žena stoji na obali jezera
Foto: Predrag Trokicić

Godinama se priča (ali ne i u vrhu vlasti, koje god partije se tu nalazile) kako je sistem poreza i doprinosa u Srbiji postavljen naopako. Kada je reč o porezima, najpre pada u oči linearno umesto progresivnog oporezivanja. Stope poreza su takođe visoke, pa su najugroženiji oni koji najmanje zarađuju. I doprinosi se plaćaju po stopama koje su značajne, opet naravno linearno. U penzijskom osiguranju nema garantovane penzije bez obzira na godine staža, a nema ni takozvanog „drugog stuba“, dobrovoljnog državnog penzijskog osiguranja. U sistemu zdravstvenog osiguranja osigurane su i pojedine kategorije stanovništva koje ne plaćaju doprinose, ali ipak nema opšteg zdravstvenog osiguranja, pa mnogi građani Srbije i dalje mogu relativno lako da „ispadnu“ iz pokrivenosti. Sve ovo predmet je povremenih rasprava i uzaludnih inicijativa da se nešto promeni; sve ovo predmet je i revolta većeg broja građana koji se nažalost ne izražava kroz izbor političke opcije koja bi promenila to stanje stvari.

Javlja se međutim poseban otpor plaćanju poreza, koji često neprijatno iznenadi nekoga ko prihoduje. Naši poreski zakoni prožeti su logikom koja ima smisla, da se porez plaća i onda kada pojedinac neke prihode sam ostvari, bez direktne „pomoći“ države, zato što taj pojedinac koristi infrastrukturu države i njene institucije – ne samo internet i slično, kako se obično pominje, već i puteve, vodovod, kanalizaciju, hitne službe kao što su policija i vatrogasci. Ono što međutim ljude iritira jeste da vide i osećaju da država ne samo što ništa ne radi da bi služila građanima kao servis za zadovoljenje nekih osnovnih potreba, već daleko više uzima nego što nudi, a pomenute usluge i službe često ne funkcionišu uopšte ili ne kako bi trebalo. Oni su takođe svedoci masovnog kršenja zakona od strane velikih poreskih dužnika, postojanja raznih šema za izbegavanje plaćanja poreza i okretanja glave državnih organa kada se to dešava, što izaziva dodatni revolt. To je poznata priča: ako ukradeš čokoladu u samoposluzi onda si lopov, ali ako ukradeš celu samoposlugu onda si biznismen. Kod nas je ona aktuelna već 30 godina i odavno je dosadila. Kada se tome dodaju izuzetno razvijena korupcija koja nagriza sistem i obesmišljava postojanje institucija države, možemo lako shvatiti zašto se stvara odbojnost prema bilo kakvim plaćanjima.

Plaćanje poreza je međutim jedina izvesna stvar u životu, pored smrti, da parafraziram čuvenu izreku. Što nas dovodi do konkretnog problema. Prema Zakonu o porezu na dohodak građana svi građani Srbije koji u njoj provode bar 6 meseci u toku godine moraju plaćati poreze bez obzira na to gde se nalazi poslodavac i gde je posao obavljen. Ovo je veoma ekstenzivna primena poreskih nadležnosti, ali nije karakteristična samo za Srbiju, naprotiv. I ona je samo jedna od „čerupajućih“ normi koje postoje u poreskom sistemu. Tako je pre par nedelja poreska uprava, koristeći svoje zakonsko pravo, poslala opomene izvesnom broju lica da nisu plaćali porez na prihode iz inostranstva i da to moraju da učine do kraja oktobra ili će protiv njih biti pokrenuti prekršajni ili krivični postupci. Mnogi od njih prepoznali su kao „metu“ ovakvog obraćanja takozvane frilensere (u doslovnom prevodu: slobodnjake), ljude koji rade honorarne poslove koristeći internet i druge oblike elektronske komunikacije i koji nemaju jednog poslodavca već obavljaju poslove za one poslodavce koji ih angažuju, bez ograničenja. Ti poslodavci su po pravilu u inostranstvu, a posao se obavlja korišćenjem elektronskih komunikacija. To su kratkoročni poslovi programiranja i dizajna ali i pisanja, prevođenja, onlajn nastave (učenje jezika ali i druge nastave) i razne slične profesije koje su pogodne za ovu vrstu procesa rada. Naizgled je to dobar način zarade, iz udobnosti kuće, sa fleksibilnim radnim vremenom i sa onolikim prilivom posla koliko sam radnik odluči. U praksi to međutim najčešće nimalo ne izgleda tako: frilenseri su ugroženi tako što ih domaći pravni sistem ne prepoznaje (osim kada treba nešto da im se naplati), a poslodavci, znajući njihov nezahvalan položaj i praktičnu nedodirljivost naručioca posla, često nude uslove koji su daleko od dostojanstvenih, dok nisu retke ni situacije da im ne isplate ni tako ugovorene honorare. Predviđena je (uvek) nadležnost nekog stranog suda, dobro znajući da se niko neće boriti za honorar od par stotina evra kada samo započinjanje neke parnice u zemlji koja je mesno nadležna košta desetak puta više. I tako se od idealnog posla dolazi do današnjeg stanja u kojem se uočava nekoliko ozbiljnih problema.

