Foto: Richard P. Thiel
Foto: Richard P. Thiel

Ono što je u većim komšijskim državama navika – masovni lov, stotine mrtvih životinja, pokazivanje velikih mrtvih zveri, baklje, ždranje, zapijanje, pucnjava, koga briga šta je zaštićeno – u Sloveniji, na malom prostoru, postaje državna politika. Pre svega, mnogo je više regulacije i od ranije ekološkog predviđanja. Zaštićeni i povremeno hranjeni, na primer, medvedi su se namnožili i razmazili, pa sem ponuđenih biljnih gozbi u prirodi, kreću po pčelinjacima i kantama za đubre uz naselja. Neka mečka je tako ošamarila neku babu da je ova pala i već imamo na televiziji suznu majku koja se boji da njeno mezimče ne napadne medved ispred samousluge ili škole… Medveđi napad (koji je za medveda uvek odbrana) nije šala: problem je u simbolizaciji koja sledi, u politizaciji medveda i drugih zveri; ris je zasada pošteđen, jer mu preti istrebljenje. Uvezena su dva risa iz Rumunije i dok se jedan predaje orgijanju sa ženkom čiji je zadnji partner umro od posledica višegeneracijskog incesta, drugi je već pobegao u Hrvatsku. Medved je vrlo brzo simbolički izjednačen sa jedne strane sa migrantom koji krade, siluje i agresivan je, a za sobom ostavlja nered, a sa druge sa starim režimom, koji je uveo mere zaštite medveda. U Sloveniji postoji izraz „zaštićen kao kočevski medved“, po šumskom kraju na jugu, gde ga je bilo najviše. Sada je medved na većem prostoru, jer mu treba mnogo teritorije. Posle mnogo propagande, ona mečka što je šamarala, inače majka dva mečeta, osuđena je na „oduzimanje iz prirode“, kako je to birokratija lepo formulisala, a njena dva mečeta, pošto im je oduzeta majka i ne bi mogla živeti sama, takođe bi zatim bila „oduzeta“. No, ne lezi vraže, lovčine-junačine nisu se usudile da se približe mečki dovoljno blizu da bi je uspavali ili ubili, zakonski rok je prošao i mečka sa svojim malima više ne može biti „oduzeta“.

Glavna žrtva simbolizacije i politizacije ipak je vuk. Populacija se povećala, a relativno nedavno počela je pristizati i nova, slična – šakali iz Hrvatske. Uređenje čopora je dosta različito, gladni su skoro jednako. „Oduzeti“ vuka iz čopora vrlo je rizično, jer se može narušiti unutarnja hijerarhija i doneti više štete okolini nego koristi. Od svetskih primera najbolji je onaj iz Jeloustonskog parka, gde je pojačanje populacije vukova za nekoliko godina popravilo ekološki nered nastao zbog njihovog odsustva: proređivanje jelena i zečeva vratilo je travu na obale reka i jezera, povećao se broj vrsta ribe i broj vidri, erozija se zaustavila, bolesti među jelenima su se smanjile, a vukovi se nisu prekomerno razmnožili. Slovenačka situacija je drugačija: gajenje ovaca i koza pokazalo se kao unosna branša: životinje se leti puste u ograđeni prostor na planini, u koji se ulazi zbog muže, koćenja i striženja. Električna žica, psi, magarci (odlična zaštita protiv vukova) i konačno pastiri za takvu su eksploataciju suvišan trošak. Životinje su noću prepuštene sebi. Za gladne vukove i šakale, besplatna samousluga. Došlo je do pravih pokolja. Vlasnici su od države zahtevali odštetu (koja je regulisana, ali isplata uvek kasni), plaćanje žica, pasa i pastira, i naravno – opšti pomor vukova. Priliku su jedva dočekale desne stranke, od onih koje su davno ispale iz parlamenta, ali deluju lokalno, do Janše, koji dobija glasove na izborima, ali ne može da sastavi vladu. Janša je odneo šnjur, sa izjavom da Sloveniju nismo osamostalili zato da bi postala zverinjak. Vuk je definitivno upisan u neprijatelje Slovenije, kao izbrisani/neslovenci, južnjaci u celini, udbomafijaši, migranti, levičari itd. Stvar je na terenu terminološki još mnogo bogatija: ja sam, recimo, „podšumadijska migrantkinja“. Vrhunac je došao sa organizovanjem seoske pobune, koja će izvesno doći i pred parlament, a jedan od zahteva je da se za svaku vučju glavu isplati nagrada, kao u doba Marije Terezije. Skup je inače bio prava slovenačka vatrogasna zabava, sa razvlačenjem dugmetara, podvriskivanjem, roštiljem i drugom hranom i potocima piva. Bilo je i moćnih političkih izjava, recimo – da bi vukova bilo manje kad bi Ljudska („narodna“) stranka bila na vlasti. Naročito su na udaru naučnici i stručnjaci, zahteva se ostavka ministra, krivi se Ljubljana, u kojoj na izborima prevlađuju leve stranke, itd. Po najnovijoj teoriji zavere, vukovi su namerno „ubačeni“ u određene krajeve, gde ih nikada nije bilo… U bliskoj budućnosti, možda će u parlamentu biti otvoren šalter gde će se predavati vučje i medveđe glave, a natrag izbrojati 500 evra, koliko je to vredelo u doba Marije Terezije. A napolju, da bi bilo veselije, prodavaće se krzna, rastezati dugmetare i peći na roštilju. Možda se obnove i šamanski kultovi, vezani uz velike zveri? Možda da pred parlamentom zaigra i neka mečka? I šta će u parlamentu raditi sa svim onim glavama?

Peščanik.net, 14.08.2019.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.