktorka Oktobarskog salona, uvrstila je „Queer Cabaret“ u zvanični program, ali o tome da se kabare desio – ni traga ni glasa u javnosti. Sigurno je teško optužiti umetnost da je nepristojna, da narušava natalitet, da ugrožava decu i da nije u duhu srpske tradicije, vere i kulture. Ponekad se pitam šta bih bez moje drugarice Biljane Srbljanović, koja uvek prenese ono za što javnost ne čuje kada ja, mali građanin, govorim.

Negde između, postoji onaj fini, etički pročišćeni deo građanstva koji se zgražava nad svakom vrstom nasilja, kaže kako je to strašno i užasno, stavljajući tom prilikom na svoj obraz dlan u satenskoj rukavici.

I tu, baš tu, počinje da me hvata panični strah od ovdašnjih demokrata.

Sve je svedeno na fraze i užasavanje od nasilja. To svako može da kaže. Većina onih koji su upakovani u poštovanje demokratije i ljudskih prava o tome raspravljaju zavaljeni u salonski nameštaj. Isti nameštaj ima i radikalka Lidija Vukićević. Zvanična demokratija je sva u zakonima, konvencijama i paragrafima – opet nema ljudi, nema solidarnosti, nema brojnosti ni masovnosti. U takvoj klimi, prema svemu što može da se poveže sa pojmovima: gej, lezbejsko, seksualna sloboda i na kraju queer, postaje legitimna meta i mesto za pražnjenje svih drugih frustracija.

Onda ta neka queer raja ostaje sama i nezaštićena, prepuštena sebi i onom malom broju gorepomenutih koji je podržavaju – nesebično i bezrezervno. Ipak, sve to ne znači da je queer raja posustala i bez nade.

Organizovanje queer festivala je dokaz da otpor postoji. Spremnost nekih pojedinaca i pojedinki da izađu u javnost i kažu da jesu, takođe je pomak. Izbor da se u Srbiji dekonstruiše identitet postaje subverzija unutar paranoičnog nacionalističkog društva.

Čvrsto verujem da homofobija ovde nije samo mržnja prema neheteroseksualnim osobama – to je samo grupa ljudi u koje je najlakše uperiti prst. To ponavljam uvek kada za to imam prilike, pa i sada. Jer demokratija bazirana na nezameranju manjine većini suštinski podržava samo ono što je većinsko. Tako postavljena demokratija (na kojoj se kasnije zasniva čitava država i koja daje primer čitavom društvu), prihvata samo ono što je podobno za većinu. Samim tim društvo prihvata samo onu manjinu koja prihvata matricu većine. Tek tada smo sposobni da se rukujemo i pravimo koalicije. Ali onda nema različitosti, nema drugosti, ima samo egzotike: nasilje nad manjinama i isprazni mulitkulturalizam koji se svodi na dvadeset sedam načina kuvanja graška – svaki u tradiciji druge etničke skupine.

Rezultat  te proste jednačine je svođenje pojedinca na glasača, a ne iskrena briga o njemu. Poslednjih meseci hteo sam da pitam neke demokrate i desničare, da li su preplanuli ten dobili na Kosovu za koje se toliko zalažu, pomažući ono nešto Srba u okopavanju kukuruza!?

Zbog tako postavljene demokratije  plašim se kada ono što imenujem kao „desničarske“ novine pokažu empatiju prema nasilju nad gej osobama. Bojim se da suština tu nije osuda nasilja, već demokratsko pranje ruku od odgovornosti. Po onoj logici: najpre stvorim klimu da te neko prebije, a onda kažem kako mi je žao. Neka hvala.

One koji ne pristaju najlakše je tući.

Na one koji ne pristaju najlakše je uperiti prst.

Jer: oni koji odluče da ne pristaju i da ne pripadaju, ne podležu strahovima, malverzacijama, ucenama, pretnjama. I upravo zato su najveći neprijatelji države, sistema, režima, a posebno klimavih demokratija kakva je ovdašnja.

I da završim frazom: lično je političko. U smislu da je meni moja seksualnost, moja sloboda da volim koga hoću jednako važna kao što su nekome važni vera i nacija ili ratni heroji. Deo onoga što ću nazvati mojom kulturom, kroz koju se identifikujem i koju želim da razvijam dalje je pobuna u Stonewallu, protesti gej aktivista, to su parade i vesele povorke obučenih, poluobnaženih ili nagih ljudi. Ja se njih ne stidim – to je moj narod – bez stega, bez granica, bez straha, bez osećaja beznadežnosti.

Uvek kada se otvori diskusija o Gej paradi, pa kao argumet dobijem pitanje: Eto, mi kao roditelji ne znamo kako bi našem detetu jednog dana objasnili gole ljude na ulicama!?, ja obično uzvratim pitanjem: A kako ste deci objasnili tenkove na ulicama tokom devedesetih?

Odgovor na ovo pitanje obično je vezan za osećanje lične odgovornosti.

A odgovora obično nema.

Peščanik.net, 04.10.2008.

TEMA – PARADA PONOSA +