1) Za plaćeni porez ne dobija se adekvatna zaštita institucija. Frilenseri su neprepoznati u pravnom sistemu pa ne ostvaruju niti jedno radno pravo. A neka od njih bila bi im veoma važna, na primer ono o minimalnoj zaradi. Ako frilenser ostvaruje niže prihode od minimalne zarade u bruto iznosu, ne može plaćati poreze i doprinose. A da bi platio poreze i doprinose i da bi mu ostala minimalna zarada u džepu, mora mesečno da zaradi skoro 500 evra – iz mog ličnog iskustva većina frilensera zarađuje manje od toga, mada nema pouzdanih zvaničnih podataka kojima bi se mogla potkrepiti ova tvrdnja. Tako za svoj rad frilenser, nakon što namiri državu i plati sve što mu po zakonu sleduje, može da zaradi i manje od onoga što se smatra minimalnim iznosom koji je potreban za (nedostojanstven) život.

2) Sporna je i visina konkretnog poreza na dohodak građana. Nema nijednog normalnog opravdanja zašto bi ona bila 10% ili 20%, dakle jednaka ili veća od poreza na zarade. Naprotiv, ili će se obveznicima poreza priznati gorenavedena minimalna radna prava, pa će se i stopa izjednačiti sa onom koja se obračunava za zaradu, ili će se stopa svesti na značajno niže stope (2-3%). Mora se uvesti i neoporezivi minimum koji bi – kao što se inače predlaže za sve radnike! – bio najmanje u iznosu minimalne zarade.

3) Stope doprinosa takođe moraju biti prilagođene visini primanja (već su prilagođene radnopravnom statusu lica). Ako je frilenser zaposlen, ili uplaćuje doprinose za zdravstveno osiguranje po drugom ugovoru o radnom angažovanju, neće morati da plaća doprinose na zdravstveno osiguranje. Ali će morati da plati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, čak iako su oni već plaćeni po drugom osnovu. Ovakvo rešenje može da ima smisla samo ako se uvede drugi stub penzijskog osiguranja i doprinosi se plaćaju dobrovoljno, na personalizovani račun. Neće pri tome Fond PIO biti na gubitku, jer sada doprinose ne plaća niko iz ove kategorije radnika – moguće je dakle samo učiniti ih privlačnijim i uvećati novčanu masu kojom Fond PIO raspolaže.

4) Način obračuna i naplate ovog poreza je pogrešan, budući da je bukvalno sav teret prijave, obračuna i plaćanja isključivo na poreskom obvezniku. I to za svaku uplatu, koliko god bila mala i koliko god bilo uplata u toku jednog obračunskog perioda. U situaciji kada zakon na ovaj način ostavlja građanima da sami prijave porez, a imajući u vidu sve već napisano, to se pretvara u tihi bojkot prijavljivanja i plaćanja poreza. Pored toga, postoje i oni koji bi hteli da ga plate ali odustanu – država im nikako nije olakšala time što je ceo teret obračuna, prijave i plaćanja poreza prevalila na njih – bez ikakvog preterivanja potreban je računovođa da izvrši adekvatnu prijavu, a to dodatno košta. Konačno, postoje i oni koji ne znaju da se plaća porez na prihode koje imaju i to je klasično nepoznavanje prava jer je naplata ove vrste poreza izuzetno niska – nisu imali od koga da nauče i ko da ih posavetuje. To ih naravno ne oslobađa obaveze plaćanja poreza, ali je razumljiva prepreka – otuda poreska uprava često prvo upozori i ostavi dodatni rok licu da plati porez, a tek nakon isteka roka pokreće određene postupke. Način plaćanja bi morao biti mnogo jednostavniji – e-plaćanje se podrazumeva a fondovi socijalnog osiguranja, kao i poreska uprava, morali bi da budu daleko angažovaniji da pomognu korisnicima. Na primer, jednostavan kalkulator iznosa na sajtu ovih institucija mogao bi da bude od značajne pomoći – ukucate osnov, radnopravni status i iznos koji ste primili, i dobijete rešenje i uplatnicu.

