Ono što je u većim komšijskim
državama navika – masovni lov, stotine mrtvih životinja, pokazivanje velikih
mrtvih zveri, baklje, ždranje, zapijanje, pucnjava, koga briga šta je zaštićeno
– u Sloveniji, na malom prostoru, postaje državna politika. Pre svega, mnogo je
više regulacije i od ranije ekološkog predviđanja. Zaštićeni i povremeno
hranjeni, na primer, medvedi su se namnožili i razmazili, pa sem ponuđenih
biljnih gozbi u prirodi, kreću po pčelinjacima i kantama za đubre uz naselja.
Neka mečka je tako ošamarila neku babu da je ova pala i već imamo na televiziji
suznu majku koja se boji da njeno mezimče ne napadne medved ispred samousluge
ili škole… Medveđi napad (koji je za medveda uvek odbrana) nije šala: problem
je u simbolizaciji koja sledi, u politizaciji medveda i drugih zveri; ris je
zasada pošteđen, jer mu preti istrebljenje. Uvezena su dva risa iz Rumunije i
dok se jedan predaje orgijanju sa ženkom čiji je zadnji partner umro od
posledica višegeneracijskog incesta, drugi je već pobegao u Hrvatsku. Medved je
vrlo brzo simbolički izjednačen sa jedne strane sa migrantom koji krade, siluje
i agresivan je, a za sobom ostavlja nered, a sa druge sa starim režimom, koji
je uveo mere zaštite medveda. U Sloveniji postoji izraz „zaštićen kao kočevski medved“, po šumskom kraju na jugu,
gde ga je bilo najviše. Sada je medved na većem prostoru, jer mu treba mnogo
teritorije. Posle mnogo propagande, ona mečka što je šamarala, inače majka dva
mečeta, osuđena je na „oduzimanje
iz prirode“, kako je
to birokratija lepo formulisala, a njena dva mečeta, pošto im je oduzeta majka
i ne bi mogla živeti sama, takođe bi zatim bila „oduzeta“. No, ne lezi vraže, lovčine-junačine
nisu se usudile da se približe mečki dovoljno blizu da bi je uspavali ili
ubili, zakonski rok je prošao i mečka sa svojim malima više ne može biti „oduzeta“.
Glavna žrtva simbolizacije i
politizacije ipak je vuk. Populacija se povećala, a relativno nedavno počela je
pristizati i nova, slična – šakali iz Hrvatske. Uređenje čopora je dosta
različito, gladni su skoro jednako. „Oduzeti“ vuka iz čopora vrlo je
rizično, jer se može narušiti unutarnja hijerarhija i doneti više štete okolini
nego koristi. Od svetskih primera najbolji je onaj iz Jeloustonskog parka, gde
je pojačanje populacije vukova za nekoliko godina popravilo ekološki nered
nastao zbog njihovog odsustva: proređivanje jelena i zečeva vratilo je travu na
obale reka i jezera, povećao se broj vrsta ribe i broj vidri, erozija se
zaustavila, bolesti među jelenima su se smanjile, a vukovi se nisu prekomerno
razmnožili. Slovenačka situacija je drugačija: gajenje ovaca i koza pokazalo se
kao unosna branša: životinje se leti puste u ograđeni prostor na planini, u
koji se ulazi zbog muže, koćenja i striženja. Električna žica, psi, magarci
(odlična zaštita protiv vukova) i konačno pastiri za takvu su eksploataciju
suvišan trošak. Životinje su noću prepuštene sebi. Za gladne vukove i šakale, besplatna
samousluga. Došlo je do pravih pokolja. Vlasnici su od države zahtevali odštetu
(koja je regulisana, ali isplata uvek kasni), plaćanje žica, pasa i pastira, i
naravno – opšti pomor vukova. Priliku su jedva dočekale desne stranke, od onih
koje su davno ispale iz parlamenta, ali deluju lokalno, do Janše, koji dobija
glasove na izborima, ali ne može da sastavi vladu. Janša je odneo šnjur, sa
izjavom da Sloveniju nismo osamostalili zato da bi postala zverinjak. Vuk je
definitivno upisan u neprijatelje Slovenije, kao izbrisani/neslovenci, južnjaci
u celini, udbomafijaši, migranti, levičari itd. Stvar je na terenu terminološki
još mnogo bogatija: ja sam, recimo, „podšumadijska
migrantkinja“. Vrhunac
je došao sa organizovanjem seoske pobune, koja će izvesno doći i pred
parlament, a jedan od zahteva je da se za svaku vučju glavu isplati nagrada,
kao u doba Marije Terezije. Skup je inače bio prava slovenačka vatrogasna
zabava, sa razvlačenjem dugmetara, podvriskivanjem, roštiljem i drugom hranom i
potocima piva. Bilo je i moćnih političkih izjava, recimo – da bi vukova bilo
manje kad bi Ljudska („narodna“) stranka bila na vlasti.
Naročito su na udaru naučnici i stručnjaci, zahteva se ostavka ministra, krivi
se Ljubljana, u kojoj na izborima prevlađuju leve stranke, itd. Po najnovijoj
teoriji zavere, vukovi su namerno „ubačeni“ u određene krajeve, gde ih
nikada nije bilo… U bliskoj budućnosti, možda će u parlamentu biti otvoren
šalter gde će se predavati vučje i medveđe glave, a natrag izbrojati 500 evra,
koliko je to vredelo u doba Marije Terezije. A napolju, da bi bilo veselije,
prodavaće se krzna, rastezati dugmetare i peći na roštilju. Možda se obnove i
šamanski kultovi, vezani uz velike zveri? Možda da pred parlamentom zaigra i
neka mečka? I šta će u parlamentu raditi sa svim onim glavama?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