Godinama unazad ne samo frilenseri, već ogromna većina ljudi koji bi primili uplatu iz inostranstva nisu znali da treba da plate porez, ili nisu to želeli budući da je kontrola bila na minimumu, a poreska uprava nije bila aktivna u obaveštavanju (upozoravanju) na ovu obavezu. Među onima koji realno ne bi mogli da plate porez su zvanično nezaposlena lica – a takvih u navedenoj grupi ima najviše – koja žive isključivo od tih prihoda i koja jednostavno sebi ne mogu da priušte da više od polovine prihoda odbiju na poreze i doprinose. I onda se desilo upozorenje poreske uprave i mogućnost da ti isti ljudi plate, sa zakonskom zateznom kamatom, ceo iznos poreza i doprinosa na svaku pojedinačnu uplatu pet godina unazad. To se naravno ne može desiti, iz jednostavnog razloga što oni nemaju tu količinu novca. I šta sad?

Sve navedeno vodi ka jednom, starom, ozbiljnom i važnom problemu: statusu samozaposlenih lica. Ne samo radnopravnom statusu, već i poreskopravnom statusu. Ne samo frilensera – kategorija samozaposlenih je ogromna i obuhvata, između ostalih, i teleworkere (radnike na daljinu koji koriste savremene tehnologije komunikacije kao osnovno sredstvo u radu – oni su po pravilu u nekom obliku radnog odnosa, ali u Srbiji ni to nije uvek slučaj), sve lažno samozaposlene i sve preduzetnike. Jedan jedini član o samozaposlenima postojao je u Zakonu o radu do 2014. godine – i tada je obrisan pod izgovorom da će njihov status regulisati Zakon o privrednim društvima. A taj zakon ne samo da ne reguliše sve samozaposlene, već ne reguliše ni radnopravni status preduzetnika kojima se koliko-toliko bavi. Nije to nedostatak Zakona o privrednim društvima, već kratkovidost tvoraca izmena Zakona o radu, i ona se mora otkloniti.

Iz postojeće situacije mora se izaći davanjem odgovora na dva pitanja: šta sa do sada dospelim dugovanjima i kako će se postupati ubuduće kada je reč o ovoj vrsti radnika? Nijedan od odgovora ne može biti jednostavan, ali može voditi rešenjima od kojih će koristi imati ne samo frilenseri i ostali radnici na internetu, već svi samozaposleni i sve ugrožene kategorije radnika do sada neprepoznate u zakonima.

Odgovor na prvo pitanje je „u milosti“ poreske uprave, ali se čini da je najracionalnije rešenje da se ono reši na nivou opšteg pravila koje bi važilo za sve, i one koji su dobili i one koji nisu dobili opomene. Trebalo bi još jednom napomenuti da poreska uprava ima svo zakonsko pravo da potražuje ova dugovanja – ovde nije reč o prevari, kao kada „Infostan“ potražuje zastarele dugove u nadi da će se neko „upecati“. Situacija međutim nije tako jednostavna, jer bi stroga primena zakona dovela do postojanja nekoliko stotina hiljada veoma besnih, obespravljenih ljudi kojima se iz nekog (njima) apstraktnog razloga odjednom nameću hiljade evra poreskog duga. Oprost jednog dela duga, plaćanje dugovanja bez obračuna kamate, umanjenje duga naknadnim izuzimanjem od oporezivanja nižih iznosa uplata (može retroaktivno ako je u korist poreskog obveznika). Ali važnije od toga jeste da država (i poreska uprava kao njen deo) moraju da zauzmu drastično drugačiji stav prema ovim obveznicima poreza. Najpre, da edukuju. Da objasne da ovaj porez postoji i da postoji obaveza njegovog plaćanja čak i kada za nju ne znate. Da informišu i da učine plaćanje poreza jednostavnijim. Da obećaju sve, ili makar neke, od napred predloženih izmena zakona. Jednom rečju, da se ponašaju kao odgovorna država koja pred sobom ima ozbiljan problem. Jer ovde nije reč o manjem procentu naplate od očekivanog; ovde se radi o tome da prema zvaničnim podacima od 300 uplata, 299 obveznika ne plati porez. A to ne može biti slučajno, ili posledica neke misteriozne zavere. Ne, to je jasan signal da u sistemu nešto ne valja. I zbog toga je nehuliganski pristup države ovoga puta naročito važan.

Rešenje za budućnost mora biti složenije od odgovora na trenutni problem. U interesu države je da poveća naplatu ove vrste poreza, kao i uplatu doprinosa – to je sasvim jasno i tome poslate opomene pre svega i služe. Dakle akcenat je na budućim prilivima iz inostranstva i budućim plaćanjima. Kako je neko pomenuo, ova vrsta uplata premašuje pet milijardi evra godišnje i zasigurno je osnovni razlog kako građani Srbije žive iznad svojih statističkih mogućnosti. U toj cifri kriju se naravno i razne vrste pomoći iz dijaspore koje ljudi koji rade u inostranstvu šalju svojim porodicama i prijateljima, ali čini se da značajan procenat čine upravo prihodi za posao obavljen za stranog poslodavca koji nije registrovan u Republici Srbiji. Da bi se međutim povećala naplata sistem mora biti racionalniji, u skladu sa četiri ranije opisana osnovna problema (i predložena rešenja). Rešenja moraju biti takva da omogućavaju manje opterećenje prihoda iz inostranstva, kao i direktnu korist od plaćanja poreza i doprinosa koju obveznici mogu da konkretno vide i osete.

Postoje i neka druga veoma konkretna prava koja bi morala postojati u odnosu na frilensere (ako ih ne ostvaruju putem zaposlenja ili drugog oblika angažovanja). Svi radnici moraju da poseduju pravo da se udružuju i na taj način štite svoja prava, tako da bi frilenseri morali biti prepoznati kao kategorija koja može osnovati svoj sindikat i može sa državom (imajući u vidu njihov specifični položaj) pregovarati o osnovnim radnim i socijalnim pravima. Pored toga moguća su i neka specifična rešenja. Na primer, svako ko se odluči da plati višu stopu poreza od redovne, mogao bi time automatski da osigura svoje potraživanje kod države. U slučaju da poslodavac u inostranstvu ne ispuni ugovor – a to se neretko dešava – država bi svakako isplatila honorar frilenseru, a ona bi se supstituisala na mestu dužnika. Sasvim je izvesno da država ima daleko bolja sredstva da se naplati u takvim slučajevima, nego pojedinac. Takođe, država bi morala da radi i na zaključivanju što većeg broja bilateralnih ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, što bi dalje poboljšalo položaj frilensera i doprinelo osećaju da porezi koje plaćaju imaju svoju svrhu, odnosno da su na makar neki način zaštićeni u svom radu.

Ostaje čitav niz pitanja koja nije moguće svesti na raspravu ovog obima – da li je moguće izjednačiti frilensere sa preduzetnicima, da li su oni kategorija sui generis kada je reč o poreskom tretmanu, da li je među samim frilenserima moguće identifikovati različite kategorije radnika (a svakako jeste)? Stvari je dakle pogodno rešavati u okvirima širih pitanja samozaposlenih radnika, u paketu sa donošenjem novog Zakona o radu. Ne sme se dozvoliti razvoj koji je najavio (sada već bivši) ministar Đorđević, a koji će dovesti do eskalacije nerazumevanja i otpora plaćanju poreza i doprinosa. U svoj svojoj mudrosti, bivša Vlada je najavila da će se frilenserima koji su strani državljani uskoro stvoriti povoljniji uslovi za rad u Srbiji, sa ciljem da se privuče veći broj ljudi iz inostranstva koji će primati zaradu u Srbiji, i naravno tu je trošiti. Na ovaj način ćemo opet biti u opasnosti da se stvori neustavan i diskriminatoran režim, u kojem su domaći državljani građani drugog reda, kao što se to desilo poslodavcima donošenjem Zakona o ulaganjima, koji otvoreno favorizuje takozvane strane investitore. Videće se u narednim nedeljama koji su potezi poreske uprave, ali i koji su dalji potezi frilensera, raznorodne ali velike zajednice radnika koji su najavili udruživanje radi borbe za svoja radna prava.

Peščanik.net, 27.10.2020.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)